Прочитај ми чланак

„ШПАНИЈА КОЧИ КОСОВО, то је компликовано и трајаће дуго“

0

Приближавање Балкана ЕУ тече рутински. И пошто није било ништа о чему је ту требало да се одлучује, лидери ЕУ су у Софији могли да се посвете – Трампу.

Како пише коментатор Дојче велеа Бернд Ригерт, нажалост, то је заиста било неопходно.

“На Балкану ништа ново. И зато се резултат овог самита Европске уније и шест земаља-кандидата може овако сажети: ЕУ обећава да ц́е шест држава једном бити примљене у клуб благостања и стабилности, а кандидати обећавају да ће учинити све што је потребно како би испунили строга правила тог клуба. То је тако вец́ 15 година, од самита 2003. године у Солуну – и наставиће се још десет година, бар за најслабије чланове у реду за ЕУ, односно Косово и Босну и Херцеговину”, наводи Ригерт.

У вец́ини старих чланица је жеља да прихвате нове државе, а тиме и нове проблеме – прилично мала.

“Француски председник Емануел Макрон, нова звезда ЕУ, то је срочио овако: пре него што ЕУ прими нове чланице, она мора да реши своје проблеме, односно имплементира његове предлоге реформи. Шпанија такође кочи и хоће пријем нових само ако се статус Косова дефинише тако да побуњени Каталонци признање Косова као државе не могу да искористе као пример против Мадрида. То је компликовано и трајац́е дуго. Због тога ће земље-кандидати морати и даље да улажу напоре и буду стрпљиве. Европска унија им је још привлачна – због финансијске помоц́и и политичке солидарности. Али Русија и Кина су спремне да улете, уколико у Србији, Босни и Херцеговини или Албанији попусти одушевљење за ЕУ”, истиче Ригерт.

С обзиром на то да Балкан тренутно не крије никаква изненађења, Европска унија је могла да се усредсреди на свог новог „непријатеља“: америчког председника Доналда Трампа.

“Лидери ЕУ нису никада тако жестоко критиковали актуелног председника САД, главне силе НАТО. Његова политика је неразумљива и погрешна, авантуристичка и потпуно несолидарна. Ангели Меркел, Емануелу Макрону, Терези Меј и осталима то је одавно јасно. Сада су то и јавно рекли и договарају се о контрамерама. Могућности ЕУ да се бори против америчке економске силе су скромне, али би их сада требало искористити. Јер, постоје границе, чак и када се ради о бившим пријатељима – то је била јасна и тачна порука из Софије”, додаје Ригерт.

Али, питање је да ли ц́е тако накострешена ЕУ оставити икакав утисак на алфа-мужјака у Белој куц́и. Без имало обзира према савезницима у Европи, амерички председник је торпедирао споразум о клими, разбуктао ватру на Блиском истоку, увео царине и поништио нуклеарни споразум са Ираном.

“Неизвесно је да ли ЕУ може да избегне претеће царине САД на челик или санкције против компанија које послују у Ирану. Једно је јасно: биц́е скупо и веома тешко одржати економске везе са Ираном, поготово ако погођене компаније, као што су Тотал, Маерск или Сименс, одлуче да следе политику САД, а не ЕУ – да играју на сигурно како би имале неометан приступ америчком тржишту. За Европску унију би било добро када главу не би забила у песак и када би организовала бар мало отпора према Белој куц́и. Европљани су се одједном нашли у савезима са Русијом, Кином и Ираном, а против свог великог атлантског брата. То је пре Трампа било незамисливо”, пише Ригерт.

Састанак председника САД Трампа и непослушних Европљана у јулу на самиту НАТО у Бриселу требало би да буде занимљив.

“Европске државе требало би да буду спремне на то да ће САД запретити повлачењем из НАТО и да ће испоставити неку врсту рачуна за њихов допринос као нуклеарне силе. Европа мора да одрасте и то врло брзо. Први корак је учињен у Софији. Иначе: Сједињене Државе и ЕУ су пре 20 година радиле заједно на томе како би окончале грађански рат и створиле мир на Балкану. Данас је то скоро незамисливо. Толико су се времена променила”, закључио је Ригерт.