Глумац Ненад Јездић присуствовао је откривању споменика браћи Соколовић - Мехмед-паши и Светом Макарију у Андрићграду. Човек посебног кова који ретко даје интервјуе одговара може ли братски загрљај, идеја коју спомеником промовише Кустурица, да се прими на подручју у коме много лакше функционише братски нож, као и где је данас наше место у односу на Европску унију и свет.

Незаобилазна тема било је и Светско првенство.

Од судије Соренсена до судије Бриха, од недосуђеног аута на СП у кошарци у Турској до много озбиљнијих ствари, сустиже нас неправда за неправдом. Је ли то усуд малих народа, или смо и сами криви за то?

– И правда и неправда, ако смо христијанизовани и ако смо људи са исконским учењем и поуком у срцу, долазе од Бога. И неправду треба тумачити као прави повод и разлог да правду у себи пронађемо. Не бојим се претерано неправде, немоћан сам пред неправдом, по слабости људској, али се не бојим те врсте неправде, већ у њој видим разлог за рад на себи и изазов. Неправда би, чини ми се, била много већа ако сам ја неправедан. То је исконска неправда, јер на њу једино могу истински да утичем. Ако су други неправедни према мени, то би требало само да ме приведе правди и сопственој снази. Сопственој правди и у расуђивању и о мом владању и понашању. Некако ми трпимо неправду зато што можда не можемо да препознамо шта је то правда, шта је оно што је правда у нама самима, шта је оно што ми треба да деламо и чинимо.

Када је пресудио судија, та неправда нас је много заболела. Како сте се ви осећали?

– Достојанствено! У мом унутрашњем животу моја репрезентација је победила. Јадна је радост и ништавна је ако је настала у лажи. И када видим такву победу или неправду, то ми је само потврда да неправде овог света нису неправде, да су пролазности. То је тако, не треба то да нас поремети. Као што нас је у протеклим деценијама неправда доводила у велика искушења – неправда других ка нама. Живели смо синдром напуштеног мужа који воли, који стреми, који хоће брак, који изгара за заједницу, за љубав, а сви око нас су били неверне жене. Камо среће да смо их пустили да иду с милим богом, такве неверне курветине какви су били, а ми да видимо да успоставимо свој живот, да не губимо време на стварање живота са неверним женама.

За споменик у Андрићграду Матија Бећковић каже да је један од највећих подвига српске вере. Може ли братски загрљај, идеја коју спомеником промовише Кустурица, да се прими на овом подручју у коме много боље функционише братски нож?

– Ово је још једна потврда истинског познања правде. Не да сеиримо данас овде над историјом коју су имали и оставили нам патријарх Макарије Соколовић и Мехмед-паша Соколовић, не да ликујемо над тим појмом конвертитства или већ чега, него да будемо лидери у исповедању истинске правде и исконске братске истине. Па ко хоће да чује, нек чује. Али, муслимани са овог подручја су наша браћа. Брат је брату брат. После свега, ја нисам достојан да о томе дискутујем.

Много је патње, много страдања, неправде које је некоме другом нанета и ја интимно нисам ти „други“. Али ми морамо бити лидери, овај народ, овдашњи, мора бити лидер у исповедању врлине, мора бити лидер у толеранцији, лидер у братству. Не причам о југословенству. Проблем Срба је био управо што су били највећи Југословени. Али морамо бити највећи људи и највећа браћа. Дати пример својим делањем. Велико искушење и страдање тражи велико владање.

У СРБИЈИ МОРА ЧОВЕК ЧОВЕКУ ДА БУДЕ ЧОВЕК

Не поредим себе са Кустурицом. Јасно ми је шта он хоће са Мећавником, са Андрићградом, са свим својим пројектима… И сам сам у сличном. Наравно, све ће то бити камерније, Емир има бољу комуникацију са светом без кога то не може. Са људима. За неке ствари су потребни људи. Није Емир Милораду неки присан ортак, он је њему човек, и овај је њему човек, неке ствари се десе и са емоцијама кад осетиш да ниси сам. Ја знам шта то значи. Ја имам људе на које се ослањам у свом пројекту горе и не стидим се да то признам. Треба ли да им будем нечовек? Ја разумем зашто Кустурица данас потенцира име Милорада Додика, зашто са њим проводи поподне, зато што овај то заслужује. Дрво на дрво, а човек на човека. И тај рат треба да добијемо – да у Србији човек човеку буде човек!

