Прочитај ми чланак

КОЛИКО ЧОВЕК МОРА ДА БУДЕ ПОКВАРЕН да би био Марић?

0

Добих овe приказе од новинарке приштевског Јединства Ђурђе Славић па рекох да опет поновим оно што ми родољуби, не националисти, знамо, али не само због нас него из због оних женетина и трабаната у црном, жутом, црвено-црном и већ чему.

Знао је Владика све ово одлично и потврдио, мада је то неко онда могао и да каже да послуша, а разлику између чути и слушати је велика, тако су нас стари учили.

Да је данашња зараза велика, видим док се шетам и уверавам гледајући карневалске улице, једног од ваздушно најчистијих делова Београда. Све је лепо и красно, једе се шећерна вата, лицитарска срца, деца се радују, а карневалисти и карневалке из целе веселе комшијске и некомшијске Европе друсају, сакривени под ужасним мајмунским маскама од којих се могу добити само кошмари.

Гледајући ужас не бих се зачудио да се једног дана у Крагујевцу појави неко у униформи џелата чији потомци у централном граду, у којем се сада само пече ракија, нису били сигурни педесетих година прошлог века и миленијума, јер се на том језику у том граду тада плакало.

Шта то треба да буде у главама људи који хоће да буду добри домаћини, предусретљиви, драги и сл., а који су заборавили да су њиховим суграђанима само неколико дана кошаркашки навијачи једног „братског“ града узвикивали такве гадости од којих се јежи кожа? Вероватно промаја, која је доказано српска главствено највећа бољка. Промаја је наступила у промајним главама, баба, деда, фармираним главама мајки које упорно хоће и покушавају да буду ћеркама другарице, којима за 18-и рођендан купују силиконе, а ни очеви нису ништа бољи.

Све ово знамо, али шта чинити? Да ли нам стварно треба још већи погром да на крају схватимо шта се дешава или ћемо и онда да тврдимо да смо уствари за све криви сами, а не неко други.

Да, стижем кући и читам о „Срећној“. Људе сам одавно почео да делим и по презименима.

Колико човек мора да буде покварен да би био Марић? Извините добри Марићи.