Прочитај ми чланакЈедно је сигурно – с полетом Хрвата за стварање хрватске државе је готово. На леђа им се навалило неколико проклетстава одједном.
Јевреји су љути, Срби резигнирани, Хрвати или одлазе у Ирску, или беспомоћно гледају како им држава уз владину помоћ испада из свог времена. Они који остају могли би се сутра пробудити у друштву интегрисаном у принципе католичког клерикализма из 18. и 19. века. Гледано на кратки рок, државна комеморација у Јасеновцу 22. 4. опет пролази без службених делегација преживелих логораша, Јевреја, Срба, Рома и антифашиста.
Није лако писати о српско-хрватским односима, односно хрватско-српским, ако се тема ограничи на унутархрватске прилике. Како год кренуо, аутор има осећај да се затекао на полувремену, а кад се порадује да гледа већ друго, испостави се да је волшебно враћен на почетак првог.
Никад краја отворених рана с обе стране. Кад нека случајно и почне да се затвара, увек се нађе нека пажљива зла душа с осећајем за детаљ, да изгребе крастицу и уведе нову перипетију у историјску игру.
Једно је сигурно – с полетом Хрвата за стварање хрватске државе је готово. На леђа им се навалило неколико проклетстава одједном, а ниједно више нема директне везе ни са последњим ратом, ни са Србима, често ни са актуелним временом.
Прво их је стигло оних Туђманових „пет посто богатих“, структурални друштвени принцип чију је намеравану имплантацију он најавио још 1990. Дуго је процес приватизације и пратећих пост-постприватизација изгледао као форсирање невидљиве војске, релативно демократско коло среће које може свакога запасти, по систему „ко је јамио, јамио је“ (цитат Љубо Ћесић Ројс).
Док су мали грабежљивци само штетни, велики су нуклеарни. Тек данас се на примеру породице Тодорић показују праве последице Туђманове архаичне друштвене слике. У снежном децембарском дану 2010. је аустријска полиција јурила премијера Санадера по ауто-путу. У кишном априлском дану 2018. су хрватски новинари испред суда у Лондону јурили за Ивицом Тодорићем.
Невичан трчању, још више бежању, бивши власник и шеф „Агрокора“ је бацао ноге на унутра. Једног тренутка се окренуо и испод кишобрана је на тренутак бљеснуло његово лице. Гледао је да ли су му новинари још за петама.
И били су. Али премда млађи и спортски обучени, новинари и камермани нису давали све од себе. Јер, шта и да га стигну? Нити се изјава може силом изнудити, нити спрати горак и тужан осећај јавности над незаситним лоповлуком њихових елитних „5 посто“.
НИСАМ ЈА ОДГОВОРАН, ВЕЋ ШИРА ДРУШТВЕНА ЗАЈЕДНИЦА!
Санадер је одговарао за неких 200 милиона евра, Тодорић се терети за дубиозе од пет и по милијарди евра; апетити расту. На загребачком процесу 2012, Санадер је добио десет година, казна која је 2015. поништена због процедуралних грешака.
Свако ко је важан у Хрватској, било због мита и корупције као Санадер, било због вишеструког убиства, као егзекутори породице Зец, може рачунати на срећну околност да ће неко негде у правном поступку оставити траг процедуралне грешке. Може затребати. Тодорић би могао остати и без казне и без срамоте. Одлука лондонског суда је одгођена за идући петак (20. април), али ако се погледа концепт његових адвоката од 10. априла, он највероватније неће бити изручен хрватском правосуђу.
Поглед на Прерадовићев/Цветни трг у Загребу. У дубини између Теслиног споменика и недозвољено паркираних бицикала, види се Црква Светог Преображења
На последњем рочишту је први сведок одбране био Вил Бартлет (Will Bartlett), британски експерт за случајаве транзиције у бившим социјалистичким и комунистичким земљама, који је рекао оно што су отприлике сви грађани тих земаља осетили на властитој кожи – да се релевантни случајеви приватизације обављају у спрези политике и економије, те да је „Агрокор“ само школски пример такве опште толерисане праксе.
