Прочитај ми чланак

ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР: 22. мај. (09. мај) Пренос моштију светог оца Николаја

0

Пренос моштију светог оца Николаја
Овај светитељ родио се у граду Патари, у Ликији. Родитељи његови, Теофан и Нона били су људи знаменити, високородни и богати и чинили су многе милостиње према сиромашнима.

Био је то велики угодник Божији, велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом. Још као дете дали су га родитељи његови да учи Свето Писмо, те пошто се одликовао природном бистрином ума и руководством Светог Духа, за кратко време стекао је велику мудрост. Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру „Нови Сион“ и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији.

Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.

При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Тропар:
Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.

Свети пророк Исаија
Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: „Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот“. Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима.

Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова.

Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету.

Свети мученик Христифор
Овај свети мученик пострада 249 године, за време цара Декија (249-251 г.). О њему се причају неке чудне и необичне ствари, тојест да је био псетолик: κυνοπρόσωπος – и да је пореклом из земље људождера. У рату он би заробљен од једног војводе. Пошто није могао да говори, он се помоли Богу, и Господ му посла анђела свог који му рече: Буди јунак, Репреве! (такво му беше прво име). Онда се анђео дотаче уста његових и учини те стаде слободно говорити. Затим оде у један град и изобличи незнабошце што гоне хришћане. Због тога би бијен од поглавара Вакхиа. Но светитељ на то одговори Вакхиу: Добровољно и смирено примам ударце и не противим се, следујући заповести Христовој.

А кад бих ставио у покрет мој гнев и јунаштво, онда не би могао отстојати ни ти нити сила самога цара, јер је царева сила слаба и ништавна према мојој сили. После тога, цар, бојећи се мученика и због силе његове и због ружноће лица његова, посла двеста војника да га доведу к њему. Мученик не ношаше у рукама оружје, но имађаше само један суви штап. И кад иђаху путем, тај суви штап процвета у рукама светог мученика. Но пошто за време путовања понестаде хлеба војницима те немаху шта да једу, светитељ се помоли Богу и изобилно умножи оно неколико хлебова што им беху остали. Поражени овим необичним чудом, војници повероваше у Христа. И кад стигоше у Антиохију, сви заједно са светитељем бише крштени од епископа антиохиског, светог свештеномученика Вавиле. И тада светитељ место имена Репрев доби име Христофор. А када би изведен пред цара на суд, видевши га цар се препаде, и од страха паде у несвест. Но дошавши потом к себи, цар одлучи да светитеља придобије вештином и да му ласкама промени расположење, еда би га на тај начин одвојио од вере у Христа, пошто не смеђаше да га на то побуђује застрашивањима. Шта онда он учини?

Дозва две жене, Калинику и Акилину, лепе лицем али блуднице и развратнице расположењем, које беху веома веште у завођењу и залуђивању људи на телесно спаривање. Овим женама цар нареди да иду код светитеља и да употребе сву своју вештину како би га привукле да их заволи, јер рачунаше неваљалац да на тај начин одвоји мученика од Христа и приволи га да принесе жртву идолима. Али догоди се супротно ономе што смераше цар: свети Христофор научи вери у Христа ове две блуднице и одврати их од идолопоклонства. Онда се оне вратише к цару и изјавише да су хришћанке. Зато их цар врже на страшне муке. И оне блажене, подневши храбро ужасна мучења, примише венце мучеништва. То силно разјари цара, и он нареди те доведоше преда њ светог Христофора, кога он стаде исмевати и вређати због ружноће и необичности лица његовог. Но светитељ му на то одговори да је он обиталиште ђавола, што и само његово име Декије означава.

Онда нечовечни тиранин осуди на смрт оних двеста војника које он беше послао да ухвате светитеља и који беху поверовали у Христа. Погубљени од цара, ови блажени мученици добише венце мучеништва. После тога цар нареди да светог Христофора клинцима прикују за железну постељу, па да испод постеље наложе ватру. То би одмах учињено, али светитељ не само остаде неповређен, него се осећаше као да беше на неком весељу и одмору, и причаше неке необичне ствари, које многим присутним неверницима изгледаху невероватне и немогућне, а вернима и паметнима – потпуно вероватне и лако могућне.

