Прочитај ми чланак

ПОГЛЕД У ПАКАО: Четници у једној ноћи убили 68 невиних људи

0

Поемом “Поглед у пакао” Владан Пантић чува сећање на жртве покоља у Вранићу, децембра 1943. Злодела Дражине војске не смеју се заборавити, опомињу потомци страдалих.

Мој крик, мој бол, моја суза и моје огорчење. Пишем у име 68 невиних жртава четничког покоља у Вранићу, у име 72 становника села Друговца, који су страдали због тога што су се партизани пробили кроз обруч три Дражина корпуса, па је бес те братије требало на некоме искалити. Пишем у име крвавих колевки, силованих девојака, опљачканих и попаљених кућа. Пишем, јер не могу и нећу да ћутим.

Овако говори Владан Пантић, рођак шесторо преживелих у покољу који се десио у Вранићу 1943. године. Председник Удружења “20. децембар” деценијама се клања сенима настрадалих, у ноћи између 20. и 21. децембра те ратне године и бори се да сећање на њих не утихне.

ОПОМЕНА

– Жалосна прича из Вранића остала је као опомена за сва времена – наводи Душан Чукић, председник СУБНОР Србије.
– Дом Пантића је заједнички симбол многих страдалника на нашим просторима. Сада један од потомака, упорни и виспрени Владан, подастро је пред свеколико читалаштво поглед у пакао, кроз надахнуту, писану рањеним срцем и још пуном душом, што злотвори нису успели да истребе племе, поему о данима што пролазе и свежим ожиљцима који никад не могу да зарасту.

Растао је слушајући очеву причу о језивој ноћи четничке одмазде, о стравичном покољу недужног народа. Поема “Поглед у пакао”, његов је вапај за разумом и истином о, како каже, злу и ужасу, мржњи и безумљу, када су четници Авалског корпуса Првог батаљона Посавске бригаде клали жене, децу, бебе…

– Током лета и јесени 1943. сазревала је одлука да у Вранићу треба извршити већу одмазду према породицама партизана и њихових симпатизера – објашњава Пантић.

– Одржана су три састанка четничких главешина, на којима су направљени спискови смрти и план извршења тог крвавог зверства.

Пантић подсећа да је у то време Дража Михаиловић издао наредбу својим командантима да одлучно и хитно, од Космаја па до Београда, “очисте терен од комуниста, од тих авантуриста и пробисвета”.

– Овдашњи четници су добили “зелено светло” да реализују свој паклени план – наводи Пантић.

– Договорено је да покољ у Вранићу буде на други дан Светог Николе. Рачунали су да ће тада готово сви бити код својих кућа. Село је било партизанско и звали су га “мала Москва”. Командант батаљона био је наредник Спасоје Дрењанин Зека из Мале Моштанице, командант бригаде поручник Коста Маринковић, а командант корпуса мајор Света Трифковић из Умке.

Пантић у књизи “Поглед у пакао” наводи имена свих жртава и извршилаца страшног злочина.

– Вранић добро зна и памти сваку жртву и сваког џелата из те проклете ноћи – истиче он.

– Ни ми не смемо да заборавимо злодела Дражине војске, која данас себе представља као ослободиоце. Не постоје лажи и измишљотине којима могу да се оперу крваве стазе.

Пантић је, иначе, један од великих противника рехабилитација четничких команданата.

ЂОРИЋ: ЗАКЛАЛИ МАЈКУ НА МЕНИ

– Запитао сам: куда ме водите? Одговорили су ми: “Ти си осуђен у име краља Петра, а по наређењу Драже Михаиловића.” Онда сам казао: Немојте ме клати као животињу и ако већ хоћете да ме убијете, ви ме стрељајте – сведочио је Душан Ђорић.
– Легао сам на патос, они су запуцали, метак ме је ударио у лево око, а изишао на десни образ. Кад сам се мало освестио дотерали су ми брата, њега су стојећи стрељали. Пао је мртав на мене. Правио сам се да сам мртав, а они су довели једно псето које је почело да лоче његову крв. Тада су довели нашу матер да види нас, па су је оборили и клали на мојим леђима. Довели су затим мога синовца и заклали и њега. Потом снају, жену мога брата који је погинуо у партизанима …

– Стојим у породичној спомен-соби и гледам на зиду десеторо мученика који ме немо посматрају и питају оно што не знам и не могу да им објасним. Стидим се и срамим својих предака, што су невини страдали, осуђени без суђења и кривице. Како да објасним њима, а и себи, зашто су тако свирепо кажњени и зашто се поново убијају одлуком о рехабилитацији – пита се Пантић.

– Стидим се што нисам урадио више да одбраним њихову част.

Он је револтиран, јер су, како каже, злочинци и кољачи проглашени за патриоте и ослободиоце.

– Против кога су се равногорци борили и кога су то ослободили – пита Пантић.

– До краја рата били су раме уз раме са фашистима у борби против народноослободилачке војске и сопственог народа. На хиљаде невиних жртава широм Шумадије и Србије страдало је од четничке каме. Ако је Дражин покрет био антифашистички, онда су све невине жртве његовог терора били фашисти!

Од 68 жртава те ноћи, 35 су били жене и деца. Крвава стаза смрти почела је од породице Марка Митровића, где је побијено њих петоро, па редом, по седморо Ђорића и Илића, по петоро Радосављевића, Матића, Поповића, четворо Савића, по троје Ђоинчевића, Степановића, Тодоровића, Ђорића.

Тада је убијен и мобилисани четник Бошко Јоксић, који је схватио да се спрема покољ и покушао да избегне да у њему учествује.

– Та ноћ била је паклена, али још је теже било преживети у сталној стрепњи до краја рата – закључује Пантић.

БАБИЋ: ДРАГОЦЕН РУКОПИС

– Свако дело које подсећа на катастрофу под Авалом, пре свега осамдесетак година, више је него добродошло – написао је писац Горан Бабић, у рецензији књиге “Поглед у пакао”.

– Јер, битка против заборава, можда је и најтежа битка. Време прогута људе, имена и догађаје, побрка лаж и истину, помилује кривце, а осуди невине. Овакви рукописи су драгоцени и кад их створи невешта рука, јер ће рука у којој је перо на крају надвладати руку у којој је кама.