Укратко, на заседању идућег петка ће лондонски суд одмеравати да ли је за колапс „Агрокора“ крива политика, како тврди одбрана, или Тодорић, како тврди британска тужитељка Клер Монтгомери (Clare Montgomery), која у поступку заступа хрватско државно тужилаштво.
Ако се усвоје аргументи одбране, Тодорићу би у даљем поступку британски суд вратио пасош и отпустио га у благодет неког осунчаног и изолованог хабитата где пензионисани тајкуни живе у луксузним музејским приликама, а испод сваког експоната стоји „don’t touch“ таблица.
УСКРС У ХРВАТСКОМ МУЗЕЈУ
Након бурних дана рата, еуфоричне обнове, још еуфоричније приватизације, после драматичних епизода партијских и идеолошких престројавања, Хрватска се од прошлог лета одједном нашла у мирној зони.
Да одмах буде јасно, мирној за друге, не за себе. Гледано изнутра, из саме Хрватске, све кипти од енергије без резултата, од свађа без решења. Не постоји више ништа око чега се политичке партије могу договорити, ни мало, ни велико, ни сразмерно – свеједно да ли неко каже да у Мандаличиној улици треба поставити два додатна стубића против недозвољеног паркирања или да је неопходно објавити рат Словенцима, афекти и бука су исти.
Не постоји партијска дисциплина, нема оперативног договора, у саборским клупама сваки посланик гласа како хоће, „према савести“, као да се од њих очекује да сваки дан лично оперишу једног трансвестита, а не да дигну руку за Истанбулску конвенцију којом се – види само контроверзе! – осуђује насиље над женама.
Нема санкције за нарушавање унутарпартијског договора, нема казне за блокаду политичког живота, нема свести да је политика заступање групних интереса, а не индивидуалних етичких матрица.У заносу као Бернинијева Света Тереза погођена Божјом стрелом, отуђени посланици ходају около и испаљују вербалане нонсенсе типа „не очекујте од мене да не гласам против“ (главни политички идеолог ХДЗ-а Давор Иво Штир).Двострука негација је, као што свако зна, афирмација. Трострука негација је безобразлук и понижавање саговорника, али изговорена „по савести“, постаје племенити чин опструкције 21. века.
Док у самој Хрватској све кува, констатација да је земља у мирним водама важи ако се на њу баци поглед споља. Националне политичке елите, представљене кроз партије, Сабор и главне медије воде дијалог на вредностима 18. и 19. века – а тамо је све тихо и нема реплике. Хрватска је отклизала у време, отишла још даље него што је Милошевић својевремено одвео Србију. Хрватски мир је мир музеја. Једини привид савремености, једина тектонска стабилност долази од чланства у ЕУ.
Сад нека само неко зуцне да од уласка у ЕУ нема користи!
УСКРС У СРПСКОМ МУЗЕЈУ
И други становници Хрватске као да су се повукли у своје музеје. Рањени свакодневицом у сваком погледу, тамо бивствују и чекају да владајућа каста Хрватске одлучи којим путем води земљу. У будућност? Још дубљу прошлост? У бесрамни историјски ревизионизам? Где се год пипне у тај метафорички музеални погон, свугде сакривене чекају теме о којима се може расправљати данима или ћутати деценијама, а да се опет ништа и нико не помери, ако се занемари исељавање већинских и мањинских грађана Хрватске.
Рецимо, прави музеј Срба у Хрватској. То је данас Музеј православне цркве у Илици 7, у згради Црквене општине при Храму Преображења. Но већ се у старту поставља питање колико је и он прави, јер да јесте, не би делио простор са хиљаду ускршњих јаја која се суше у њему.
Ништа против фарбаних и освештаних јаја, добрих чуваркућа, али та кохабитација само баца фокус на нестабилну линију између актуелног и историјског статуса Срба у Хрватској. Музеј, осим тога, нема ни радно време, ни поставку чврсте структуре, ни неког ко се њиме дневно и систематски бави, ако се изузме ризничар и архивар Бранимир Јокић, који као ђакон има и друга задужења. Он је кустос по (телефонском) позиву, под притиском да буде и љубазан према посетиоцу и да га испрати што пре. Закључак – кад се говори о музеју Срба у Хрватској, не говори се о музеју, већ често о нечем сасвим другом.