Сад сте се вратили са Старог Брода, видели место страшног страдања…

– Враћају се сцене страдања, тих жена и девојака које скачу у Дрину… Бог је велики, и истина је у Бога, и ја верујем да је Бог душе свих страдалих спасао и удомио у месту светлом. Каква бесмислица би била живот после неправде када би смисао туђег страдања било ново страдање. Верујем у снагу свог народа јер, да не верујем, не бих му ни припадао на начин на који припадам. То су врлине које смо заборавили, а које можемо да задобијемо приљежним, постојаним животом. Ми се дичимо и гордимо снагом свог бића, и ратничком и физичком, менталном и замисли, духовном снагом. Кажемо за себе да смо небески народ. Е, управо кроз векове које живимо и постојимо од нас се увек тражила та снага. Натприродна и небеска.

Пази, то је велика ствар и борба. Неки су ратовали стварно и буквално, а неки ће у себи тражити ту снагу и ратовати сами са собом. И први и други су страдалници. Тај рат као народ морамо да добијемо. Рат са својим злом. Неко ће копати ров, а неко ће заорати бразду, па ће ораница бити његов ров, неко ће радити цео дан на сунцу зато што га само рад води ка ослобођењу, а други ће на истом том сунцу да терају Швабе преко Цера и Дрине…

И, то је све страдање, труд. Рат јесте увек освајање неких кота, а ми у свом животу данас треба да видимо које су то коте, где је Кајмакчалан сада… Шта је твој, мој, његов Кајмакчалан. У рату је то најједноставније, у животу најделикатније. Мој Кајмакчалан је моја кућа, моја породица, моја деца, моја жена, мој живот и моја светиња… Моја земља… То је мој Кајмакчалан, ја верујем у то. Не само да верујем, ја покушавам и желим да живим то. Као што Кустурица изгара овде у својим намерама. Мој први послодавац, сада могу рећи мој пријатељ, рекао ми је једном приликом да, кад га буду сахрањивали, обавезно му направе отвор за обе руке и да му руке вире и штрче из сандука… Уследило је моје ћуђење, наравно?! Каже: „Да виде да ништа нисам понео у гроб.“

Шта данас да учини нормалан човек кад са насловних страна стижу вести о смрти деце од дроге, кад вриште ријалити забаве?

– То су рат и борба од малопре. Општи рат. Жене и мајке које воде рат на свој начин. То су оне мајке, свете, оне које су чекале своје мужеве, своје браниче и које су продужиле овај народ. Где су сад те мајке? Где су сад и које су то мајке које ће своју децу и синове да васпитају? Прича човек данас, била је екскурзија, матурантска у Италији, и знате шта су Италијани рекли за нашу децу, српску? За наше девојке? Јако су лепе, штета што су курве! Обучене су као курве. Молим те напиши то. Не мора то Италијан да нам каже, ја то видим. А зашто? Па мушкарци то воле. Навукли су се на јефтине и дречаве пластичне играчке. Извињавам се, али ја ракију чувам у храсту и у прохрому – пластика је превазиђена, а и отменије је. Где је ту живот, где је мушкост, где приљежност, где су матерински и очински инстикти нестали? У голом пупку, у пирсингу, „буши… буши… само буши… ха-ха-ха-ха…“, каже онај деда у филму? Како мислимо ми да опстанемо? То је свети рат, рат над ратовима који ми морамо да добијемо.

Има и онај тренутак који ваљда дође свакоме од нас у животу, када замолимо Бога да не товари на нас више од онога што можемо да понесемо…

– Велику хипотеку сопствених речи дајем. Ја у неким тренуцима свог заноса, гордости, да прости Бог, кажем, кад помислим на чињеницу да ти Бог увек да оно што можеш да понесеш, а мени Бог није дао ни рат, ни страдање, ни патњу, ни братоубиство, али дао ми је велика искушења с друге стране, искушења супруга, оца, и поготову велика искушења пољопривредника, професионалног глумца. Ја сам глумац у оваквој Србији – једнако будала, једнако пајац, једнако кловн…

Да ли вам је жао што са Кустурицом нисте радили неки глумачки пројекат…

– Било би ми жао да сам радио и улубио се. Све логичне ствари које треба да се десе, десиће се, боже здравља само. Битно је да се поштујемо. Ја Емиру могу да тражим мане, али он овде велика дела ствара. Ова дела само делују као физичка, али у неком контексту су и метафизичка на крају и духовна. Више су од овога што јесте Андрићград и од онога што јесте Мећавник. Много више него што то наизглед делује. То је затварање кругова и спајање неспојивог. Ја дубоко верујем у спајање неспојивог. Навикнути смо да режисер треба да буде режисер, да глумац треба да буде само глумац, не, може режисер да буде и архитекта и грађевинац, и може глумац да буде пољопривредник и воћар и ракијаш.

