Често се сматра да су се преци полабских Словена населили у V и VI веку у пустош  између огромних подручја непроходних шума одакле су се германски народи иселили ради освајања и пљачкања римског царства. Ово мишљење није недвосмислено.

До данас је опстала могућност да су Срби на овом подручју од раније[1], пошто се још код раних античких писаца Венеди сматрају делом Вандалског народа, а Вандали су, наводно, претходили Вендима на том простору, па се иселили. 

Грчки и римски извори претке полапских Словена сматрају делом народа јединственог порекла којег су латини звали Venedi, Venethae или Venethi[2], а Грци Ούενέδοι. О њима говоре Тацит и Плиније Старији (I и II век).

Тек Јордан (наводно у VI веку) пише да се Венди деле на Венде[3], Словене[4] и Анте[5], али је Јорданово дело врло спорно, као и само постојање аутора. Помиње их равноапостол Германије (источно од Рајне). Први надбискуп Мајнца Св. Бонифације у писму краљу Елтибалду их у првој половини VIII века помиње као „најгори и страшни људски род“.

Баварски географ (Geographus Bavarus) из Регенсбурга (VIII век) је саставио прву листу Словенских племена.

Отворено је остало до данас питање словенског порекла келтских и галских Венета као и јадранских  Венета, а историчари се томе још увек противе. Ови Венети су  били нњапоено у сродству са Карнима, Хистрима и Либурнима (који се по све сумњивијим општим ставом историчара упорно сматрају делом Илира, а Илире несловенским народом). Немци су их најпре звали Wiltzen, Winden или Wenden, како и данас често називају лужичке Србе, а аустријанци и градишћанске Хрвате. На основу „Tabula Peutingeriana“ (III в) јасно је да су Ванети сматрани „највећим од свих народа“.

Подручје полабских Словена је археолошко подручје Лехијатске (Суковско-дзедзијатске) археолошке културе која је настала у периоду oд V до VII века прожимањем раније  Пшеворске културе Венета (III – IV век) и словенске Прашке културе (V – VII век). Лехијатска археолошка култура се развијала на подручју на којем су се јавили историјски Љутићи и Бодрићи. На подручју Срба се, као међуфаза,  претходно развијала Прашко-корчакска археолошка култура.

Није тачно познато када и како су франачки владари успоставили власт над Србима, мада чешки историчар и језуита Јуро Кригар на основу Хелмолдове „Словенске хронике“ тврди да се то догодило у доба власти меровншког краља Дагобертa I, дакле почетком VII века и трајало је кратко, ако је уопште за веровати овој франачкој хроници. Прве вести о полапским Словенима налазе се у „Фредегаровој хроници“ (франачки извор из VII века). У њој се помиње „Дрван војвода народа Срба који је пореклом Словенски“ (Dervanus dux gente Surbiorum que ex genere Sclavinorum), који је у Самовом племенском савезу ради ослобођења од истог франачког краља Дагоберта I Меровинга којег су победили 631. г, након чега су продрли у меровиншко војводство Аустразију (данас Тирингија). Срби су у тој области пором вековима опстали и до XIII века чинили  бар 30% становништва Тирингије о чему сведочи топонимастика и археологија (налази српске керамике на витлу из Тирингије су предмети њихове археолошке Рјусенске културе, која је трајала од VII до XI века).

Дрванов поход је зауставио тириншки војвода Рандулф 634. г. Сматра се могућим да је Дрван владао из Мишања (Meissen). Међу модерним историчарима се размишљало да је управо Дрван био онај владар Срба, након чије смрти се једна половина Срба на позив ромејског цара Ираклија током прве половине VII века одселила на Балкан, ако је веровати истинитости података изнетих у спису De administranto imperio. Има мишљења и да је „Бела Србија (или Вела Србија)“ у ствари била Дрванова област.

[1] Из из Trzciniec  културе (1700-1200. пне) која је била западни огранак западне културе предака свих Словена и Балта (укључујући Прусе) развила се потом прото-словенска Лужичка култура ( 1300-500. г. пне) чији центар је био тамо где је историја забележила заједницу племена Лужичких Срба. Из ње ње развило неколико археолошких култура V-VII века које припадају историјски познатим прецима словена: Sukow, Prague-Korchak, Penkovka(којој је сокоро сасвим идентична Ipotesti-Candesti култура), Kolochin, и (условно) Avar културa.

[2] Wiltzen, Winden или Wenden, називи су којим и данас Немци често називају лужичке Србе, а аустријанци и градишћанске Хрвате. На основу „Tabula Peutingeriana“ (III в) јасно је да су још у античко доба Ванети сматрани „највећим од свих народа“. Подручје севера полабских Словена је археолошко подручје  Лехијатске (Суковско-дзедзијатске) археолошке културе која је настала у периоду oд V до VII века прожимањем раније  Пшеворске културеВенета (III – IV век) и словенске Прашке културе (V – VII век). Лехијатска археолошка култура се развијала на подручју на којем су се јавили историјски Љутићи и Бодрићи. На подручју Срба се, као међуфаза,  претходно развијала Прашко-корчакска археолошка култура.

[3] Најранији је израз Венди записао Страбон. Још у I веку у својој „Географији“ (сачувана у латинском препису) пише да на обали језера Constance (данас боденско језеро) живе Венони (Vennones) који су део народа Винделици (Vindelici) против којих су ратовали Тиберије и Друз. Још он је писао да су одатле пореклом Венети који су се доселили у Италију.

Плиније Старији у I в. пише да Венети живе до балтичке обале и сматра их Сарматима (Sarmatae Venedi).

