Прочитај ми чланакКако су притисци на Србију због Косова и Метохије у последње време све већи, они који припадају тзв. другој Србији инсистирају на ослобађању од митова, легенди и илузија, прихватању чињеница да је тзв.Косово независна и суверена држава у којој има места и за косметске Србе, али само под условом да пристану буду грађани тзв. Републике Косово, односно Косовари.
Осим што би то било добро за читав српски народ, како веле они, то би било најбоље за косметске Србе који се данас налазе у изузетно тешком положају. Иако се “оној“ Србији која сматра јужну српску покрајину, Косово и Метохију, неотуђивим делом Србије непрестано поручује да треба да се суочи са стварношћу и престане да живи у лажима, није на одмет запитати се да ли је тзв. друга Србија спремна да се суочи са стварношћу, нарочито када је у питању будућност косметских Срба. Ако бисмо оставили по страни поделе, хајде да се запитамо са којим се то заблудама срећу другосрбијанци, не узимајући у обзир оне који су се обогатили захваљујући томе што лобирају за независно Косово.
Можда би ова теза могла бити разматрана да је данас 2000.година, а не 2018. Рат на Косову и Метохији је окончан 10.јуна 1999. године, повлачењем српских војних и полицијских снага са Космета. У периоду 1999-2004 десили су се неки од најстрашнијих злочина над косметским Србима, као што је убиство српских жеталаца у селу Старо Грацко, убиство српске деце у Гораждевцу, низ терористичких напада у марту 2004.године или мартовски погром.
У том тренутку на Космету су се налазиле снаге КФОР, но, ипак су Срби са КиМ били жртве албанског терора. Такође, Слободан Милошевић је свргнут са власти 2000.године, првог априла 2001.године је ухапшен, 28.јуна исте године изручен Хашком трибуналу, а преминуо је 11.марта 2006. Последњих дванаест година Милошевић није међу нама, али неки од нас и даље тврде да је он “крив“ за албанско насиље над косметским Србима, иако се оно наставило и после његовог хапшења, али и смрти,што просто “не пије воду“ како вели обичан народ.
На застави тзв. Косова, коју чини плава позадина, налази се шест белих звезда које представљају шест највећих националних заједница на Косову, односно албанску, српску, турску, горанску, ромску и бошњачку заједницу. Ипак, у пракси, ова прва бела звезда, односно она која припада Албанцима, сија нарочитим сјајем: у фебруару прошле године Косовска полиција ухапсила четворицу Албанаца због тога што су са елктричног стуба у Призрену скинули турску заставу.
Нешто слично се десило и 28.новембра 2016.године, када је скинута турска застава и нападнут генрални Конзулат Турске у Призрену. У априлу 2013.године турски премијер, Реџеп Тајип Ердоган, који је тада био премијер Турске, а данас је председник, посетио је Призрен, а дочекали су га Турци са Косова и Метохије, поручујући им да је “Косово Турска и Турска Косово“, но, ипак се чини да Турци нису најпожељнији грађани тзв. Косова. Кад су Срби у питању, ситуација није другачија: ако погладамо неку од табли која се налази на улазу у албанске градове на КиМ, можемо видети да на албанском, српском и енглеском пише “добродошли“, но, нешто ипак упада у очи: “добродошли“ на српском језику, у већини случајева се не може прочитати, јер га је неко просто прецртао. Јасна порука за сваког Србина који долази на Космет, а нарочито за оне који покушавају да се врате на своја огњишта.
Спомен-обележје несталим и киднапованим Србима које се налази у улазу у Велику Хочу из правца Ораховца неколико пута је порушено, последњи пут четвртог марта ове године, али и поново постављено, како тврде мештани Велике Хоче, током скидања заставе Републике Србије поломљен је и јарбол,одбачен у близини спомен-обележја.Недалеко од Велике Хоче на путу ка суседном селу Зочиште, непознате особе су шест пута уклониле спомен-плочу постављену на месту где се претпоставља да су нестали новинари Радио Приштине, Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Непокретна имовина Срба са Космета годинама је на мети организованих група и појединаца који уз помоћ лажних сведока и без купопродајних уговора мењају податке у катастру. Штета нанета Србима мери се милијардама евра, а сваки покушај Срба да врате узурпирану имовину наилази на велики отпор косметских Албанаца.
“До дан данас не могу да повратим ову имовину, неко је оградио и користи је, очигледно.“, тврди Милош Крпић из Ливадица.
“Ја сам имао 23 године када сам био ухапшен, пунио сам 24. После неколико месеци, из затвора сам изашао скоро са 30. Нисам имао никакав проблем на КиМ, док нисам узео кључеве. Кад сам узео кључеве и кад је требало да уђем у посед куће, тад ми се компликује живот.“, прича Марко Симоновић из Приштине.
“Косово је безбедна земља за све,они се могу интегрисати, да граде своје животе овде. Може бити индивидуалних, изолованих случајева, које смо увек осудили. Крађа, било над Албанцима или Србима исто је пљачка. Подметање ватре дешавају се Албанцима и Србима…Али не ради се о етнички мотивисаним инцидентима. У последњих шест година није било ниједног инцидента између Албанаца и Срба.“, рекао је Тачи за телевизију Н1. Но, ако узмемо у обзир чињеницу да ниједан од поменутих случајева који се десио косметским Србима није решен, нити су починиоци пронађени и кажњени, јасно је да то није истина и да није реч о етнички мотивисаним инцидентима починиоици би били кажњени.
