Прочитај ми чланак

РАШЧИЊЕНИ ВЛАДИКА РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ АРТЕМИЈЕ: О суштину свог сукоба с врхом СПЦ

0

Интегрална верзија интервјуа са владиком Артемијем, који је у деловима објављен у листу Експрес. За објављивање припремила редакција СРБског ФБРепортера.

После дугогодишњег ћутања, рашчињени владика рашко-призренски у егзилу је за Експрес новине испричао суштину свог сукоба с СПЦ, испричао је да се врх СПЦ поклонио екуменизму па сад заједно с другим црквама стварају нову светску веру, газећи учења Господа Исуса Христа, светог Саве, Јустина Поповића и Максима Исповедника.

Када је у пролеће 1991. године изабран за владику рашко-призренског, Артемије Радосављевић је у наредних осам година, до почетка рата, препородио oву епархију у којој се налазе најзначајније српске светиње. За њим је у манастир Црна Река и друге православне храмове на Косову и Метохији дошло неколико десетина углавном младих монаха који су оживели Високе Дечане, Призрен, Велику Хочу, Бањску, Девич, Грачаницу… Деведесетих година прошлог века, под покровитељством владике Артемија на Космету је подигнуто око сто цркава, организовано је неколико саборних крштења, народ је почео да се враћа цркви и вери.

Владика Артемије је, уз патријарха Павла, био најомиљенији монах у народу. Веровао је и залагао се за то да Косово и Метохија никада не остану без Србије. Међутим, недуго после бомбардовања и окупације јужне покрајне, владика Артемије се озбиљно супротставио покушају да српски средњовековни манастири постану косовско (читај албанско) наслеђе, и одупирао се амбивалентној политици коју су према Космету водиле власти у Београду и врх СПЦ. Чаша жучи се прелила када се јавно супротставио потпредседнику САД, Џозефу Бајдену, и његовој посети Високим Дечанима, без благослова. То нису могли да му опросте ни чланови Сабора СПЦ, а ни власт с Борисом Тадићем на челу.

Владика Артемије је прво протеран из епархије, затим је рашчињен, а против њега је покренут и судски поступак због наводне злоупотребе црквеног новца. На крају је изопштен из СПЦ. Владика Артемије није прихватио одлуке СПЦ јер су неканонске и због тога је неканонски рашчињен и изопштен, без доказа о његовој духовној и православној кривици. Са више од 150 монаха и свештеника наставио је да води рашко-призренску епархију у егзилу.

Сукоб цркве и њеног слуге је толико сложен и дубок да осликава сву суштину кризе у коју су запали српско друштво и СПЦ. Владика Артемије је од цркве тражио да се врати канонским законима који су утемељени на учењима Господа Исуса Христа, Светог Саве, Максима Исповедника, Јустина Поповића и других светих отаца, и да се одрекне екуменизма. Тражио је да црква одлучно брани Косово и Метохију. (Међутим) Држава и црква су одлучиле да тргују Косовом, а Артемијеве ставове прогласе за јерес?!

Као ученик светог Јустина Ћелијског, после Богословског факултета у Грчкој докторирао је на тему „Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику“. Водио је рашко-призренску епархију 19 година. Данас обавља службу Божију по катакомбама, како каже: „тамо је хришћанство и почињало“, а прати га све већи број верника, монаха и свештеника.

После година ћутања, владика Артемије је у разговору за „Експрес“ потанко изложио суштину сукоба који је прилично уздрмао СПЦ и оголио државну и црквену политику према Космету. Владика рашко-призренски је свој интервју дао у свом родном селу Лелићу код Ваљева 1. марта 2018. Крепког је здравља, и иако има 83 године, скоро је боравио у САД и Грчкој.

(На питање новинара колико пута је био у САД, владика одговара… прим. ред.)

– Ја не идем у Америку ради Америке, нити ради себе. Колико сам пута био у САД? Док сам био доле, на Косову и Метохији, био сам више од двадесет пута. Само једне године, то је било после бомбардовања, пет пута сам био за годину дана у Америци. Тамо су наши људи заказали и припремали састанке у Стејт департменту, Конгресу, Сенату, Белој Кући… Био сам у Уједињеним нацијама у Њујорку, на многим местима, али кад год сам ишао, ишао сам ради Косова и Метохије и нашег народа.

– Да ли су ти људи, пред Вама, владиком СПЦ с Косова, после бомбардовања осећали грех? Aмерички званичници и НАТО званичници других земаља…

– Ви знате да дипломате увек једно говоре, а друго мисле или раде, тако је и овде. Пуно разумевања показују, слушају и обећавају, међутим од тога се на терену не примећује много, нарочито после тих масакра цивила у оном аутобусу, масакра деце у Гораждевцу… Прокуратор међународне заједнице на Косову, Бернар Кушнер, после масакра жетелаца у Старом Гацком рекао је да ће преврнути сваки камен док не буду пронађени злочинци. И на крају ништа.

– Та Кушнерова мисија на Косову и Метохији била је изразито антисрпска?

– Антисрпска? Па која је српска? Ја нисам упознао неког међу њима ко је био за стварни интерес Срба, или да је био објективан. Многи су долазили на Косово: од Кофија Анана до не знам све кога, тих генерала америчких и тако даље – са свима сам се ја сретао, али сви су они долазили на Косово и радили тамо по диктату Вашингтона или Брисела. Тако је, нажалост, и данас.

– Чиме су то Срби заслужили, зашто нам се то догађа?

– Много чиме смо заслужили, као народ, као црква, као држава. Напустили смо путеве наших предака, а то без казне не пролази.

– Где смо погрешили?

– Где нисмо, реците? Па то се све кап по кап додавало док није чаша прелила. У сваком случају, не можемо данас целу нашу историју испричати овде у разговору. Вероватно сте дошли ради савремених збивања.

– Колико је данашњем стању на Косову допринела чињеница да се патријарх Димитрије 1920. године није вратио у Пећку патријаршију?