Тацит у „Германији“ наводи да су Венети источно од Германије, иза Свева. Њему није јасно ко су Венеди, а ко су Фени (можда Финци или Швеђани), припадају ли Германима или Сарматима, па то изричито и каже.

Птоломеј у својој „Географији“ из  II века Балтик назива Вендским заливом и именује племена „Велике Вендије“ (Vouenedai) која се до њега протежу од Висле.

На римској географској путној карти Tabula Peutingeriana из III/IV века се сав простор између Дунава и Балтика означава именом  Venadi Sarmatae.

[4]  Дауренције (577–579) први бележи назив Σκλαβινίαι у провинцији становништва на реци Сали у провинцији  Pannonia Prima.

Потом их под истим именом бележи Менандар Протектор правник и дипломата цара Маврикија поводом своје мисије код аварског кана Бајана I, пошто је 577. г. око 100.000 Слвена продрло у Тракију и Илирик и по њима начинило трајна насеља, села и градове. Већ 580. г. дошло је до новог продора Словена, још боље организованих с намером да остану. Већ 581. г. Словени се насељавају у солунску околину, а међу њима се поименично помињу Вајунити (Βαϊουνίται) који насељавају Македонску област названу Вагенетија (данас Θεσπρωτίας у Грчкој).

До данас се износе нејасне претпоставке о словенским Вајунитима: Етникум Венети, Бабуни или просто – војници. Већ до 615. године Слвоени су по целом Балкану успоставили своје организоване власти (склавиније). У савезу с Аварима напали су Солун 617.г, а околину Солуна су сасвим запосели до 618. године. Ромеји су успели да повратае власт над Балканом, али их нисуистерали. Цар Константин II их је расељавао из околине Солуна у Малу Азију 664–65, a исту политику је наставио јустинијан II 688-689. г.

[5] Плиније старији већ у I веку u Historia naturalis помиње да народ Anti живи на обалама  у области Азова.

Кинески историчар Ху Хан Шу већ у II веку помиње народ Ан-цаи.

Археолог европског неолита и бронзаног доба Марија Гимбутас (Литванског порекла из Ковна (Marija Birutė Alseikaitė) је међу записима Пенковка културе откривеним на полуострву Керч један идентификовала као навод речи „Антас“.

Прво грчко помињање народа под називом Áνται датира наводно од Јордана из 518. године када су продрли у дијецезу Тракија. Већ у периоду  од 533. г. до 545. били су ромејски федерати и плаћана им је финансијска подршка у њиховој тврђави Turris, која се нелазила негде северно од Дунава. И после тога су учествовали као савезници у ромејским походима све до 580. године, када су у њихову државу упали Авари и њоме завладали. Први историјски извори који се баве њима били су Прокопије из Кесарије палестинске (500 – 560 г, сарадник Јустинијановог војсковође Велизара) и Јордан (до 551. г). Оба извора су изузетно проблематична.

Израз „Анти“ у смислу „старинци“, „почетни“ или „први“ вероватно одговара значењу које је очувано у употреби очуваних прекомурских дијалеката словенског говора, који је наследник говора древних панонских Словена. Потрага је указивала на значења иранске значење речи anta (први или последњи у смислу „гранични“) и слично значење санскритске речи ant-ya. Исти народ којег Јордан назива Áνται, Прокопије  назива Венети.

Јордан сведочи да се Венети „сад углавном зову Словени и Анти“, а приликом описа дела остроготског краља Херманарика наводи да Венети „сада имају три имена: Венети, Анти и Словени“. Под Венетима очигледно наводи Венде и јасно је да је исти народ већ именом назван на три различита начина. Он описује битку Антског краља Божа (око 380. г) и остроготског краља Винитара (наследника Херманарика) којом су Остроготи потчинили Анте након престанка доминације Хуна. Према Прокопију, Остроготи су две битке поразили Божове Анте, па су њега са синовима и 70 племића разапели на крстoве. Јордан је описао ове догађаје у делу чији оригинал није сачуван, већ само у препису De origine actibusque Getarum[5], који је популарно назван Getica.

Оригинално дело је Јордан наводно написао убрзо након 551. г ради бележења историје Гота. Засновао га је на Готским јуначким песмама. Прокопије је на основу дела Павла Орозија сматрао да су Готи и Гети исти народ и он је тврдио да су потекли из Скандинавије, одакле су се иселили 1490. г. пне.  Венети су за Прокопија несумњиво исти народ који под именом Венеди помињу Тацит, Плиније старији и Птоломеј, а називају се у VI веку Словенима и Антима. Етногенеза Анта је за сада неразмрсива. Анти су несумњиво део словенског народа, али на њихову етногенезу је можда имао утицаја сарматски гетски, готски и прото-алански елемент.

СРБИЈА 21. ВЕК: Многи живе у нељудским условима – oгањ гута сиротињу https://t.co/M7bEiSItQu

— СРБИН инфо (@srbininfo) June 6, 2018

Совјетска наука на челу с Борисом Рјабковим је на основу сарматских елемената археолошке културе Пенковка сматрала да су Анти славизирани, што и данас сматрају Роберт Магочи, Валентин Седов и Џон Фајн. На ово се надовезује теза да су Анти подгрупа Алана који су у позно-сарматско доба I-II века настанили горњи ток реке Буг и до V-VI века проширили власт на Волинију и Дњепар у околини Кијева. Колико год проблематични као извори, Јордан и Прокопије се слажу да овај народ живи тамо где су раније живели Скити.

Извор: carsa.rs

Ознаке: Душан Ковачев, Лужички Срби, српска историја