Прочитај ми чланакСваки Енглез одмах ће вам рећи да је њихово пиво ђубре, да је само шкотски виски виски, док ће свако у Манчестеру да вам каже да у Ливерпулу ништа не ваља осим Битлс.
Нисам био први пут у Енглеској, али као да јесам. За Манчестер јунајтед навијам одмалена, али сам овог викенда први пут гледао свој острвски клуб, и имао осећај да у Манчестеру као једини белац навијам за њега. Или смо налетали на ситијевце…
Нема, ипак, идеалнијег града да се доживи Британија. Као што Њујорк није Америка, тако ни Лондон није Британија.
Ови северније једино лошије причају енглески! Или их макар ми приучени с америчких филмова ништа не разумемо.
Али оно што причају, причају тако искрено да то не може да те не фасцинира. Легенда клуба Денис Ирвин у камеру РТС-а и Арене каже да ће наравно да навија за Реал у финалу против Ливерпула. То исто нам је рекао буквално сваки становник Манчестера, док сам се ја сетио мог топлог зеца због неког шаљивог текста из фанзин магазина о Звезди и Партизану објављеног пре много година.
Ја мислим да се баш тако гради самопоштовање. Нису мени бољи пријатељи цигани од гробара, шта пријатељи — жена ми је гробарка, очигледно ће да победе и код ћерке, да не причам о ћалету који је био озбиљна гробарчина.
Клуб је клуб, а политика политика.
Ми смо, међутим, једна од ретких нација које могу да славе и Први и Други светски рат. Али не видим да нас зову на велико обележавање поводом сто година од краја Првог светског рата. Немамо споменик Александру, али градимо Немањи.
Сваки Енглез одмах ће вам рећи да је њихово пиво ђубре, да је само шкотски виски виски, док ће свако у Манчестеру да вам каже да у Ливерпулу ништа не ваља осим Битлса.
Енглези су супериорни јер ниједну победу нису бацили кроз прозор. Ми смо све своје бацили. И онда још хтели да се правимо балканским Енглезима.
У пабу поред нашег хотела – има више од 300 вискија, нисам пробао све – стоји табла да се ту десио Масакр код Питерлоа када је демократски покрет у земљи први пут добио масовни карактер. То је било 1819. године, и од тада се демократија више не доводи у питање, док ми поново преиспитујемо своју стару 18 година.
Зато код њих нема назад, а код нас је све напред-назад. И слобода медија се осваја једном, као и свака друга слобода.
Сваки шанкер у Британији понаша се као бизнисмен који пуца од самопоуздања, док се код нас милионери плаше своје сенке.
То је спојница која гура велике нације. И прави елите. То је одлика одраслог човека. Можеш да пијеш пиво кад ти се пије пиво.
Нема много нација попут наше које су све своје победе бациле кроз прозор. Да не идемо даље од Првог светског рата.
То није лоше ако треба неко да вас сажаљева, само што у случају нација можете само сами себе да сажаљевате. То је већ патологија.
Свака нација живи и од лепих прича. Учи у школама, иако је и деци јасно да су романсиране.
Али подела код нас је дубља од Константиновићеве. Она је овде као ланчана деоба атома. Ланац неко стално покреће.
Ја не волим кад на неким медијским семинарима неко каже како треба да се бавимо добрим причама. Треба да се бавимо причама. И добрим и лошим. Нисмо ми романсијери. Зато нас и не воле.
Мени то делује и секташки! Лажна љубав иза припросте памети. Некоме ко није читао Достојевског, лако је продати Коеља.
Ми за себе мислимо да смо данас највећи антифашисти. Иако антифашизам у модерном свету није бити против Мусолинија или Хитлера, пошто су против њих сви осим класичних будала. Антифашизам је симбол антитоталитаризма. Толеранције. Спречавање националних, верских, политичких, сексуалних различитости.
Ми смо, међутим, једна од ретких нација које могу да славе и Први и Други светски рат. Али не видим да нас зову на велико обележавање поводом сто година од краја Првог светског рата. Немамо споменик Александру, али градимо Немањи.
Први пут смо отишли и на мајску параду, и то због политике, што је боље него да нас Месић представља, као на обележавању 60 година.
Одговор је у нама. Кад 70 година историју сводиш на Вранић и Лисичји поток, нормално је да немаш шта да обележаваш. Иако су Прањани највеће савезничко спасавање пилота, а Титова војска највећа аутохтона на крају Другог светског рата.
У Манчестеру је на централном месту споменик Енгелсу. Живео је ту, али им није наметнуо марксизам. Ми смо свог Маркса склонили.
Ми за себе мислимо да смо данас највећи антифашисти. Иако антифашизам у модерном свету није бити против Мусолинија или Хитлера, пошто су против њих сви осим класичних будала. Антифашизам је симбол антитоталитаризма. Толеранције. Спречавање националних, верских, политичких, сексуалних различитости.
То је морални став, пре него идеологија. Симбол грађанско-либералне опције, која је код нас била пасивна након што је срушена 27. марта уз помоћ Британаца.
Кад стварате етнички чисте просторе, ви нисте антифашиста. И зато су ужасни Хртковци.
Не можете да се зезате ни са чим, осим са фудбалом. Који је игра.
Јер, и ми и Енглези имамо лоше пиво. Али они имају добар џин, а ми ракију. Они фудбал, а ми кошарку…
ПРАВДА ЗА ДАВИДА и неправда за Оливера https://t.co/9ePnGh6jK8
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 21, 2018
Глорy глорy, Ман Унитед!
За оне који разумеју…
