Прочитај ми чланак

СВЕШТЕНИК НЕНАД ИЛИЋ О ПОРЕКЛУ СРБА: ДНК и вера

0

Узалуд сва вајкања неких савременика да нас је вера оделила – Православна вера се, кад погледамо ова генетска истраживања, појављује као без сумње најважнија компонента наше културе

Једна занимљива анализа генетског порекла Срба може да се прочита у новом „Недељнику“.

Ако је веровати најновијим анализама ДНК на релативно репрезентативном узорку, изгледа да смо у генетском погледу око 50% одређени пресловенским наслеђем. Око 35% наслеђа носимо од људи који су пре 35.000 година дошли у Европу са Блиског истока. Око 15% дугујемо такозваним „раним фармерима“ са Блиског истока који су погурали староседеоце ових простора у неолитску револуцију у Лепенском Виру, формирање Старчевачке и затим Винчанске културе. Велико мешање са индоевропским становништвом настаје у другом миленијуму старе ере а врхунац доживљава у време 6-7. века после Христа се назива Великом Сеобом Словена. Словенског наслеђа имамо 15-20% зависно од узорка. Ту је још и део ДНК наслеђен од Викинга, Келта, медитеранских народа…

Научна истраживања не треба доживљавати као завршена и затворена, време ће показати колико су ова досадашња тачна, али човек не може а да не изводи неке закључке у ходу.

Ненормално понашање нас Срба који и у тренуцима велике угрожености не успевамо да се убацимо у стање панике, узбуне, па чак ни повишене готовости сведочи о „подземној“ сигурности коју нам даје наш половином староседелачки идентитет повезан кроз дубину историје са Лепенским Виром и Винчом. Опстајали смо и опстаћемо – шапућу нам гени. Жилаво паганство нејасних обриса код нас је било и још увек је јако.

„Родоверци“ или „староверци“ магловито сачуване-несачуване старе словенске вере могу да се ослоне само на мали део нашег генетског наслеђа. Иако је словенска култура (укључујући и језик) постала доминантна над староседелачком рекло би се да је „широка душа словенска“ пре свега културолошка или песничка категорија настала у временима романтичног гледања на историју.

Повезани смо и са северним и западним народима у некој мери, тако да је резерватски начин размишљања и жеља за самоизолацијом пуна разних рупа покушај да се самовољно интервенише у једном дугом и веома компликованом процесу.

Није никакво чудо да смо генетски најсличнији Хрватима и онима који се зову Бошњацима. Неки ће рећи да се ради о бившим Србима, или макар о јужнословенским сродницима па је то потпуно логично. Уосталом – говоримо истим језиком.

А ту се онда појављује и најважнији закључак. Узалуд сва вајкања неких савременика да нас је вера оделила – Православна вера се, кад погледамо ова генетска истраживања, појављује као без сумње најважнија компонента наше културе. Оно што нам даје идентитетску основу. Што нас чини народом.

Без обзира на много заједничких културних, па ето и генетских, тачака додира европских народа, чињеница је да још увек не постоји никакав европски народ. И тешко се може ускоро очекивати одустајање европских народа од сопствених идентитета, заснованих на другачијим основама од нашег.

Ми као народ имамо искуство покушаја одустајања од сопственог заједничког идентитета у корист „више“ категорије, веће заједнице. Покушали смо, одричући се своје вере да не бисмо угрозили друге, да будемо Југословени. То није успело, а и тешко да може да успе само на основу договора.

Од неког се разликујемо генетским, од неког културним наслеђем, од неког вером.

Специфична комбинација нашег генетског наслеђа, културе и вере је оно што нас чини посебним народом. И остаће тако све док не покушамо поново да се одрекнемо своје вере као моћне, за нас најбитније идентитетске категорије.

Генетско наслеђе нам говори да смо повезани практично са свима у Европи, у нешто мањој мери и са свима у свету, са Адамом и Евом засигурно, али европејство или чак пансловенство траже идеолошку конструкцију. Идеологије и ступају на сцену кад се вера повуче. А вера нас као и генетски код повезује са Богом и са свим људима у Европи и свету.

Избор нам је јасан – или вера или нека нова идеологија. Ни једно ни друго – то води само у изолацију без праве комуникације и у ништа друго. А ако имамо дилему вера или идеологија – добро размислимо о томе колико се вера показала моћна у успостављању идентитета и културе, а колико у оном најбољем што смо наследили има производа разних привремених идеологија из последњих сто-двеста година.

Ми смо народ са дубоким кореном, на који је успешно накалемљено словенство (Словени никад нису уништавали мушко становништво на територијама које су освајали већ су увек радо асимиловали и пријатеље и непријатеље), а који је своје место у европској и светској култури добио захваљујући Православној вери и култури из ње произашлој. Наравно уз све посебности комбиновања дарова наслеђених из древне прошлости.

Без вере је то место почео да губи, у многоме га изгубио, а ако од вере одустане – изгубиће га у потпуности. Претвориће се само у остатак генетске мешавине способне да биолошки преживи и раздељена се закачи за културе које опстају.