Први предмети за тај музеј су „прикупљени“ у августу и септембру 1941, када је професор Загребачког свеучилишта Владимир Ткалчић са студентима ишао по терену и извлачио иконе, слике, књиге, метал и текстил пре него што би усташке хорде запалиле манастир или цркву.
Све те објекте који су преживели НДХ – иконе од 14. до 18. века, прве штампане књиге с краја 15. века, сребрне и златне литургијске предмете – комунистичке власти 1946. не враћају СПЦ као власнику, већ збирку, нуклеус Музеја Срба у Хрватској (МСХ) дају на управљање Музеју за умјетност и обрт. Само две године касније, МСХ постаје део Повијесног музеја Хрватске; 1951. самостална институција без просторија; 1963 се декретом поново даје Повијесном музеју.
Осамдесетих година је збирка је враћена Епархији загребачко-љубљанској, тада још у Улици Ђуре Дежелића 4, која је употребне предмете вратила црквама, а од највреднијег 1985. организовала изложбу. У априлу 1992. је владичин дом у Дежелићевој (данас канадска амбасада) миниран, без великих последица по саму збирку, а од пре дванаест година, део предмета се нашао изложен на споменутој адреси у Илици 7.
Ово су само обриси временске линије МСХ, са подацима преузетим из текста Љиљане Вукашиновић објављеног у гласилу српске заједнице Просвјета за септембар 2016. За један музеј који никад није био, МСХ је оставио вредан траг. Ту су каталози тематских изложби из 60-их и 70-их, медијски извештаји и научни радови, иза којих стоје имена Вере Борчић, Дејана Медаковић, Радојке Кустурице и многих других; ту је и каталог актуелно показане збирке у Илици 7, стручни уредник је Слободан Милеуснић, директор Музеја СПЦ у Београду.
Довољно се зла скупило у српско-хрватским односима, па не треба додавати. Иза опструкције МСХ није увек стајао свесни националистички предумишљај, некад се напросто пливало низ струју. Комунистичке власти, а у случају Хрватске је у њима увек седело и доста Срба, су се и иначе мучиле са концептом како истерати религију из културе, и како уметност отети од религије. И пропале су, а да ту једначину нису решиле.
ЈОМ ХА-ШОА У ЈЕВРЕЈСКОМ МУЗЕЈУ
На углу Палмотићеве и Амрушеве улице већ 130 и кусур година стоји зграда Жидовске опћине Загреба (ЖОЗ). Давних осамдесетих, један члан Општине ми је објашњавао суптилну културно-историјску симболику имена: За Хрвате, Јевреји су Жидови. Кад Хрват, или Србин из Хрватске, свеједно, употреби термин „Јевреји“, то је директан антисемитски гест, јер њим говорник одбија представу о Јеврејима као аутохтоном делу хрватског културног простора. Ако Србин из Србије дође и каже „Жидови“ кад мисли Јевреји, то је увреда.
Порука је – ми смо овде деца Марије Терезије, Фрање Јосипа и Куена Хедерварија, ми се сви међусобно јако добро разумемо, чак и кад са стране тако не изгледа; чак и у епизодама злочина или кратких катарзи.На територији Хрватске је до 1941. живело 25.000-30.000 Јевреја, од тога више од трећине у самом Загребу, у Холокаусту их је убијено преко 20.000.Данас је то мини-заједница, у Загребу свега 1.300 чланова, ако се погледају оптимистични подаци ЖОЗ-а.Према Хрватском статистичком заводу, у Загребу моментално живи 368 Јевреја, у читавој држави 576.
