Прочитај ми чланакТешко би Србија могла да промени статус Косова, али може да не погорша сопствени положај и одузме себи право на одлуке
Ако је судити по медијима у Србији, поново је са Запада покренута кампања о начину решавања проблема Косова и Метохије. Нуде се разне идеје као да се минулих година није ни преговарало – од поновног увођења специјалних преговарачких посредника, преко укључивања шире међународне заједнице, па до неке међународне конференције по угледу на ону у Рамбујеу пре 19 година.
Све те идеје подсећају на стари метод „радне групе“ када се не жели пронаћи решење, па се неизбежно намеће кључно питање – да ли Запад уопште жели решење косовског проблема или је у овој фази задовољан оним што је до сада учињено. Ако се зна западна политичка и дипломатска технологија, онда ти наговештаји значе да од решења нема ништа.
Најбизарније су идеје о „новом Рамбујеу“ и новом специјалном представнику. Шта би требало да буде смисао те међународне конференције? Да реши проблем Косова? Па зар тај исти Запад непрестано не убеђује Србију да је Косово „завршена (готова) ствар“ и да ту више нема шта да се прича. А међународне конференције се одржавају о отвореним проблемима, а не о „завршеним стварима“. Ако је то тако, зашто онда међународна конференција? И, наравно, ко би на њој учествовао, под чијим ауторитетом би била одржана и ко би гарантовао њене евентуалне одлуке? Када се број учесника у неком послу шири, онда је готово сигурно да од тога нема ништа.
Уосталом, ни конференција у Рамбујеу 1999. године није одржана да би решила проблем, него да би обезбедила изговор за бомбардовање Србије и насилно отимање Косова и Метохије. Све уствари личи на оно старо Винстона Черчила да, „ако желите да не решите и одложите проблем, онда формирајте радну групу“. Или је можда идеја да та међународна конференција буде о Србији, а не о Косову, као покриће за оно што је актуелна Србија већ прихватила и обећала. Али то је наивно веровање јер данашње време није време Рамбујеа. Уз то, мало је вероватно, ако би и била таква конференција, да би само западне земље за које је, како тврде, Косово „завршена ствар“, биле једине учеснице. Ту би била и Русија, а медији кажу и Кина и Турска. У таквом саставу тешко да је могуће било какво решење.
ИЛИ ДЕО СРБИЈЕ ИЛИ АЛБАНИЈЕ
Додуше, једна истинска међународна конференција би имала смисла ако би се решење тражило у потпуно измењеном статусу Косова. Наиме, ово што је у овом времену није решење. Чак и да Србија неким случајем призна Косово, то није решење. Косово не може да буде држава без обзира колико га је земаља признало и која је моћ тих који су га признали. Косово нема ни економске ни политичке потенцијале за државу, нема државног капацитета.
Зато за Косово постоје само два истинска решења у околностима насталим после 1999. и посебно 2008. године. Или ће бити део Србије или део Албаније. Или да део остане у Србији, а да остало иде у Албанију. Трећег решења нема. Свима је то јасно, али нико не жели да се суочи са том реалношћу. То је косовска реалност, а не она на коју се позивају разни лобисти и њихови представници. То би била права конференција, али за то још нема историјских околности мада ће то, такво решење, једног дана и да буде.
Још је бизарнија пласирана прича о именовању специјалног посредника у преговорима Београда и Приштине. Ти преговори трају већ дуго година и званично су под посредовањем високе представнице Европске уније за спољну политику, прво Кетрин Ештон па онда Федерике Могерини. И сада се открива да ЕУ нема капацитет да ствари доведе до краја и зато је потребан специјални представник, који би додуше радио под контролом високе представнице ЕУ за спољну политику.
Није јасно шта то значи и под чијим мандатом би онда био специјални представник. Сугерише се да је специјални представник неопходан јер на крају ће, тврди се, о свему на Косову одлучити Америка. Тачно је да је Косово амерички пројекат и да Американци имају одлучујућу реч, али и у досадашњим преговорима су имали потпуну контролу. Представници и Србије и Косова и висока представница ЕУ су Американцима подносили извештаје и примали инструкције. Па зашто онда специјални представник?
