Прочитај ми чланакНаивно је веровати да је побољшање односа са Путиновом Русијом могуће једностраним уступцима док Кремљ наставља своју агресивну политику, пише у свом коментару Инго Мантојфел, уредник програма ДW на руском језику.
Када се у петак савезна канцеларка Ангела Меркел у Сочију сусретне са руским председником Владимиром Путином биће то врхунац „руске седмице“ немачке спољне политике. Последњих дана су Москву већ посетили нови шеф дипломатије Хајко Мас као и министар привреде Петер Алтмајер.
Интензивни дипломатски саобраћај враћа немачко-руске односе у фокус немачке јавности, посебно јер солирање америчког председника Доналда Трампа ставља прекоатлантско пријатељство на тешко искушење. Не чуди онда што се политички гласови из Немачке залажу за приближавање Русији.
Но грдно се вара свако ко мисли да ће попуштање у односима са Русијом почети једностраним уступцима на пољу економских санкција или другим трулим компромисима. Не само јер би мека политика у Москви била интерпретирана као слабост. Као да многима још није јасно да Путину конфронтација са Западом треба за учвршћивање моћи код куће, за скретање пажње становништва са економске стагнације и социјалних проблема.
Зато је наивно веровати да се са Путином може договорити о Украјини или преговарати о новом европском мировном поретку. Ту је прилику Путин сам торпедирао агресивном спољном политиком према Украјини, али и покушајем утицаја на изборе на Западу и сајбер-нападима на немачке институције.
Може се сумњати да ли је Путинова Русија – дакле не Русија по себи – у овим временима прави партнер за продубљивање енергетских односа. У сваком случају треба обезбедити да планирани гасовод Северни ток 2 не угрожава европски интерес да се Украјина стабилизује економски и политички. Исправно је стога што министар привреде Алтмајер тражи гаранције да Украјина градњом Северног тока 2 не остане без транзитних такси за гас. Па ипак, ти детаљи би морали бити део шире и дугорочније стратегије према Русији.
Неопходно је да Немачка схвати да је у односу са Путином потребна издржљивост, да неће бити експресних договора. Све док се Кремљ држи агресивне политике према Украјини – а то ће трајати све док служи учвршћивању Путинове моћи код куће – санкције морају остати на снази. Потпуно погрешан сигнал био би чак и постепени излазак из санкција. Немачка спољна политика мора да се држи принципа европског мировног поретка који Москва гази.
Друго, треба знатно подићи немачку – и заједничку европску – одбрамбену спремност у традиционалном смислу као и против хибридног сајбер-рата. Треће, са Москвом, која се еуфемистички назива „партнером“, у сопственом спољнополитичком интересу треба прагматично комуницирати у појединим међународним питањима као што је атомски споразум са Ираном.
Дипломатска стратегија ка Русији мора да се подупре кроз два важна елемента. Најпре, западна политика не сме исхитрено и хистерично да реагује на провокације из Москве. Од тога на послетку профитира само Кремљ, док веродостојност Запада знатно трпи. Британска премијерка Тереза Меј је после напада на двоструког агента Сергеја Скрипаља показала како не треба радити. Тако се само јача из Кремља конструисана слика „Запада“ као непријатеља.
НОВИ РУСКИ ЗАКОН: Поштујеш западне санкције, чека те затвор, новчана казна… https://t.co/j1rbpeI4YJ
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 17, 2018
Осим тога, Немачка и цела Европа морају се јаче отворити према руском друштву. Потребан је обухватни дијалог са свим политичким снагама и групама у Русији – укључујући и оне националистичке, патриотске и конзервативне. С правом постоји брига због отуђења између Немаца и Руса, али она се дугорочно може превазићи само дијалогом којим доминирају трезвен тон и увереност у сопствене принципе.