– Ја тај период не знам, нису ми познати детаљи. Да ли је било програма да се врати па није хтео, не бих знао. Знам да је владика Николај Велимировић давно записао, а и говорио је то у проповедима, да су нам кола пошла низбрдо када смо катедре по манастирима заменили владичанским дворцима. Отприлике, то је било тада. Јер некада су владике становале у већим манастирима, али су живели манастирски, монашки. Кад су ушли у владичанске дворове, луксузне, бесне, онда је дошло до слабљења духа, а са слабљењем духа слаби и све остало, и организација и све.

Прича је сигурно компликована и дуга да би се могла испричати, али у сваком случају, што би говорио Достојевски: „Сви смо криви за све“. И ми данашњи нисмо без кривице, ни они пре нас нису без кривице. Ја знам, откад је почело на Косову све то да се догађа – најновије, a то се догађа већ стотинама година – било је пар позива, апела, да Патријаршија пређе у Пећ. Није прошло, јер им је омиљело живети у градовима и дворцима више него у манастиру.

– Што је говорио Његова светост патријарх Павле – да се нису заклели на скромност, какве би тек аутомобиле возили?

– Да, баш тако.

– Већ дуже време се у врху СПЦ догађају ствари које су апсолутна новотарија. Приликом сваког заседања Светог архијерејског синода или Сабора у медијима се нашироко пише шта је ко од владика рекао, око чега се споре владике и тако даље. Новинарима информације достављају владике. Утисак је да дешавања у цркви теку улицом, мимо реда и достојанства. Шта се то у врху СПЦ догађа?

– Знате шта, догађају се крупне ствари, то је тачно, али не у позитивном, него у негативном правцу. Ви сте поменули неке новотарије. Тај дух, који данас влада и у Српској патријаршији СПЦ и у свим осталим православним црквама, јесте тај дух екуменизма. То је једна јерес, савремена јерес која се развија, јер ниједна није настала истог момента комплетна, да се покаже у свом пуном наказном обличју, него је у почетку прикривена. Знате, већ сто година екуменизам полако нагриза, да кажемо, цркву и њено учење и њене догмате и њено богослужење и лични живот.

Томе сигурно доприноси и ова савремена технологија, цивилизација и шта ја знам, али основна ствар je што смо напустили правила и упутства светих отаца Васељенског сабора, чак бих рекао напустили смо учење самог Господа Христа, које је он предао људима. Данас се тога не држимо. На речима само. Често смо у Београду и тамо на радију Словољубве, где има лепих песама, понекад чујемо и понеку беседу коју говори патријарх или неко од владика – нема шта да се приговори, православље, Свети Сава, канони, све се то употреби у беседи, али чим се изађе из цркве ради се супротно.

– А шта је супротно што се ради?

– То је оно што напуштамо, то што смо говорили. Не држимо се тога.

– Како се то у пракси манифестује?

– Ако пратите, а верујем да пратите, колико су узеле маха заједничке молитве с јеретицима, с папистима, са протестантима, чак са осталим религијама, све у циљу прављења неке светске религије. Постоји Светски савет црква, Ви знате шта је то. Откуда тај савет ако је Господ Христос створио једну Цркву и ако ми исповедамо веру у једну свету саборну апостолску Цркву? Откуд сада да се 300 цркава уједињује? Ето, ту је проблем. А чланови тога Светског савета цркава су, нажалост, све православне цркве.

Грузија је иступила одатле пре неких двадесетак година. Иступила јесте, међутим није се оградила од јереси екуменизма. То јесте био добар потез и камо среће да су се многи на то угледали. Али нису. Одговара нам да будемо тамо с њима зато што ми, или не знамо, или нећемо да знамо шта је наша права вера. Је л` нас Свети Сава учио томе? Је л` нас отац Јустин Ћелијски учио томе? Ви знате његов став о томе и како је назвао ту јерес – свејерес екуменизма. Зашто су све јереси, које су кроз векове постојале у цркви, које је црква борећи се с њима победила, васкрсле у новој јереси коју радо прихватамо?

Најновији пример јесте овај такозвани Велики сабор на Криту који се одржао пре скоро две године, који је озваничио ту линију екуменизма као исправну – то је црква благословила после, озваничила – на том Сабору где нису биле све помесне цркве, а и оне које нису биле, оне следе те закључке. Били су тамо и представници Београдске патријаршије.

У свету су почели да се појављују људи који се с тим не слажу, који то осуђују, који то не могу да прихвате, али званична црква, то јест Патријаршија, Сабор и Синод, они то прихватају. Прошле године у мају, на Сабору, прихваћена су сва документа, сви закључци, сви савети тог Критског сабора. Ето то је најновији пример и доказ да се одступило од правог пута хришћанскога.

– Јустин Поповић је био филозоф, велики теоретичар у развоју СПЦ. После њега није се појавио нико међу свештеницима ко би наставио то његово учење. Он је био и у Брозово време апсолутно препознат као човек кога треба поштовати, али и кога се ваља плашити. Значи, и комунисти су га уважавали?

– Па, да ли су га уважавали, или су само стрепили од њега? А да су га уважавали – нису, јер су га стално нападали, прогонили. Kада дође у Београд из Манастира Ћелије у току Сабора, а у Сабору је он тада имао и своје ученике, власти су, из страха да не утиче на њихове одлуке, њега трпали у воз и враћали за Ваљево. То није уважавање, то је просто страх. Али он је оставио иза себе и своје ученике, Ви то знате.

– И Ви сте један од њих?

– Не говорим о себи. Нећу о себи да говорим, али његови ученици су изневерили његов пут.

– Ко је изневерио? Амфилохије, Атанасије?

– Нећу наводити имена. Ви знате њих све. И питање факултета, и питање шта се тамо сада предаје као догматика (његове књиге су забрањене на Богословском факултету у Београду, оне се не користе, користе се нови неки богослови, теолози, не знам ко све не, али Јустина више тамо нема), питање екуменизма и на Криту и мимо Крита – то све његови ученици воде и предводе. Један од примера су канони који предвиђају најтежу казну за некога ко би у јевреjској синагоги учествовао у богослужењу на било који начин, паљењем свећа на пример, а ми пре неколико година гледамо у београдској синагоги како патријарх Иринеј и његов имењак Иринеј Буловић стоје и пале свеће, стављају их на њихов чирак. И ником ништа.