Још веће сумње буде и медијска нагађања ко би могао да буде тај специјални представник. Сазнаје се, наводно, да су кандидати пензионисани британски дипломата и некадашњи учесник у преговорима Београда и Приштине Роберт Купер, па онда у име Немачке Волфганг Шојбле а у име Америке Вес Мичел. Ту се, међутим, открива да је све то провидна манипулација. Купер, бивши саветник Тонија Блера и касније функционер Европске комисије, је неко кога више ни његова земља Британија не би подржала, а још је бесмисленије „сазнање“ да би то могао бити Шојбле.
Шојбле је актуелни председник немачког федералног парламента и да ли неко заиста мисли да би личност са тако важном и захтевном функцијом могла да буде специјални представник који би био под контролом високе представнице ЕУ за спољну политику. А да не говоримо да је функција председника немачког парламента неспојива се неким међународним ангажманом. Па онда заменик помоћника америчког државног секретара Мичел. Сличан бесмисао, јер то су неспојиве функције.
„ЗВЕЧЕЋА ПРАЗНИНА“
Чињеница је, међутим, да су преговори Београда и Приштине под покровитељство ЕУ доспели у ћорсокак. Настала је „звечећа празнина“, која почиње да отвара простор за многа неугодна питања. Тако су у недавним дискусијама у ЕУ неке земље поставиле питање о чему се ту уствари ради и затражиле да или имају учешћа или увид у то о чему се и како се преговара. Упозорено је на висок степен тајности, а све и уме тих земаља чији политички представници ништа не знају о суштини тих силних састанака. Све је некако тајно. Те дискусије су истовремено и признање ЕУ да су преговори Београда и Приштине постали приватни посао дела политичких елита. ЕУ је практично потврдила да је то приватни посао, што је изузетно озбиљно признање мањкавости тако важног задатка. И то није само у ЕУ иако се у ЕУ први пут о томе говори, проблем тајности је изражен и у Србији.
За такозвани демократски капацитет Србије у решавању косовског чвора и његовог легитимитета заиста је највећи проблем тајност у преговорима. Јавност Србије уопште не зна о чему се преговара и шта се тражи и нуди. Понекад се само нешто сазна од Хашима Тачија и албанских политичара, који су на срамоту медија Србије постали једини извор каквих таквих информација. Политички лидери Србије уместо информација нуде само опште претње и забринутост, али никада не кажу шта се преговара и шта је стварно обећано и прихваћено. Другим речима, преговори немају демократски легитимитет ни у Србији. Покренут је и такозвани унутрашњи дијалог, али то није умањило тајност преговарачког процеса…
Има ту и понешто и од америчко-европског „надмудривања“, сукоба. Сада су се Европљани сетили да су преговори тајни и да не знају о чему се преговара. И ту су у праву, земље или барем већина земаља чланица заиста не зна, а Могеринијева много не брине због тога. Сада се наједном поставља питање које је, по свему судећи, пре свега уперено против Америке и њеног диктата. Истовремено, Америка одговара идејом о специјалном представнику, који би, као у случају грчко-македонског спора око имена, потпуно оперативно елиминисао ЕУ. Ако би се то десило, онда Могеринијева остаје без посла јер Балкан је још једино место где она може да путује и бива дочекана и где може да „тренира строгоћу“. Али изнад свега то би било понижење. Додуше, можда је то и циљ, круњење ЕУ.
Наравно, врло је тешко видети како би Србија у постојећим околностима могла да промени статус Косова и Метохије, али зато може да својим потезима не погорша сопствени положај и одузме себи право на одлуке. Србија је најзаинтересованија страна, али то не значи да мора да ради против себе, у корист своје штете. Тачно је да Србија већ дуго нема никакву надлежност на Косову и Метохији, али нико заиста не може поуздано да каже шта ће бити у будућности, није реч о једноставном захтеву повратка Косова под надлежност Србије, него о неопходности да Србија у било шта што доноси будућност косовске судбине не уђе осакаћена неким потписом обећаним у тајности.
И да се вратимио на почетак – да ли Запад, самопроглашени власник бивше Југославије, жели решење косовског чвора? Утисак је да се решење не жели и све друго је губљење времена. Косовски чвор је највећи уцењивачки инструмент Запада према Србији, и он у овој фази не жели да се тога одрекне. Србија би зато требало да се припреми и на то да решења не буде и да толико – од стране власти – омрзнути „замрзнут конфликт“ постане реалност. За сада.