Причаше дакле блажени мученик како види једног човека, висока раста, лепа лица, одевена у белу одећу, из лица му се лије светлост јача од сунчане, на глави има блистав венац, око њега стоје пламеновидни војници са којима се боре неки други црни и ружни војници, и изгледа да ови последњи побеђују. Но касније, онај страшни војвода се окреће са гневом, збуњује и побеђује све оне црне нападаче, и тако задобија над њима власт и силу. Слушајући то, и усто видећи светитеља на ужареној железној постељи неповређеног, многи од присутних људи повероваше у Христа, и скинуше светитеља с постеље. Зато сви беху посечени од царевих војника. После тога светом Христофору везаше камен о врат и бацише га у бунар. Но анђео Господњи извади га из бунара и ослободи. Тада безбожни тиранин, још увек бесан од гнева, нареди те светитељу обукоше ужарену металну одећу. Напослетку нареди те му мачем отсекоше главу. И тако блажени мученик прими венац мучеништва. Његово свето тело откупи од војника Петар, епископ Аталијски, и сахрани га у свом граду.

Слепи Стефан спава на Овчијем пољу
И у сну без мира подноси невољу.
Крваве му очи, дрхтаво му тело,
Смрт спрам таквог жића боља је зацело.
У том човек неки на сну му се јави.
У небеском блеску, у небеској слави.
— Николај сам, рече, од Ликијског Мира,
А ти си од оних што Бог изабира.
Моју десну руку погледај, Стефане,
Гле у њој су очи твоје сачуване!
Ти си без очију, очи су у мене,
Даћу ти их онда када Господ хтедне.
Пет година прође, а Стефан у мраку
Има наду крепку, има веру јаку:
— Николај ће к мени још једанпут доћи.
Ц Божијом помоћи он ће ми помоћи.
Тако Стефан једном у цркви мишљаше,
И ц плачем умилним свецу се мољаше.
Па он у сан паде док у столу стаја,
Ал’ ево му опет светог Николаја!
Два краљева ока на десном му длану:
— Ево, рече краље, дан и теби свану!
У име Господа што вид слепим дава
Прогледај и викни: Богу нек је слава!
Па очију слепих светац се дотаче
И мрак це ц очију ко завеса смаче!

РАСУЂИВАЊЕ
Мучеништво за веру може сваки хришћанин примити на себе, како у време гоњења вере тако и у време мира. Авва Атанасије рече: „Буди мучен савешћу, умри греху, умртви уде земаљске, и бићеш мученик по жељи својој. Они су се борили ц царевима н кнежевима, — имаш и ти цара греха, ђавола, и кнежеве демонске. Пре су били кумири, капишта и идоложртвеници.

И сад постоје они у Души мислено. Ко је роб блуда, тај се клања идолу Афродите. Ко се гневи и јари, тај се клања идолу Ареја. Ко је среброљубив и затворен према муци и беди суседа свога, тај се клања идолу Хермеса. Ако се уздржиш од свега овога, м сачуваш себе од страсти, победио си кумире, одрекао си се зловерија, и постао си мученик за веру.” И тако, дакле, не мора човек нарочито чезнути за гоњењем и мучеништвом. Може свак и у свако време трпети мучеништво ради Христа и Његовог Јеванђеља.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам силазак Бога Духа Светога на апостоле и то:

1. како се сви људи диве и чуде слушајући апостоле где говоре разним језицима,
2. како се неки подсмевају говорећи: накитили су се вина!

БЕСЕДА
о проклетству човека који се узда у човека
Овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово (Јерем. 17, 5)

Кад човек одступи срцем од Господа, онда се он обично узда у људе и у себе — јер у кога би се иначе могао уздати, кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје. Кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје, не остаје му ништа друго него да се узда у свој чун и у чунове својих суседа. Слабо уздање но — другога му нема! Плачевно уздање над бездном пропасти но — другога нема!

Но, о небо и земљо, зашто одреши човек свој чун од лађе Божје? Шта би човеку да бежи од своје сигурности? Какав рачун прорачуна кад нађе да ће му бити боље осамљену на бурним таласима неголи у дому Божјем и покрај скута Божјег! С ким направи савез кад раскиде савез с Богом? Да ли с неким јачим од Бога? Безумље, безумље, безумље!

Да је проклет човјек који се узда у човјека! Ово је Бог рекао једанпут а људи хиљаде пута. Разочарани у своме уздању у људе, људи су хиљаде пута проклињали онога ко се узда у човека. Бог је рекао само оно што су људи и сувише добро искусили и искуством својим утврдили, на име: како је заиста проклет човек који се узда у човека!

Зато да се у Бога уздамо, браћо моја, у Бога, који је тврда лађа на бури, и не изневерава. Уздајмо се само у Њега. јер свако друго уздање је ђаволска обмана. У Тебе се уздамо, о Господе, тврђо наша и уточиште наше. Ти нас вежи уза Се и не дај нам одрешити се, ако ми, по безумљу и проклетству, покушамо одрешити се од Тебе. Теби слава и хвала вавек.

Амин.