– Кад сте Ви приметили ту вододелницу у врху наше цркве, од екуменизма до одступања од Јустиновог учења и од неких постулата које је филозоф и владика Николај Велимировић препоручио? Кад сте то препознали? Кад је то почело да се догађа?

– Видите, вероватно да је то промисао Божија била. Мени је отац Јустин био најближи. Ја сам као ђак, као богослов, ишао у Ћелије и узимао од њега књиге за читање, пратио сам његов предратни часопис „Хришћански живот“, дивио се његовој смелости, борбености за истину и правду, и још од тих година сам прихватио тај пут и целог живота га се држао. Свуда постоје докази о томе што сам писао, говорио, радио, који то потврђују.

Ја сам, и док сам у Сабору учествовао као владика рашко-призренски, отворено се супротстављао, али сам увек остајао усамљен. И онда, хоћеш-нећеш, у том си друштву, твоја реч не значи ништа, она се не чује ван те сале где се изговори… Али у писању сам наставио до данас тај рад.

– Значи, ради се практично о некој врсти сукоба између учења оца Јустина Поповића и екумениста?

– Не сукоб, него једноставно истина и лаж. Изневеравање правог учења, праве вере коју су нам предали свети оци: Јован Златоусти, Василије Велики, Свети Максим Исповедник, све до нашег Светог Саве и до наших дана. То учење се данас не држи и не поштује. То сам ја говорио.

– То је, кажете, растакање вере?

– Кварење вере, растакање вере. То је прави израз.

– Ко је то?

– Па Ви сте их поменули.

– То су били Ваши школски другови код учитеља Јустина Поповића?

– И моја браћа по духовном оцу, свa тројица, нажалост.

– Амфилохије, Атанасије и Иринеј Буловић као трећи?

– Можда је он и први. Они су ти који су, кад су се вратили из Грчке, били као нове звезде на небу српске цркве, својим предавањима, беседама, говорима, књигама. Пленили су омладину, народ, и задобили неки, да кажемо, имиџ великих богослова. Онда су касније, како и зашто, почели сами да изневеравају оно што су некад били, и то се види по чланцима, по књигама. Шта је писао, рецимо, Буловић у својим писмима или у дисертацији пре 40 година и шта сада ради и говори – то су два света, то су рај и пакао.

– Можете ли да кажете које владике су им се супротставиле?

– Ја сам рекао, нема ни једног. Нажалост. Јер сви једногласно донесу ту одлуку, као у вези са Сабором критским. Ни један се није издвојио, бар нам то нису објавили, али знало би се да јесу. Него су једногласни.

– Како један владика сам може да угрози СПЦ и како је заправо та прича о Вама довела до тако озбиљног потреса који није у новије време запамћен у врху цркве? Шта се то догодило? У чему је Ваша снага? Зашто то раде?

– Ја немам снагу, ја заиста немам снагу. Снага је у истини, снага је у Богу.

– То је говорио и старац Зосима?

– Па да. Знате како је, не угрожавам ја никога. Они оптужују нас да смо секта, парасинагога, издајници, расколници, да разбијамо народ и цркву и тако даље. Кажу да Артемије мора да напусти цркву, да га протерују, избачен је из СПЦ.

Шта је то ново Артемије увео да би био расколник или јеретик или секташ? Шта је он то урадио? Је ли проведен суд над Артемијем? Није. Ја сам без суда осуђен.

Ја сам добио 2010. године, пред Сабор, такозвану оптужницу против мене. Тридесет и нешто страна. И на Сабору патријарх садашњи тражи да се прочита оптужница. Тај који ју је писао прочитао ју је. Сви ћуте.

Патријарх: – Шта имате да кажете на ово?

Рекох: – Ништа. Па да ли сте ви дали времена Артемију да одговори на оптужницу? Сваки суд који некога за нешто оптужи, нуди рок. Како су Дионисија 1964. оптуживали, исто тако из политичких разлога, оптужница је написана у Београду и њему је дат рок од три месеца да одговори на њу. Он је тражио шест месеци, није му дато, али три месеца су му дата, а мени нема уопште тамо клаузуле да треба одговорити до тад и тад. Ништа. Како ја да сад говорим о томе, ја немам архиву у мом џепу?

– То је основни правни постулат, право на жалбу?

– Па наравно. То је обавезна правна форма… И онда су донели одлуку о прогону епархије, одузимању епархије. Прво смо били само суспендовани у фебруару, а у мају је било одузимање, или како би већ казали, а у новембру је дошло и рашчињење. Видели сте којим је током све ишло и текло.

Била то група, био појединац… Ево, рецимо, у прво време, појави се јерес на истоку, Цариград, Византија – али Рим, који је био православна патријаршија, сазове Сабор па осуди. Појави се јерес на западу – ови на истоку (сазову) Сабор па осуде. Значи, борба је била, трајала је некада и по сто година и више: са аријанством, са иконоборством, с разним јересима – али је било и јереси где је један човек, и то не владика, него монах са своја два ученика, исто монаха, штитио православну цркву и бранио и одбранио. (Као) Свети Максим Исповедник са своја два ученика Анастасија… Он се тада борио против једне опаке јереси и он је кажњен драстично и умро је у прогонству. И после двадесет година, на Шестом васељенском сабору, његово учење је било учење православне цркве, а јерес је била осуђена. Један човек.

Дакле, овде ја не кажем да сам ја тај, али се у српској цркви управо то десило, или што каже наш народ, на мрзану кућа остаје.

– Хајде да почнемо о Вашој смени, о том, како кажете, насиљу у цркви, које не приличи православљу. Да ли је то изазвало Ваше неслагање са екуменистима, да ли је то главни камен спотицања? Кажете, Ви сте за поштовање канона и верских закона давно установљених, а ови су екуменисти. Да ли је то почетак Вашег страдања?