О Великој Албанији највише говоре Албанци. Рамуш Харадинај и брат му Даут тврде да ће границу тзв. Косова померити до Ниша, Прешево, Медвеђу и Бујановац називају “источно Косово“, док актуелни премијер Албаније, Еди Рама, тврди да не сања о великој Албанији, јер има већи сан, а то је да се Албанци уједине под небом ЕУ, о чему сведочи његова изјава да би тзв. Косово и Албанија једног дана могле да имају истог предесдника.
“То није требало да буде узнемиравајућа изјава, већ замисао, у веома посебним околностима десете годишњице независности Косова и током обраћању косовском парламенту. Дакле, много је предуслова до тачке кад би било могуће имати заједничког председника.“, тврди Рама. На Косову и Метохији највећа и најутицајнија опозициона странка јесте “Самоопредељење“, радикални албански покрет, који се залаже за остваривање пројекта Велика Албанија. Очигледно, био је врло свестан шта говори у “веома посебним околностима десете годишњице независности Косова и током обраћања косовском парламенту“.
Грци су циције, Латини старе варалице, а Албанци су подмукли, заостали, кукавице зато што увек нападају са леђа или у групи, мрзе Србе и све што је српско, јесу наводно неки од стереотипа о Албанцима који имају они Срби који сматрају да је Косово и Метохија део Србије, а то је управо оно што их спречава да “прихвате реалност“. Са друге стране, можда не би било лоше да се бавимо тиме које то стереотипе о Албанцима имају они који тврде нешто сасвим друго, односно да је Косово независна и суверена држава: Албанци не мрзе никога, никада не нападају, већ се само бране када их нападну, слободно можете отићи тамо где живе, нарочито на Космет, они ће вас лепо дочекати, јер је у њиховој природи да буду добри домаћини.
Треба напоменути да су оба стереотипа настала у контексту српско-албанских сукоба на Косову и Метохији. Свакако да постоје Срби који имају добра искуства са Албанцима, који су имали прилику да упознају часне људе албанске националности, остваре са њима пријатељске везе, али…Реч је о изузецима, не и о правилу, бар кад је у питању данашње време. У фебруару 2017.године у Гњилану у близини православне цркве осванули су графити који позивају на истребљење Срба. Са друге стране, наравно, представници тзв. друге Србије, неретко у оквиру различитих манифестација које се одржавају под покровитељством западних НВО, посећују Приштину, Ђаковицу и Пећ.
Њихова искуства су углавном позитивна зато што се састају са својим албанским колегама, но, можда не би било лоше да неком приликом, кад им допусте обавезе, посете Космет, нарочито Пећ и Ђаковицу, као обични људи, грађани Републике Србије, који просто желе да поједу баклаву и попију бозу у некој посластичарници у Пећи или попију кафу у Ђаковици, наравно, исту ће наручити на српском језику,наравно, пошто Албанци радо говоре српски, бар како они тврде, а ако бисмо били искрени, кад би то покушали, вероватно би се вратили живи у Београд, али са кофером пуним лоших успомена, те им никад више не би пало на ум да у својству “обичног Србина“ посете поједина места на Космету, јер би се осећали исто као и они Срби који су пробали да посете Мушутиште, не би ли на згаришту порушене православне цркве у овом селу обележили Велику Госпојину, но није им пошло за руком, јер је око 200 Албанаца протестовало, не допуштајући им да уђу у село, исто као што су присталице радикалног покрета “Самоопредељење“ масовно демонстрирали у Ђаковици када су протерани Срби из Ђаковице покушали да посете православно гробље у овом граду.
Не треба да се питамо шта би се десило да су поменути Срби покушали да се заувек врате у Мушутиште или Ђаковицу, јер ако бисмо поставили то питање, испало би да позивамо на рат, јер косметски Албанци просто не желе Србе у Ђаковици и Пећи, али и у многим другим градовима на Косову и Метохији, не, то није стереотип, то је просто стварност. Хтели да признамо или не, то је тако, а онда долазимо до оне ставке, пете по реду, којој се већина не радује: имамо ли права да препустимо косметске Србе Албанцима? Све и да је у питању наша будућност, имамо ли права да косметске Србе оставимо на милост или немилост косметским Албанцима, имамо ли право да српској деци са КиМ просто кажемо “ви морате ићи у албанске школе на КиМ, јер ви нисте део Србије, него тзв. Косова, хтели или не, ви морате да научите химну тзв.
Косова ако желите да завршите разред, ми се не слажемо са тим, напротив, но, ви то морате да научите ако не желите да понављате разред, а ако нећете, ако вам је деда, тата,брат или стриц и теча погинуо у сукобима са ОВК, ви просто прескочите ту лекцију, али није до нас ако будете понављали разред…Неће бити до нас, немојте после нас да оптужујете, Космет је само камен око врата Србима, ако се суоче са реалношћу, Срби ће постати део европске заједнице, ако одустану од било ког захтева, њима су врата Европске уније широм отварају, ма како да не, онако међу нама, буду ли Срби признали тзв. Косово, одмах након тога ће се од њих тражити да признају тзв. Прешевску долину, а касније и Републику Војводину, хтели или не, мораће да стану под једну шљиву, јер кад се границе једном помере, онда нема назад…
Ако признамо тзв. Косово ко гарантује да не бисмо морали да признамо тзв. Војводину и Санџак, морали бисмо него шта, ако признамо тзв. Косово, не да бисмо могли да прихватимо све што нам Запад нуди на тацни, него бисмо морали, просто, то би се у најмању руку очекивало од нас.