Мали је и музеј отворен пре неколико година у просторијама Општине. Отворен и затворен, једна невелика просторија под кључем, која се, као и српски музеј, посећује по телефонском договору. ЖОЗ је од 2006. врло љута на хрватске власти. Те године је у Јасеновцу (Јавна установа Спомен-подручја Јасеновац, ЈУСПЈ, хрватски државни новоговор обожава дуге називе) постављена изложба због чијег концепта Срби, Јевреји, Роми и антифашисти већ годинама узалуд протестују. Свака од те три националне и једне политичке мањине стајала је у фокусу усташког конц-логора Јасеновац и свака данас ту поставку из 2006. критикује истим или сличним аргументима.
Детаљ из Музеја загребачке јеврејске општине
Ево шта кажу Јевреји, према текстовима објављеним у гласилу ЖОЗ-а Ха-Кол за јануар-фебруар 2018. (тевет-шват-адар 5778): То је једна од најгорих изложби на таквим местима масовних злочина; она замагљује догађаје и шаље некохерентну поруку; какав уђеш, такав и изађеш, и опет ти није јасно ко је ту кога и зашто убијао; масовне егзекуције у конц-логору Јасеновац у периоду 1941-45 су представљене као нека екстремно компликована и несигурна ствар, као прича се и ово и оно, ал’ ко би знао шта је од тога истина; поставка је рађена без икакве консултације са Шоа-академијом при ЖОЗ-у.
Постојало је нешто што се звало Савет ЈУСПЈ, у њему су седели и представници мањина четири године покушавајући да сруше изложбу из 2006. и провоцирају разговоре о новој, „и за те четири године једино успели да читав Савет буде укинут“ (водитељ Шоа-академије Сања Зоричић Табаковић).
Због тога Јевреји ове године трећи пут заредом неће суделовати у државној комеморацији у Јасеновцу 22. априла. Највероватније неће ни српска заједница, а са њима ни антифашисти и преживели логораши. Српска одлука се објављује данас (15. априла), кад делегација јеврејске општине посећује меморијални комплекс.
Закључак са трибине у ЖОЗ-у о образовању о Холокаусту у Хрватској: „Хрватско друштво није здраво јер не зна преузети одговорност за своју повијест.“ (Ха-Кол) Обратити пажњу на нијансу – не каже се да друштво „неће да преузме одговорност“, већ да „не зна“.
Изјава Лоренса Вајнбаума (Laurence Weinbaum), директора израелског Већа за спољне односе, дата на истој трибини: „Ситуација је чудна. Хрватска је 90-их, кад је постала самостална држава, рекла да је изграђена на темељима антифашизма и није наследница НДХ. Али ако данас гледате стање у Хрватској, то је потпуно неуверљиво, јер нема воље за прихватањем било какве врсте одговорности за злочине почињене у име хрватске државе. А притом гледате како се полако и тихо у јавни простор увлачи глорификација крвника.“ (Ха-Кол)
ХЛАДНО ПРОЛЕЋЕ У МУЗЕЈУ ЈАСЕНОВЦА
На годишњицу НДХ, 10. априла, у Загребу је био директор Центра „Симон Визентал“ у Јерусалиму Ефраим Зуроф. Службено, да би представио своју књигу „Операција последња прилика“ („Фрактура“, Запрешић); неслужбено, да би проверио слави ли неко тај дан.
Зуроф (Н1, 10. априла): „Порука мора бити јасна: нема толеранције за усташе. Анте Павелић је био један од највећих масовних убица у Другом светском рату. Он није јунак и није поносно побегао у Аргентину да ‘домовини служи издалека’. Изјава председнице Китаровић да је поносна на све који су бежали у Аргентину, дакле и на Павелића, Шакића, Кватерника и Николића, неозбиљна је и шашава.“
Коју је реч Зуроф тачно употребио да би је Н1 превео као „шашаво“, је ли рекао „stupid“, „confused“ или „ridiculous“ није познато, а ни битно у крајњем случају. Оно што јесте битно је да представници хрватских власти свесно, упорно, тврдоглаво, однедавно и формално, гурају амбивалентан однос према квислиншком режиму Анте Павелића кроз све институције и друштвене инстанце. При томе се срамотна етичка неутралност продаје као пожељна политичка неутралност.