– Рекао сам да се то види из мојих аката, списа, дописа и тако даље. Јесте то, али није – то је само било, да кажем, стварање тензије. Нису могли због тога да ме кажњавају, али су тражили друге начине, и онда кад је ово на Косову почело, ја сам се заузимао колико сам знао и умео, и био сам у Америци, Европи, Русији, куда све нисам био, у Африци, све у том циљу. То пре свега светским моћницима није одговарало, онда властима у Београду то није одговарало јер сам отворено говорио против њих и њиховог става према Косову и шта се тамо догађа. Кад је пре десет година проглашена такозвана независност Косова, први који је реаговао био сам ја. Написао сам акт свим мојим манастирима и свештеницима да не примају у посету никога из земаља које су признале Косово.

– Тада се јављају отворени притисци?

– Почели су притисци, не од народа, него од представника власти. Долазили су, разговарали, убеђивали, помињали су Кушнера и многе друге, и свуда је мој став био јасан и гласан и чврст и одлучан – ми на то не пристајемо.
– Па шта ви мислите да радите? – питали су.
– Ништа – одговарали смо – живећемо овде и ту ћемо умрети.
– Тачно, ви можете све да урадите, можете нас све побити, можете нас све протерати, али једно не можете учинити.
– А шта то?
– Не можете натерати да ми на то пристанемо.
Онда прекидам сваки даљи разговор.

Кулминација се догађа 2009. То је Бајден. Долази он у посету, сигурно не ради медених колача да донесе Тадићу и другима, него због политике, и он најављује посету Манастиру Дечани, а мене не обавештавајуо томе.

– Да ли је обавештена Патријаршија?

– Ма како да не, али ја као домаћин нисам. Долазите овде, а да ја не знам да Ви долазите.

– Значи, патријарх је био обавештен и дао је благослов?

– Да.

– Патријарх Павле је тада био у болници?

– Тада је Амфилохије замењивао патријарха Павла. Наравно, Дечани су били обавештени, али мене ни они нису обавестили. Кад сам ја то чуо, то је било баш у време Сабора у мају, да он иде у Дечане, ја напишем акт где му забрањујем одлазак без благослова. Упутим то Сабору, али пустим и у јавност. Сутрадан на Сабору је био земљотрес, то је била бура, то је био цунами. Сви су скочили, сви.

– Које владике су биле највише повређене због тога што нисте дали благослов Бајдену?

– Ма сви су скочили на Артемија да повуче ту своју одлуку. Не повлачим одлуку. А онда Сабор без моје сагласности издаје своје саопштење: „српско познато гостопримство кроз векове..“ и тако даље. И био је тамо дочекан као принц, од (стране) Теодосија и Саве.

– Шта се после дешавало?

– Ништа по том питању, али кад је Бајден отишао у Америку онда је почела да ради обавештајна служба.

– Када сте основали фирму „Раде неимар“?

– До 2004. било је порушено 115 цркава и манастира. 17. марта 2004. још 35, то је 150. Питали смо се шта да радимо, шта да чекамо или да радим нешто. На Косову немаш наше фирме, немаш слободу кретања, набавке материјала, никакве услове, а треба радити, треба обнављати то порушено и градити понешто ново. Онда оснујемо тај епархијски центар „Раде неимар“, грађевинску фирму која ће изводити те грађевинске радове.

У то време појавио се онај меморандум по којем у обнови наших цркава и манастира могу да учествују сви – значи, Грци, Бугари и Шиптари с Косова. Томе сам се ја успротивио одлучно, с разлогом да они који су рушили те цркве и манастире не могу да их обнављају. Паре даје Брисел, овај, онај…
– Не, и не.

То је била права бура кад је патријарх Павле потписао меморандум којим се постиже сагласност о обнови, па онда одлази делегација испред Синода у САД 2005. с циљем да их прими председник Америке.

– У то време председник САД је био Џорџ Буш млађи?

– Кад су у Америци чули да је повучен потпис патријарха Павла с тог меморандума, њима су сва врата била затворена. Онда је почела интервенција да се омогући тамо та њихова посета, па су ноћу сазивали Синод, без патријарха, без мене, и доносили одлуку о враћању патријарховог потписа. Синод, не патријарх. Онда то поново јављају у САД. Одатле је почело – што сам ја показао отпор према томе да могу Шиптари да нам обнављају цркве и манастире које су рушили и палили…

Па они су ионако својатали наше светиње на Косову, причали да је Дечане градило неко племе Гаши, не знам, па да је Грачаница била католичка те претворена у православни храм, па манастир Богородице Љевишке… Па сад они то да обнављају својим парама? Па како? То је наше. То је наша културна отета баштина. И отеће је, иако Косово пре две године није било ушло у Унеско.

– Биће ипак њихово?

– Не, то није ништа завршено. У томе видим одговорност наше цркве, наше патријаршије за садашње стање на Косову, у таквом ставу према Косову.

– И у таквој логици и таквом размишљању?

– У таквом размишљању и таквој политици, јер то је било сагласно с државном политиком, ту су се подударили, слагали се. Зашто су им требали, то не знам, али црква није имала јасан и одлучан став. Артемије јесте, и за то је морао да плати цену.

– Ви сте били човек озбиљног ауторитета и један од четрдесетак владика. Зашто је случај Артемије изазвао толики земљотрес? СПЦ одавно није доживела такву кризу као у време 2010?

– Од 2005. одмах после паљења и рушења цркава и манастира на КиМ…
Али нисте поменули моју тужбу Суду у Стразбуру. Тужио сам државе које имају своје војнике на КиМ, своју војску, а нису заштитили оно што су били дужни да штите. Када сам то хтео да поднесем, добио сам благослов Синода за све што преузмем, све је благословено. И ја сам поднео тужбу.

– И тада су фалсификовали патријархов потпис?

– Да, и то је у склопу свега тога. Почео је амбасадор да долази у Патријаршију, конкретно италијански амбасадор, како су ми причали, као „овамо додељујете ордење нашим јединицама на Косову, а с друге стране подносите тужбу против нас“. И онда је дошла промена става Синода да се повуче тужба, и то је била друга прича и дуга борба. Нажалост, ту је по мом мишљењу корен овога садашњег стања на Косову и Метохији и сутрашње одлуке која ће се десити.

