Прочитај ми чланак

СРБИН.ИНФО У СОФИЈИ: Како су нас бугарски полицајци тражили по целом граду

0

Прошлог четвртка, екипа "Србин инфо" је заједно са Лозанком Радоичић (мајком српског војника који је погинуо на Кошарама) и Дамњаном Кнежевићем и Огњеном Томићем, припадницима иницијативе „Нема предаје - Косово је срце Србије”, посетили Софију,

У Софији смо протестовали против ЕУ самита на којем су учествовали шиптарско-окупаторски представници Рамуш Харадинај, Хашим Тачи, али и председник Србије Александар Вучић (за разлику од шпанског премијера).

Том приликом смо гостовали на бугарској ТВ станици „Алфа“ и исказали свој патриотски став – да је Косово Србија, да је шиптарска квази држава на КиМ мафијашка творевина и да је долазак српског државног врха на овакав самит раван чину издаје.

О томе како смо протестовали и гостовали на „Алфа“ телевизији можете прочитати у „твитер“ и „ВКонтакте“ објавама, који се налазе у овом тексту.

У овом чланку, међутим, описаћу шта сам све видео и какав је на мене оставио утисак боравак у Софији.

ДОЛАЗАК

Софија је удаљена само 45 минута вожње од српско-бугарске границе – отприлике колико је центар Београда удаљен од Обреновца. До Софије, пролази се кроз мањи број села која  су полунапуштена и нa први поглед сиромашнија од српских.

На уласку у град немате осећај да улазите у престоницу државе – поред пута низ мањих разуђено расутих радионица, складишта, велетрговина, полуоронулих зграда или новосаграђених стамбених објеката у којима је видљиво да се налазе мањи, социјални станови.

ГРАД

Међутим, у самом граду се слика мења, како се иде према центру, све је сређенија околина, зграде су једне до друге, а трговачко-производни објекти већи, модернији, скупљи и чистији, слични онима које можете видети у Београду: исте банке, трговачки ланци, блоковско уређени стамбени објекти са широким булеварима.

До центра смо ишли скоро пола сата, па иако је било гужва, ван семафора није било застоја, возили смо све време у другој и трећој брзини, па се стиче утисак да саобраћај боље функционише него у Београду.  Софија додуше има линије метроа, а трамвајски и аутобуски превоз по бројевима подсећа на београдски: трамваји 3, 5, 7, 11 аутобуси 309, 310 …

Пошто смо прво гостовали на „Алфа“ телевизији, која се налази у самом центру града, а и сам ЕУ самит је био у близини тв студија, паркирали смо се у близини на приватном паркингу који има своје обезбеђење – цена 2 лева (један евро је 1,96 лева) за ауто,  а 4 лева за комби по сату.

Изложба о античком Нишу у Археолошком музеју, у Софији

Иначе, сами становници Софије су нам рекли да је тешко наћи у центру Софије слободно место за паркирање ван приватног паркинга, тако да је приватан паркинг најсигурнија и најбоља услуга, када је у питању проблем где оставити кола.

ПОЛИЦИЈА

Због поменутог ЕУ самита било је сигурно преко хиљаду полицајаца у центру града. Били су на сваком кораку, у неким улицама их је било више од цивила. Сви су имали пиштоље са метком у цеви, али су били веома љубазни чак и када су нас прегледали и два пута нам узимали пасоше на преглед. Стицајем околности, други пут, када су Дамњану и Огњену узели на преглед пасош., мени нису. Али, зато се после 45 минута до сат времена, док сам ручао у ресторану, на можда и пола километра од места где су нас зауставили и забранили да даље протестујемо против ЕУ самита, појавио полицајац да ми тражи пасош! Другим речима, све време ме је тражио по граду!

 

Занимљиво је и да смо са свим бугарским полицајцима, које смо сретали, могли без проблема  да причамо на српском језику!.

Сам центар града је такође сличан Београду. Градилишта нису ретка, као ни калдрмисане улице или улице са рупама у асфалту. 