Примедба „однедавно“ у горњој реченици се односи на извештај „Вијећа за суочавање с посљедицама недемократских режима“, које је, и оно на позицијама „слободе савести“, препоручило да усташке симболе треба строго забранити свима којима ионако не би пало на памет да их користе, а допустити онима који их конотирају са позитивним осећајем домовине, борбе, братства по оружју.
Хрватска ствар? Е па није. У споментом Већу је седела и Наташа Јовичић, националност српска. До децембра 2016. је Јовичићева била директорка Спомен-подручја Јасеновац, када је разрешена, али само да би промптно била кооптирана у Веће.
Сребрна менора у Музеју загребачке јеврејске општине
Морално најпроблематичније ствари догодиле су се у (модерном) Јасеновцу баш под њеном управом: ХОС је поставио плочу са усташким поздравом, она је рекла да јој то у просторном смислу не смета; тзв. „Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац“ је положило венац са натписом; „за жртве 1946–1951“, она је рекла да то није видела.
Придев „троструки“ односи се на тврдњу горе споменутог Друштва да су комунисти ’45. само наставили да користе Јасеновац као логор, убијајући у њему више и полетније од самих усташа, најпре „хрватске родољубе“, а онда „информбировце“. У жељи да буде и недвосмислен и амбивалентан, Загреб је отворио широм врата математици моралних честица.
На пример: ако се злочин у Јасеновцу 1941–45 уклопи у онај до 1951, па подели на два, или три, онда на усташе пада само половина или трећина одговорности. Ако се Холокауст на тлу Хрватске уклопи у европски Холокауст 1939–1945, онда се он дели на двадесет, чак тридесет и нешто делова, па на усташки режим отпада одговарајућа честица одговорности.
Ако се у Веће за суочавање с прошлости убаци вољни српски члан, онда се „шашаве“ одлуке легитимишу међунационалним консензусом. Злочин је и даље ту, само неутрализован у моралном еквилибријуму. Поента није у томе да данашње младе генерације у Хрватској треба да измоле нечији опроштај. Млади нису одговорни за злочине, али јесу за сећање на њих (Вајнбаум). Сећању би, међутим, требало да их поуче старији, а они не знају како.
Не да неће, не знају. Зато, сећајмо се хрватске муке, оних који су поносно бежали у Аргентину 1945, а све остале туге избришимо, damnatio memoriae!
О СРЕБРНОМ КРСТУ
Сребрни крст којим је српски патријарх и митрополит Јосиф Рајачић у јуну 1848. устоличио хрватског бана Јосипа Јелачића на свечаној служби у Српској цркви Преображења на Цветном тргу.
За ту је дужност аустријски цар Фединанд и одредио загребачког бискупа Јураја Хаулика, иначе ноторног словачког мађарона, али је „он тог дана био спречен“, односно „био је на састанку у Братислави“, како се дознаје из актуелних хрватских медија кад о том догађају извештавају у рубрици „Догодило се на данашњи дан“.
Историчар Јосип Колановић (часопис Фонтес 3, 1997) описује да бискуп Хаулик тог дана није и није могао имати преча посла од устоличења хрватског бана. Радо би, да су му Хрвати дозволили. Проблем је био у томе да су му политички прваци новооснованог Хрватског сабора (Људевит Гај, Амброз Врањицан, Иван Кукуљевић) поручили нека се слободно не враћа за Загреб до завршетка свечаности, јер ће службени црквени део обавити патријарх Рајачић.
Мотивација Људевита Гаја је била у задобијању Срба за почетке модерне хрватске државности, али и више од тога – у отпору према растућем мађарском утицају, Хрвати и Срби су, барем тог тренутка, били природни савезници.
Тако се и догодило да је бан Јосип Јелачић „пригодом умјештаја свога заклетву положио не у руке католичкоме бискупу, него у руке патриарки Грках несједињених“ те је због тога „настала толика узбуњеност у виерних католиках наше домовине, да је требало издати за умирење докуменат од јавне власти“. (Загребачки Католички лист од 20. априла 1864. стр. 131).
Колановић тврди да такав докуменат, којим је Каптол наводно „умиривао узнемирену јавност“ 1848. не постоји.