Рецимо, пре пет година, избори неки на Косову, у „независној држави Косово“… Патријарх се обраћа Србима на Косову и позива их, и то из Пећке патријаршије, тамо где треба да седи, да изиђу на изборе. Тада је обећано стварање Заједница српских општина. Од тога ништа, ево пет година. Чак и да се створи та заједница, она ради по уставу и закону Косова. Шта она може да учини за Србе?

– Шта се дешава на суду? За шта Вас конкретно терете? Кроз медије су се провлачиле различите информације?

– Синод је поднео пријаву да би нашао разлог зашто су ово учинили са Артемијем – проневерио паре. У кризи народној то је најосетљивија тачка, болна тачка. Лопов, проневерио паре, покрао паре косовске сиротиње. То је прича Јефтића и Радовића, који је тврдио да имам 24 милиона евра.

– Да сте толико проневерили?

– Не, него да толико имам. Кад је то објавио, ја сам одговорио: „Нека ми каже где су, до последњег динара дајем“. Дакле, то је „Раде неимар“ радио. Ја сам благосиљао шта је приоритет да се ради. Завршавани објекти су пуштани у функцију, попуњени монасима, све. Онда су питали – „зашто он има ту фирму, те паре?“, не узимајући у обзир прилике у којима живи епархија на Косову и у којима треба да нешто ради. То их се није тицало. Зато кажем, за све су они криви, верујте ми. Онда, прва пријава од Синода о проневери, да су плаћани из епархијске касе неки фиктивни радови, непостојећи, и то потписује човек који је у тим објектима седео, пио кафу, вршио литургију… И за њега су то фиктивни радови објеката.

– Ко је потписао пријаву против Вас?

– Амфилохије. Он је потписао ту пријаву. Натерали сте ме име да му кажем. И онда је почело, истражни процеси, сведоци, једни, други, трећи… Ми оптужени: ја, Предраг Суботички, Јелена Шубаревић и отац Симеон, мој лични секретар… ми смо се нашли на тапету. Прво само двојица: Предраг и Симеон, а после годину-две смо и ми придодати па је то спојено у један процес и то се вуче осам година. Ништа нису утврдили. Сваких месец-два дана имамо рочиште. Ја са 83 године морам да идем тамо да седим по два-три сата. Ни реч не кажеш, али си присутан ту. Онда је дошло и до главног претреса, где смо говорили. Дао сам своју одбрану, какав је мој животни рад био на Косову. Никакву одбрану немам ја, него да говорим истину, а ово је истина.

Онда је вештацима одређено да иду на Косово да процене колико је коштао овај манастир, онај манастир, обнова и тако даље. Пронашли су тамо, не знам, шта је коштало, шта је требало да кошта, а исти они појма немају како се набављао материјал, како су радници долазили, како се радило с тим, него су они исто по наредби, сугестији да то морају да ураде поднели извештаје и сад се око тога сведоци изјашњавају, једни, други, трећи.

Једну ствар коју сам морао да суду предам као чињенице, а које нисам имао намеру никада да објавим, јесте како смо обнављали те манастире и цркве. Кад год сам одлазио у Америку или Европу, или било где јер је народ тамо, ја сам говорио народу, обраћао му се, служио литургије, држао беседе и народ је скупљао прилоге. Ово је за потребе цркве на Косову, ово је за потребе народа на Косову, ово је за Вас… И ја сам то поштовао до последњег словца, и не само то, него сам то све бележио, кад сам дошао, разврставао и бележио и предавао благајнику епархије оно што је за епархију. За тих десет година ја сам уплатио у Епархију рашко-призренску милион и сто седамдесет три хиљаде евра.

– За којих десет година?

– Откада сам почео да идем у Америку, после бомбардовања. Оно што је било за народ, сиротињу на Косову, ја сам давао. Долазили су сваког дана, болесно дете, оном умро отац, овај нема за хлеб. Давао сам, али Бог ме је то научио – све на признаницу, датум, када, коме, зашто, колико, и онда сам те признанице бележио у једну свеску велику и на крају сваке године сводио биланс колико је дато. Кад је на крају сведено, за то време народу је преко мојих руку, не преко благајне него преко мојих руку, укупно је уплаћено у благајну и дато народу два милиона и четиристо хиљада евра. Од тог новца што је уплаћиван плаћани су радови за обнову цркава и манастира. Наравно, (укључујући) и оно што је држава давала. Тада је постојало Министарство за Косово, па Министарство вера, то је ишло све преко књига и то је све у реду. Е сада, да ли је негде цемент у Београду коштао 20 евра а на Косову 25, то баш не знам. Да ли кубик бетона кошта откуд ја то знам колико, али вештаци су као пронашли да је то преплаћено. Та моја документа су и данас на суду.

– Да се вратимо причи коју смо почели – како то да један владика може до темеља да потресе Српску православну цркву?

– Ја бих само пре тога рекао за оних 12 или 24 милиона евра где се налазе. Ако неко тврди да Вељо Петровић има пет милиона евра у џепу, мора да докаже откуда му, је`л тако? Ја бих желео да господа која то приписују Артемију покажу с које гомиле је Артемије то узео двадесет и нешто милиона евра. Откуд те паре тамо? Кад буду то могли да покрију, ја се онда предајем.

– И поклонићете им све?

– Све до једног динара. Замислите, такав живот је на Косову, а они знају, били су на Косову. Додуше, вршљали су по Косову много више него што су могли и требали, али су знали како се живи. Одакле Артемије узе 12 или 24 милиона евра, побогу? Одкуда то на гомили тамо, ко је то тамо оставио? То је основно питање – одакле те паре? Зато нека они одговоре.

– Да ли и како данас СПЦ брани Косово? Дуго сте службовали на Косову, 19 година сте водили епархију.

– Онако како не треба.

– Постоје тврдње да неки епископи живе у великом греху, да су избацили Исуса Христа из цркве?