Зграде у центру су сличне зградама у центру Београда – старе су од 100 до 150 година, са великим унутрашњим двориштима, високим плафонима и прозорима.

Чини се да су те старије зграде монументалније, веће и пространије него београдске – као да су бугарски капиталисти и бугарска држава с краја 19. и почетком 20. века били богатији од српске буржоазије и државе или им је тада било више стало да Софија изгледа модерније и богатије од Београда.

Нису све зграде очуване, али се види, да су доста њих уз помоћ ЕУ фондова и обновљене.

Центар Софије некако изгледа мирнији и тиши од београдског, иако су пуни ресторани и кафићи и доста има људи на улици.

Људи су љубазни и нигде нисам приметио било какву одбојност према Србији или Србима – нити речју, нити гестом или графитом.

Пар пута су радо показивали да знају српске речи када бих ја покушавао да им кажем нешто или да их о нечему упитам.

Иначе, по речима наших преводилаца, Тање (која је Српкиња) и њеног мужа Димитрија, (који је Бугарин) у Софији релативно је лако наћи посао као српски преводилац, (и они тај посао раде), с обзиром на то да има доста фирми који имају седиште у Софији, а послују на територији целе бивше Југославије.

Што се тиче људи, менталитет и начин одевања су веома  слични нама тако да сам имао осећај као да сам у неком српском граду.

Њихова главна улица, Витоша, као Кнез Михаилова у Београду, је пешачка зона. Већа је и пространија од наше престолне улице, са доста кафића и ресторана.

У једном од таквих ресторана смо јели (свако је од нас шесторо узео по једно главно јело и једно пиће), а рачун је био релативно јефтин – 58 лева (око 30 евра). Храна је била укусна и обилна.

Иначе колико сам могао да приметим, ресторани су им јефтинији од београдских, али цене у продавницама су чак нешто скупљије него код нас.

Просечна плата у Софији је око 500 евра, али ретке су плате испод 300 евра, што говори да су ипак мање социјалне разлике него у Београду.

Од Цркве Св. Недеље па до парка на југу, протеже се Витоша булевар, централно градско шеталиште Софије. На крају улице, у даљини, види се купола цркве посвечена Александру Невском.

Што се тиче политике, имају и они доста корупције, али није толико страначки обојена, а и против режима опозиција слободно прича на свакој телевизији. Они Бугари који су упознати са ситуацијом у Србији или су овде неко време живели, кажу да у Бугарској далеко више има медијских слобода и да је у јавном животу опуштенија атмосфера.

ЦРКВЕ

За Србе је најзначајнија црква, Црква Св. Недеље, где се налазе мошти Св. Краља Милутина Немањића, које су тамо од 1460. године. У центру града се још налазе и прелепе цркве: руска црква посвећена СВ. Николи и храм Александра Невског. Све три цркве треба видети, а и у међусобној су близини.

Мошти Светог краља Стефана Милутина Немањића

Када смо посетили Цркву СВ. Недеље, да се поклонимо моштима нашег светог краља, имали смо сусрет са чудним бугарским обичајем: као код нас што је у капели, у самом средишту цркве, док се остали верници моле, пале свећу и поклањају се иконама, стајао је сандук са покојником, поред којег је стајала родбина (нико није био обучен у црно) и примала саучешће.

ЗАХВАЛНОСТ

У име свих нас који смо протестовали у Софији, хтео бих да се захвалим Златиборцима, који су нам обезбедили бесплатан превоз; екипи ТВ „Алфи“, поготово Теди Ангеловој, која нас је позвала и угостила у свом студију у Софији, и Горану Игићу који нас је спојио са бугарским новинарима из ове ТВ куће; Тањи и Дмитрију који су нам били преводиоци у Софији; као и Александру Миљевићу, Зорану Ћукићу и Зорану Гутовићу, који су својим прилозима омогућили наш одлазак у Софију.