Кустурица је побегао из свакодневице на једно брдо, ви на друго, куд да бежи данас обичан човек?

– Нека свако нађе своје брдо. По мери својој нека одабере брдо. Ја сам сигуран да никад нећу моћи да направим Андрићград и Мећавник, али ћу направити нешто другачије, а можда нећу више ништа направити. Али ћу се увек трудити да стварам, да радим, да реагујем на своје стваралачке нагоне. И свако од нас нека дође на своје брдо и са тог свог брда ће много боље познати шта значи мера труда, шта значи мера рада, мера одрицања. Нас је социјализам трајно демолирао, годинама нам је говорено да смо једнаки, а ми уопште нисмо једнаки, нико није једнак. Мој професор Предраг Бајчетић то је лепо објаснио. Радимо ми анализу лика, ја му причам вербално шта је тај карактер, одакле је кренуо, где долази, шта је по свом карактеру и које је његово место, то траје, а он ме слуша, па каже: „Покажите. Дивно сте говорили, сад ми покажите.“ Емир је то показао. Ја желим да покажем. Зар је мало Емир показао са ова два пројекта о мноштву великих филмова? Пуно је разних прича… Неки људи сањају своје снове, а ови други су будни и остварују их.

Ако пропадне Европска унија, да ли ће пропасти и Србија?

– Немам појма. Ја сам са својим ставовима и својим трудом и назорима, по томе што редовно бацам ђубре и најлон кесе са своје земље – одавно у Европској унији. Одавно сам у ЕУ зато што сам прокрчио коров на свом имању и засадио воће. Па највише желим да мој народ успостави везу са свим оним што је добро и исправно. Молимо вас… али нећу, бре, да клечим. Ја хоћу да будем домаћин… Не морате ви томе да ме подучавате. Како да испољим себе ако хоћете да клечим пред вама? Ми много више можемо да дамо него што можемо да узмемо од ЕУ. И то треба да буде наш став. То је домаћински став. Кад ти неко дође у кућу, иде пиле печено, па прасе, па иде пршута, па иде флаша ракије, па две киле кајмака, па преспаваш у тој кући, уштиркана постељина, чисто све, миришу дуње на ормару… Па те ујутру чека кафа, и она мирише, доручак, па си дочекан, па те испратим са живим пилетом и пуном корпом. На све начине да се изборимо и докажемо ко смо и шта смо. Шта, не разумем – како сви други могу, а ми не? Хоћете да клечим? Не. Ми треба да будемо домаћини у ЕУ. Ја сам, бре, домаћин, ја морам да будем домаћин. И то због себе, а не због ЕУ. Тај рат ми треба да добијемо!!!

ДОДИК: И монаси раде на обнови и санацији манастира Хиландар https://t.co/2NgIBqQfCh

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 1, 2018

Сусрет са патријархом Павлом

Шта је за вас значио тај случајни сусрет са патријархом Павлом?

– Шта је значио то ћу знати кад последњи пут удахнем ваздух овога света, знаћу да ли сам, а можда ни тада нећу знати, да ли сам правилно поступио и јесам ли био достојан тог сусрета, али знам да ме је задржао у овом послу, да ме окрепио у мојим намерама да овако размишљам и да овако живим. И да верујем да се може бити на овом путу глумачком и световном, а бити богочежњив. Јер, у једном тренутку сам мислио да нема даље. Али, у какав год контекст себе да ставиш, схватиш да је стварно љубав битна, али не љубав као реч, не љубав као прописани модел понашања, не љубав као углађеност људска, него реална љубав – да будеш са људима, да живиш са људима, да су људи део тебе и да си ти део људи. Јер, ја сам слаб, мени треба љубав, као што сам ја слаб и сви су други слаби. И ако ми дођемо до те димензије љубави према другима, кроз љубав коју имамо за себе, не требају нама уније, удруживања, то је мера довољна сама себи.

Извор: Курир

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: Емир Кустурица, ЕУ, Ненад Јездић, Србија, Српкиње, Српски домаћин, српско село