– Свака јерес избацује Исуса Христа из Цркве, а то што Ви поменусте, ја то не могу да кажем ни за кога, али знам за те приче.

– Мисли се, пре свега, на Василија Качавенду?

– Нећу да коментаришем. То није моје, нит сам је тај који то треба да решава. Прича се тако.

– Шта ће бити са храмом Христа Спаса у центру Приштине, поред Универзитета, видимо да Албанци по сваку цену покушавају да поруше храм?

– Не желим да будем пророк, али бојим се оног дана кад буде на било који начин Косово признато као независна држава, јер то што Ви кажете ће се десити. Већ су га претварали у јавни WC.

– Многи верници су убеђени да Српска православна црква од упокојења Његове светости патријарха Павла није иста?

– Па очигледно да није иста, јер је овај који је изабран 2. јануара 2010. већ 10 фебруара ударио на Косово и Метохију.

– Шта се тачно променило у СПЦ после патријарха Павла?

– И промене литургије и све је било и за време патријарха Павла. Кад сам ја још био тамо донесене су и одлуке саборске које ни до данас нису испоштоване и које се не поштују: да се служи онако како се служило вековима у нашој цркви, почев од Шумадијске епархије, па су онда прешли на Жичку, па Херцеговачка, па је свуда та зараза проширена, јер то одговара екуменизму, да будемо што ближи римокатолицима.

– Да ли политика учествује у избору патријарха СПЦ?

– Сигурно да има утицај, имала је и раније, поготово пре Другог светског рата. Питао се краљ, питала се влада. После рата питао се Тито и комунистичка партија. Сада се питају ови који су на власти. Када је био избор за патријарха, 2010., појавили су се још неки кандидати, Григорије Херцеговачки, млад, перспективан, слободоуман, па Амфилохије…

– Епископ Григорије је, колико знамо, био кандидат Бориса Тадића?

– Па да. Власт га је гурала. И тако, значи да политика има утицај. На који начин и како, не знам. Знам како је било после Другог светског рата. Избор патријарха је био црквено-народни. Владике, архимандрити и игумани великих манастира, и из сваке епархије по два цивила су позивани на информативне разговоре, и наређивано је.

– Причало се да је Ранковић изабрао патријарха Германа?

– Вероватно, али ја знам да је патријарх Герман био први патријарх српски који је створио два велика раскола – македонски и амерички. И један и други по захтеву државе.

– Македонску цркву су направили комунисти?

– Знам, али уз пристанак патријарха Германа. Јер он је пристао да се назива патријарх српске и македонске цркве. Био је једно време двоглави патријарх.

– Да ли постоје иницијативе да се вратите у СПЦ?

– Ја нисам изашао из СПЦ.

– Постоји ли нешто што би ту могло да се исправи?

– Постоји. Да се они одрекну свог екуменизма и да се врате на пут светих отаца и да се успостави тако јединство.

– Само под тим условом?

– Да.

– Да ли врх СПЦ Вама поставља неке услове?

– Ма не, ми уопште немамо никакве контакте. Али понеко је тражио, конкретно Амфилохије, толико је навалентан. Једном је дошао у Бистричку увече у осам сати, без најаве и нисам га истерао, примио сам га, а он два сата говорио и ја два сата ћутао.

– Је`л се покајао?

– Боже сачувај! Црногорац.

Он је говорио: – Шта мисли он, треба цео Сабор да дође да му се поклони?
Не тражим ништа, али да исправи своју грешку, то тражим.

– Последњи пут сте били на Косову када сте држали литургију у Зубином Потоку, је`л тако?

– Био сам још једном ту до Звечана, 2011. или 2012, али сам пошао на Косово 2011. кад су оне барикаде биле и кад се народ борио на барикадама. Од државе нису имали подршку и онда смо ја и моји монаси кренули да будемо с њима да им пружимо подршку и разумевање. И шта се десило? Цела служба безбедности, војска, полиција су устали да нас спрече. Сви путеви који су водили на Косово су били блокирани, нико није могао да прође. Стигли смо до Краљева, а после чујемо да су људи требали организовано аутобусима да крену из Београда… дошла полиција, просто нису давали никоме да прође, и нас су зауставили тамо и вратили нас.
Хоће да ме воде у Београд, а ја кажем – Не.
– Мора! – Не мора.

И кажем оном возачу на Ибарској магистрали да стане. Он стане. А ови дошли…
Шта да раде, да ме бију не иде. Нећу у Београд. Где? У мој манастир, у Љуљаке.
Они сад телефонирају, не знам коме и шта. Они прихвате то и одведу нас у Љуљаке. Тамо смо служили и молили се Богу и онда смо дошли сами у нашу Бистричку. Е, онда је испред наше кућице месец дана стајало полицијско возило – чували су Артемија.

– Јел имате било какву комуникацију с владиком Теодосијем и игуманом Савом?

– Никакву, Боже сачувај.

– Јесте ли очекивали да ће кренути с Вама?

– Он? Нисам. Јер је Теодосије 2004. године почео да ради против свога владике. Да, он је радио то. Потпомогнут Атанасијем и Амфилохијем који су му били ветар у леђа.

– Последњих година мало-мало па се актуелизује питање евентуалне посете папе Србији? Какав је Ваш став о томе?

– Коме то смета? Је`л папа нема права да дође у Србију?

– Али постоје неки односи, улога Римокатоличке цркве у Другом светском рату и њено учешће у погрому Срба, Јасеновац, Степинац…?

– Не, није то битно. Јесте битно, али није то суштински. Он може да дође. У Србији постоје католици, зар не? Он може да дође да обиђе своје вернике, као што ја обилазим своје манастире. То је његово право, али он то политички хоће, у духу екуменизма, да искористи. Дошао би у Србију, али да буде примљен од Српске православне цркве. Другим речима, да га прогласе за поглавара целе хришћанске цркве, и православља. Ту долази до неслагања у самом Сабору. Још нису спремни да прихвате то. Увек наводе пример Јасеновац, Јадовно, страдања, али нико не поставља догматско питање – да ли се може с њим молити, служити литургија или било каква друга молитва, а то је суштина. Ово су друго последице свега тога.

