Прочитај ми чланак

ДАН КАДА ЈЕ МОРНАРИЦА ЈУГОСЛАВИЈЕ ЧЕКАЛА ЗНАК за паклени напад на НАТО флоту

0

Иако је то била најмоћнија јединица ратне морнарице тадашње Југославије, пред њима је било шездесетак бродова НАТО-а, три подморнице и око 280 авиона и још шездесетак борбених хеликоптера на тим бродовима

Прошло је неких 19 година откако је избегнута највећа битка на Јадранском мору у новијој историји. Према писању црногорских Вијести, тада најмоћнија јединица југословенске ратне морнарице – 18. флотила ракетних бродова – планирала је да исплови и нападне НАТО снаге које су 24. марта 1999. године започеле напад на СР Југославију, тада федерацију сведену на Србију и Црну Гору.

PIXABAY

Новинари Вијести добили су документ под називом „Заповест за одбрану бр. 2“ од заповедника 18. флотиле, вицеадмирала Јована Грбавца.

Грбавац је у то време био на челу јединице у којој је заповедао најмоћнијим југославенским пловилима. Реч је о двема ракетним фрегатама типа Котор, ракетну фрегату типа Кони, четири ракетне топовњаче типа 401 и два стара ракетна чамца класе „Оса“.

Иако је то била најмоћнија јединица ратне морнарице тадашње Југославије, пред њима је било шездесетак бродова НАТО-а, три подморнице и око 280 авиона и још шездесетак борбених хеликоптера на тим бродовима.

План, садржан у раније споменутој наредби био је лудачки храбар. Два ракетна чамца су требала да исплове из Боке и недалеко од обале укључе аутопилоте и да се запуте према НАТО-вој флоти. Посада би се након укључивања аутопилота пребацила на пратеће глисере и тако избегла сигурну смрт.

„Ракетни чамци би у танковима имали горива за око сат времена вожње, а у пуној брзини наликовали би противнику као да спроводе маневар ракетног напада. Стога би се пажња противника усмерила на те старе и за нас мање битне бродове, а за то време би наше праве снаге с којима смо желели да извршимо ракетни удар по НАТО пловилима, завршиле развој и поставиле се у позицију за напад“, испричао је Грбавац ВИјестима.

До напада на крају није дошло јер Грбавчеви надређени на крају нису одобрили такав план.

Чак и да је диверзија потпуно успела, југословенски бродови тешко би дошли у одговарајућу позицију за напад. „Морали бисмо пловити пуном брзином најмање сат времена до напада. Велика вероватноћа откривања и уништења наше подморнице пре изласка на позиције плотуна и мала техничка поузданост подморнице, основа су одлуке да не пошаљемо П-831 на задатак“, казао је Грбавац.