ЗЕЧЕВИЋ „Другосрбијанци снимајући серију „Немањићи” поништили су српску историју”

23

Серија "Немањићи", која се уместо планираног тријумфа и обећаног спектакуларног, епског пројекта, трансформисала у фијаско епских размера, завршила се - а јавна дебата коју су по завршетку прве сезоне обећали челници РТС је изостала. Баш као што је изостало полагање рачуна, и финансијских и свих других. Међутим, "Немањићима" јесте пошло за руком да уједине наш народ који изненађујуће сложно, готово једногласно, сматра да би боље било да ове, овакве серије - није ни било.

Ипак, руководство Јавног сервиса, аутори и уредници пројекта, дакле сви они који су одговорни за ову националну катастрофу, понашају се као да су „Немањићи“ доживели национални тријумф и најављују – нову сезону.

Овако говори Божидар Зечевић, филмски зналац, водећи српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, у интервјуу за Вечерње новости.

„Пошто су директор РТС, писац сценарија и поједини глумци и даље једини који су о овом пројекту изрекли покоју лепу реч, пошто серија није доживела ниједну релевантну позитивно интонирану критику, већ је ујединила народ против себе – ово је заиста бахатост и дрскост без премца“

Шта је оно што бисте питали челнике РТС и ауторе серије, у тој обећаној, а неодржаној јавној дебати?

Најпре то – зашто је ова, оваква серија, уопште снимљена. Наравно да држава треба да подржи снимање оваквих значајних пројеката на велике историјске теме, и сјајно је што су наше држава и телевизија смогле снаге за такав подухват, али када улазите у нешто тих размера, морали бисте у најмању руку имати идеју о томе шта тачно радите и зашто. Управо је све то овде изостало и ја све поменуте јавно питам: зашто је ово снимљено, на овакав, дилетантски начин?

Шта су основне, суштинске замерке серији за коју кажете да је мањкава готово где год да погледате?

„Немањићи“ нам не саопштавају нити једну битну духовну ни историјску чињеницу. У серији духовности нема ни за лек, она нам не казује ама баш ништа о оноликој немањићкој задужбини, од камена и од духа. Пре свега, серија нема генерални план, не казује нам ко су Немањићи, како се родила династија која јесте ујединила земљу и створила снажну краљевину. За вољу историје, ваља рећи да Стефан Првовенчани није био први краљ, но јесте био најважнији, јер је следио Немањино велико државотворно дело. Стефан Немања који нам је приказан у серији, међутим, некакав је маторац који се мучи, јер не може да нагура чукљеве у византијске ципеле. Стефан Првовенчани је средњовековни Џими Барка, личност без својстава, крајње маргинални лик, ког ако заволите, волите га јер је губитник.

Колико је општем, лошем утиску о серији допринео сценарио који је писао Гордан Михић?

Радња је равна као даска, то је само низање епизода без успона, падова, контрапункта. Михић је сјајан писац, који ће, нажалост, остати упамћен по овом фијаску епохалних размера, јер му је поверено нешто што не уме да ради. Притом, Михић не зна други језик. Сценарио није требало писати на старословенском или црквеносрпском, али могао је да представља диван изазов за неког другог писца, да се пронађе некакав леп, прихватљив идиом, разумљив и близак данашњем гледаоцу, уместо језика београдског бувљака.

Невероватно је и недопустиво, такође, пројекат ових размера поверити у потпуности неписменом редитељу који као да је пропустио сваки час филмске режије на коме се уче основе – почев од тзв. рампе, правила које он у серији крши небројено пута и чини је негледљивом.

Шта су све креатори серије пропустили да помену?

Мирослављево јеванђеље, наша света књига која плени безмерном лепотом, у серији је обична ствар у кутији, ми га не видимо. У ери 3Д и бескрајних могућности да се прикажу те странице неупоредиве лепоте, тај јединствени продукт загрљаја Истока и Запада, Јеванђеље је једна дрвена шкатула. Скупа, украшена – али, ипак, кутија. У „Немањићима“ ни речи готово да није било о писмености, ни помена о неимарству, нити о српској цркви и православљу. Студеницу видимо тек у два-три кадра, Ђурђеве ступове тек на самом крају, док од Хиландара видимо само скеле.

Посебне замерке упућујете на одабир локације коју су у серији представили као место у ком су столовали Немањићи?

Немањићи живе у брвнари, у шуми, за коју знамо да је Липовичка, те нас то додатно иритира, очекивано. Место које је било мозак државе, центар, двор, генералштаб и шта све не, представљено је као – рупа! Притом, ми имамо свој Рим, на подручју Новог Пазара, који још није откопан. Немањина престоница Дежева у „долини краљева“ подно Голије је данас под купусом, што је недопустиво, Старом Расу се не може прићи, а истраживања су заустављена поруком да је „доста било србовања“, што је такође недопустиво. Ипак, имали су толико могућности да искористе неки од објеката који су припадали Немањићима и тој епохи, а уместо тога – Немањићи живе у тој рупи у Липовичкој шуми! Тамо је желела да их смести „друга Србија“, да оданде више никада не изађу и да такви остану у свести данашњих нараштаја.

Приметан је изостанак великих објеката у целој серији али и свега „епског“ што смо очекивали?

Нема великих битака, врти се педесет истих статиста и тринаест истих шлемова. Целу шесту и седму епизоду Стефан и Рашка базају по неким беспућима, чиме је Михић покушао да рециклира своју стару матрицу Џимија Барке и примени је у овој серији. Нагазили су на велику лову, коју се сад спремају поново да узму ако их неко не спречи, и снимили јефтин пројекат док је новац исисан у старом, опробаном маниру у ком се код нас извештио цео један слој „филмских радника“. И притом су уништили велику шансу и још већу тему на дуг период.

Коме су ти, тако приказани „Немањићи“, уопште у интересу?

Другосрбијанцима који су их и приказали таквима. Идеја и циљ друге Србије, моћника који владају том духовном петом колоном, и који и те како имају утицај у филмском и телевизијском свету, јесте да пониште српску прошлост, да нашу историју умање, обесмисле, маргинализују и исмеју. То су исти они којима одговара да нас у Кану, управо овог тренутка, представља филм о хладњачи пуној албанских лешева. Зато и ова серија, на нашу жалост и срамоту, делује као пародија, иако она то није.