Отац Јустин је је пре 40 година написао један чланак који је објављен у књигама, о непогрешивости европског човека, и говори о папи, о папству, о католицизму. Знао је отац Јустин шта је било за време Другог светског рата, шта је било у Јасеновцу. Све је он то добро знао и доживљавао болно, али у том чланку он то ниједном речју није споменуо, него је остао на терену богословља, догматике, учења цркве, и зато је тај чланак толико одјекнуо, не само у православљу, него и у католичком свету.

– Да попричамо о Вашој епархији у егзилу? Ви сте епископ епархије рашко-призренске у егзилу. Је`л можете да нам кажете како функционише ваша епархија, службу Божију обављате у катакомбама. Где све чинодејствујете?

– Ми смо у егзилу већ осам година и то се заиста не може све казати. Још од 2010. кад сам протеран с Косова и Метохије, одлуком Сабора, а по наредби знате већ кога…

– Кога?

– Великог брата.

– Великог брата Бајдена?

– Не само њега.

– Или мислите на неког из Београда, на Бориса Тадића?

– Они су то урадили преко Београда и преко наших у СПЦ, а Сабор је, нажалост, све то прихватио. Дакле, ми смо се нашли нигде. Ја сам протеран, а моја духовна деца, моји монаси који су били у манастирима, кренили су за мном.

– Колико је њих било?

– Више од стотину.

– И монахиња је било?

– И монахиња, да.

– Из којих манастира су монахиње?

– Из свих манастира, највише из Кончуља, из Грачанице, не знам одакле још… Тако да, ми смо се тада нашли на улици, на путу. Ја сам био пребачен у Шишатовац у Срему. Тамо сам отишао, прихватио сам све и почео, наравно, шта друго него да се молим тамо Богу, да служим. Моје монаштво је било код Чачка, код Ниша, не знам где све, а они су сваке недеље прелазили по триста километара да би стигли на литургију. Не само монаси, него је и народ почео да долази у великом броју. Сваке недеље стотине. И то је засметало тим вођама које су учествовале у режирању тог прогона, па је један мудро изјавио како Артемије прави себи шишатовчку епархију.

– Ко је то говорио?

– Не желим да се сада овде препуцавам с било ким од њих. Зна се ко је шта радио. Било је то све у току тог лета 2010. Не знам већ колико пута је Артемије био проблем и тема Синода и Сабора. Ултиматуми: да вратим монаштво на Косово, да позовем да се врате, да ја то нисам урадио на прави начин…

– Ви сте у то време били смењени? Нисте били рашчињени?

– Не. Само сам био протеран са све епархијом, а отуда и егзил и изгнанство, прогонство и тако. Е онда је дошао септембар, када је патријарх Иринеј био у посету Аустрији и тамо екуменисао свим својим бићем. То је 2010. година. И ја онда напишем једно писмо Синоду, где кажем да сам прихватао одлуке ради мира у цркви, али будући да је прогон настављен и даље, а поготово шта је све урађено ту и ту, конкретно Аустрија, ја од сада нећу прихватити или се повиновати било којој неканонској одлуци Синода и Сабора. Они су већ то изврнули, па су објавили да сам рекао да се нећу повиновати ниједној одлуци, било каквој, а не само неканонској, знате. И онда је дошла забрана свештенодејства, прва озбиљна казна.

Спрема се јесењи Сабор и ја очекујем да будем позван на тај Сабор, да се још једном размотри питање Артемија. Сви добили позиве, чујем. Ја сам тада имао контакте с владикама, и нисам добио позив. Онда је на том Сабору, на првој седници, прва одлука била да се попуни Епархија рашко-призренска. До тада је тих десетак месеци био Јефтић, па Радовић. Е сад постављају званичног владику, а то је већ толико неканонски, да код живог епископа, здравог, способног, поставе другог на његову катедру, а без осуде канонске. Да не помињем сада све те изворе где се види зашто је то рађено, „Викиликс”, амбасадор у Београду и тако даље. Углавном, када је то урађено и кад је узурпирана моја епархија попуњена, да кажемо, онда сам ја коначно решио да више нема шта да се чека, нити ико може да се повинује таквим одлукама, и ја сам кренуо са мојим монаштвом на Косово.

– У јесен 2010. сте се вратили на Косово?

– Да. И стигао сам тамо.

– У Грачаницу?

– Не, хтели смо било где у моју епархију. Дакле, у Манастир Дубоки Поток, тамо сам отишао. То је Ибарски Колашин, Зубин Поток. Одемо тамо и одслужимо литургију. Онда је настала бура, ангажована је косовска полиција, Шиптари, Срби, сви, да нас избаце одатле. И они су дошли у току ноћи, монахиње све носили из конака у кола и тако их проводили. Онда пратња, напред полиција, позади полиција, (као да су) не знам које су криминалце покупили. То је било уочи Аранђеловдана, значи 20. новембар, а то је био дан када сам се ја замонашио пре педесет година, рецимо. Онда се вратим поново у Београд, у моју палату или вилу, како су прочитали из Патријаршије и писали по новинама. То је палата од двадесет квадрата, ја и моја два монаха ту живимо.

– У Бистричкој улици у Београду?

– Да. Шта су направили од кућице јадне по медијама и све на Саборима, (кажу) има Артемије палату. Једном долазим са Сабора ту на ручак код моје братије – причам то само као секвенцу – кад ту испред, људи са камерама, са апаратима, свуда на улици онде, сликају да виде где ћу ја да уђем и питали су да уђу и они. Рекох, не можете, излазите напоље. После сам се кајао. Требало је да их пустим. Нека уђу и виде.

Тада смо почели да размишљамо – треба се Богу молити негде, под шатор, где? У Лозници код Чачка је шатор подигнут, тамо је молитва била, литургија. Онда у Љуљацима, између Крагујевца и Милановца, једна задужбина једног мог школског друга и пријатеља која је урађена пре седам-осам година, али која је била пуста и празна. Он прими моје монахе ту и почне прва литургија ту, у егзилу. Онда је све почело да се развија. Ми нисмо имали никакав план, програм, никаква средства, иако кажу да је Артемије не знам које паре изнео.

