Прочитај ми чланакСрбији су писали хроничари, дипломате, војници, обавештајци, јуродиви ходочасници, трговци, пустолови и луталице дуже од хиљаду и по година. Сви они имали су личне и политичке мотиве.
Путопис је књижевна врста у којој аутор, путник, читаоцу преноси своје утиске о пределима и људима које упозаје током путовања. Путописи су субјективни чак и када их пишу научници, јер се у њима по правилу огледају укус, образовање и животни ставови писца. По правилу, путописци су снажније утицали на слику коју јавност има о земљама, догађајима и људима од сувопарних историчара, од античког генија Херодота, преко револуционарног Дарвина, па до Џона Рида, који умире на путу описујући највеће ратове и револуције 20. века.
Управо су путописне репортаже Американца Рида из Великог рата имале пресудни утицај на то да се светско јавно мњење упозна с малим српским народом и његовом огромном жртвом и хероизмом. Он је само један у низу путописаца који су задужили Србе, међу којима су Рус Александар Гиљфердинг, Енглескиња Мери Дарам, Француз Алфонс де Ламартин, Чех Алфонс Муха, Саксонац Сигмунд фон Хердер, Аустријанац Феликс Каниц, Швајцарац Арчибалд Рајс…
Било је, наравно, и другачијих путописаца, који су формирали негативан став према Србима и Србији, још од времена кад се први пут појављују у писаним изворима. О нама пишу хроничари, дипломате, војници, лукави обавештајци, јуродиви ходочасници, упорни трговци, пустолови и луталице већ дуже од хиљаду и по година. Ти путописци су имали врло разноврсне личне и политичке ставове и мотиве док су описивали наше крајеве и људе, а пресудан утицај су имале државе које су финансирале њихова путовања, због сопствених интереса на Балкану.
„Новости“ ће подсетити на оригиналне путописе и њихове ауторе који су готово непознати јавности, иако су формирали сад већ архетипске појмове и предрасуде Европе о овом делу света, који је на Истоку сматран Западом, а на Западу је називан Блиским истоком, много пре него што се тај термин проширио на арапски свет.
Релативност тих појмова илуструје темељни документ историје балканских земаља „О управљању царством“, спољнополитички приручник владарске канцеларије из времена ромејског цара Константина Порфирогенита. Он је настао на основу извештаја и предања које су с терена доносили путописци. Данас је несумњиво утврђено да је оригинално дело преправљано и да су оригиналне импресије пригодно интерпретиране за употребу у византијској спољној политици.
До нас је стигао следећи текст одељка који се бави Србима:
– Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са оне стране Турске (историчари сматрају да се мислило на Угарску), на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследила на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао у Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му дао место у солунској теми Сервију (Србица), која од тада носи тај назив. Срби на језику Ромеја значи робови, па се и ропска обућа обично назива сербула, а реч цербулијани означава оне који носе јефтину и сиромашну обућу. Срби су то име добили јер су постали робови цара Ромеја – пише у Порфорогенитовом документу.
ВИЗАНТИЈА СЕ ПРЕСЕЛИЛА У СРБИЈУ
Крсташки путописи православну Србију сврставају на „шизматичку“ страну после црквеног раздора између Константинопоља и Ватикана, а ти ставови су живи до данас.
– Посматрајући дуге историјске процесе, западна цивилизација од 1453. сматра да се Византија преселила у Србију. Последице тога су исте као у средњем веку: схватају нас као земљу мисије у којој шизматике треба привести правој вери. Ако вам ово звучи смешно, погледајте наслове у западној штампи деведесетих, где све врви од средњовековних формулација у којима су Срби покварени Византинци и оријенталци који стоје на Дрини насупрот цивилизованој Европи – каже византолог проф. др Влада Станковић.
Насупрот Порифрогениту, другачију информацију о наводно слабим Србима дају хроничари очевици крајем 5. века, кад Словени плаве северне и источне области Балкана, док Германи освајају земље у пределима западног Римског царства. Епископ Јован из Ефеса у 6. веку пише: „Проклети народ Есклавина прође сву Хеладу, тесалијске и трачке покрајине, заузе многе градове и тврђаве, опустоши, попали, опљачка и освоји земљу, и живљаше ту сасвим слободно без страха, као у својој сопственој земљи.“
Византијски цар Маврикије, који је владао од 582. до 602. године, наводи: „Народи Словена и Анта… теже слободи, и не постоји никакав разлог који би их склонио да служе и да се потчине… С обзиром на време и место догађаја, нема сумње да је реч о истим оним понизним Србима које помиње Порфиргенит као робове.“
У спису који се приписује цару Маврикију, наводи се извештај византијских шпијуна: „Племена Склава и Анта многобројна су и издржљива. Лако подносе и врућину и студен, и влагу и голотињу тела, и оскудицу намирница. Према странцима су љубазни. С добром вољом и чувајући их, проводе их из места у место где им устреба. Па ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, нападне на угоститеља онај који му га је предао, по дужном обичају да освети странца.“
Сачуван је и извештај византијског заповедника који је присуствовао прослави српског паганског празника на којој је требало да буде жртвована кошута ухваћена жива.
– Из шуме је – вели извештај – тужно блејало лане. Када је то блејање чуо српски старешина, пришао је кипу свог бога и нешто му говорио, а затим се окренуо људима који су водили кошуту и нешто им рекао, и они су је пустили. Зачуђен овим поступком, Византинац је запитао старешину зашто је то учинио, а он му је одговорио: „Разговарао сам с мојим богом. Рекао ми је да он може бити сутра без жртве, али лане не може бити без мајке…“ Ха ово додаје Византинац: „Страшан је тај народ. Он има душу“ – наводи проф. др Лазо Костић.
Прокопије из Цезареје, путописац и хроничар цара Јустинијана из 6. века, пише: „Словенски народи не живе под било којим појединим човеком, већ од старине у општој заједничкој слободи, па стога све ствари које су подобне или веома тешке за решавање подносе општем савету.“
На Запад су прве вести о Србији донели монаси ходочасници-обавештајци, који су практично мапирали војне трасе. Чувени надбискуп Виљем Тирски, историчар и једна од најважнијих личности крсташког јерусалимског краљевства, 1168. је обишао тадашњу Србију. Забележио је да се она налази у „области брдовитој, шумовитој и врлетној између Далмације, Угарске и Илирика“, где се српско становништво често бунио против византијског цара, уздајући се у неприступачност своје земље.
АСИМИЛАЦИЈА СЛОВЕНИСКИХ НАРОДА И ЊИХОВО НЕСТАЈАЊЕ: Пола Срби, пола постали други https://t.co/gJVccaBI9P
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 30, 2018
Он наводи да Срби имају своје старешине које зову жупани. Византијски цареви их стварно именују, али их то не омета у томе да чешће силазе из својих брда и шума и да пустоше околину, јер су Срби необуздани и орни за рат.