Почело је то да се развија, не како смо ми хтели јер, кажем, нисмо имали никакав план, него како је Бог хтео. Све што је урађено за осам година јесте директо по промислу Божијем и благослову Божијем. Почели су људи да помажу, један да поклања своју кућу и имање за потребе епархије, други даје на коришћење, трећи даје и хоће да сагради цркву и тако даље, а моји монаси који су били сабијени на једном месту, ја сам почео да их распоређујем. Тако су настале те катакомбе, а катакомба Ви знате шта је, то су прве молионице хришћанства, кад је хришћанство било гоњено те је за молитву налазило места по пећинама, по гробљима, подземним подрумима. То су биле катакомбе. Пошто смо ми у истом положају, били смо гоњени и све друго, отуда катакомбе.

Почињали смо у Барајеву, код Београда, у гаражи коју смо добили. Ту су дошли да нас разбију, али нису успели. И тако, на тај начин се то ширило и данас имамо преко тридесет богослужбених места у Србији и ван Србије. У Србији сигурно у свим местима, почев од Куле у Бачкој, Сурдука у Сремској епархији, Барајево у Београду, Крњево код Пожаревца, око Чачка и све до Бора у Тимочкој Крајини, и до Брезовице на Косову. Имамо на Косову два места и у Рашкој једно место. Значи ја нисам напустио свој народ, ја имам монахе и свештенике и народ који долази код њих. То је та епархија у егзилу.

– Колико имате монаха и свештеника?

– Мислим да их имам укупно око 150. Међутим, свештеници се тек јављају, припремамо их.

– Је`л крштавате децу, људе? Долазе ли верници на причест, исповест, служите ли све црквене обреде?

– Апсолутно све. Онда су се појавили људи из иностранства, из Детроита. Према томе, јавили су се људи, разговарали, преговарали, договорили смо да тамо пошаљемо монахе. У Бечу људи такође хоће да имају православну цркву.

– Па у Бечу већ постоји неколико православних цркава?

– Има их много, али су екуменске. Онда они у Гринбаху, једно 70 километара од Беча, нађу једну кућу, купе је, преуреде и то је сада манастир. У Босни тако, код Бањалуке, исто тако људи неће новотарије, неће екуменизам, тражили су и ми смо тамо отворили једну катакомбу. У Канади је један ђакон био, кад је видео шта се ради он нам се обратио. Кад сам отишао у наш манастир у Детроиту, он дође и ја га рукоположим за свештеника. Он отворио у Канади катакомбу. Ових дана јавља ми се један Грк из Лондона, који пише све по питању екуменизма, о онима који се одупиру томе, који се боре – хоће да дође да буде наш клирик, да га рукоположим и пошаљем као свештеника у Лондон. Из Русије тројица су наших тамо. Њихови, али наши. Ето, тако се то ширило.

– Појавила се група интелектуалаца која је написала Апел за одбрану Косова и Метохије. Потписало га је и 11 владика СПЦ?

– Шта је са тим апелом? Ко га узима у обзир? Прво су рекли да га је сачинио Амфилохије, па после да је само потписао, али до сада смо говорили о улози Амфилохија на Косову. Зар је ово одбрана? Потписом или речима? Само то да знате. Дакле, треба прво видети шта су они допринели да до овога дође, а допринели су много. И сада ови који су потписали, 11 владика, то су углавном ученици Амфилохија и Атанасија.

– Укључујући и загребачког Порфирија?

– Јесте он образован, али знате ко је образован – онај који има образа Божијега у себи.

– Шта би требало да ради СПЦ на Косову да би бранила Косово?

– Да има став. Она става није имала и нема га, а то је оно што је требало урадити можда и 1920. – да се оживи Пећка патријаршија, да тамо буде центар СПЦ, и онда не би до свега овога морало доћи.

– Да ли ће се прогнани Срби икада вратити на Косово?

– Ево сад, рецимо, 1999. је протерано с Косова 250 000 Срба. Пар година се говорило по Резолуцији 1244 да сви прогнани имају право да се врате на своја огњишта, и првих година се то говорило у разговорима и преговорима. У последњих десет година нико ни једну реч о томе није рекао. Они су жртвовани. Напротив, говоре о тој Заједници српских општина. Којих општина? На основу чега ће оне радити и шта ће допринети? Шта раде Срби за Србе на Косову они који су „скупштини Косова“, у „влади Косова“, министри у „влади Косова“? Шта они могу да допринесу оној сиротињи којој је крава украдена, трактор однесен, који су убијени, рањени? До данас се то ради на Косову. Тако рећи, нема дана да се нешто не деси. Имамо само: „оштро смо осудили“. То је сва наша борба.

– Уче нас да заборавимо нашу прошлост, а да имамо будућност?

– Замислимо… рецимо каже баш јуче на Дневнику – ми треба да бринемо о земљи коју ћемо оставити нашим потомцима, а не о земљи наших предака. Шта ти то остављаш тој твојој деци и будућим генерацијама? На чему ће они базирати свој индетитет, своју личност, своју веру ако Косово изгубимо?

– Шта би требало да радимо?

– Говорио сам и поновићу. Врло једноставно, то је требало урадити још 2008. кад је проглашена та држава, кад је Умник замењен Еулексом – тада је требало прогласити urbi et orbi, значи званично да Влада и Скупштина Србије прогласе да је Косово окупирани део државе Србије, и тачка. Нема рата, не зовемо у рат, не морамо да гинемо, али та окупирана територија ће увек бити српска. Наравно, ми смо под окупацијом живели много година, вековима. Знамо како се живи, није лако, али смо живели и радили на ослобађању те територије. Да је то урађено не бисмо ишли да гинемо на Косову, јер би на Косову био рат са Америком, са НАТО-ом, а ми то не можемо и нећемо, али Божији планови су други. Ми морамо то сачувати као део наше државе, макар под окупацијом. Ето, то је било оно што је требало учинити.