Прочитај ми чланакОсвајањем Београда 1521. Османлије су стекле значајно упориште у даљем освајању Угарске. Бити господар тог града значило је имати отворен пут или у широки панонски басен или у дубину Балканског полуострва.
Због наведене чињенице историја Београда била је условљена његовим кључним положајем на размеђи Балкана и Средње Европе. Град је све до почетка XИX века, уз краће прекиде, остао у поседу Османлија, тако да ни краткотрајна хабзбуршка доминација остварена у неколико наврата (1688-1690; 1717-1739; 1789-1791) није успела много да промени у његовој урбаној структури. Београд је врло брзо успео да се уклопи у османски управни систем пролазећи све фазе од првобитне крајине (серхата) до јаког привредног центра, до чега је дошло након стабилизације османске владавине.
Саграђени за време угарске и српске владавине Горњи и Доњи град, као јаки фортификацијски и стамбени системи, користили су у прво време Османлијама као стационар за смештај њиховог војноуправног апарата. Најзначајније измене након успоставе нове власти претрпело је предграђе, односно варош, која је обухватала сав градски простор изван градских бедема. Београдска варош је убрзо након освајања града 1521. постала отворена за колонисте, занатлије, трговце и обичне поданике из других делова државе. Њу су чиниле све махале смештене изван утврђења и делови насељени Јеврејима, Јерменима и Ромима, који након доласка Османлија постају неотуђиви део градског живота Београда. Тек од краја XВИИ века варош, у случају Београда, почиње да обухвата искључиво хришћанске махале.
Насељавање града муслиманима почело је одмах након освајања. Судећи на основу првог пописа извршеног након освајања, у граду није било муслиманских махала. Муслимани који су у то време живели у Београду припадали су аскеру (припадници војске и управног апарата). Почетни кораци у настојању да се у граду оживи занатство и трговина представљали су искључиво резултат државних напора. Убрзо након освајања, у граду су отворене царинарница (тур. г�мр�кхане), и јавна вага (тур. копан), чији су приходи припадали царском хасу. Ови почетни напори употпуњени су 1528-1530, када је у кругу јавне ваге саграђено 13 царских дућана и шест одаја, а у њиховој непосредној близини још 27 дућана. Разматрајући динамику развоја Београда, Хазим Шабановић сматрао је, међутим, да се он током прве две деценије османске владавине одвијао доста споро.
До пописа 1536. у београдској вароши издвојиле су се четири махале насељене искључиво муслиманима. У њима је том приликом пописано 89 одраслих муслимана, од чега су осам били припадници улеме. Од 80 појединаца, од којих су 14 били нови муслимани, њих 45 је уписано са неким занатом. Упоредо с појавом тих махала стварана је и чаршија. Њена појава последица је привредног опоравка Београда и повратка становника који су се током опсаде разбежали. У београдској вароши су се, међутим, почели насељавати и дошљаци из удаљених провинција. Повратак свакодневном животу, уз сталан пораст броја муслимана, довели су до стварања београдске чаршије. Локална градска тржница Београда из времена пре освајања налазила се у близини оближњег села, што је 1432. забележио Бертрадон де ла Брокијер. У попису из 1536. регистрована је махала Папас, у којој је било пренето седиште београдског митрополита након његовог протеривања из Горњег града. Међутим, у каснијим пописима та махала помиње се као махала Црква. На подесном месту за ширење чаршије, поменута локација морала је да уступи место безистану другог великог београдског задужбинара Мехмед-паше Соколовића. Више пута доказано правило да се на раније издвојеним местима размене (пијацама и трговима) надовезивала изградња чаршије, важило је и у случају Београда.
Појавом вакуфа Мехмед-паше Јахјапашића почео је развој османског Београда. Завештањима Мехмед-паше Јахјапашића, извршеним у неколико наврата између 1536. и 1548, издвојила се прва чаршија у граду позната као Дуга чаршија, на коју су пресудно утицали дућани тог вакуфа. Приход који је вакуф остварио издавањем под закуп својих дућана 1572. износио је 12.684 акче, док је каравансарај доприносио с 45.000 акчи годишње. Око верско-хуманитарног комплекса тог вакуфа, кога су чинили џамија, мектеб, имарет, медреса и турбе, до 1560. издвојила се најгушћа насељена махала тадашњег Београда. У њој је живео велики проценат становника који су се бавили занатима. Управо је у време појаве вакуфа Мехмед-паше Јахјапашића Београд почео да се помиње у изворима као шехер. Наведена чињеница на најбољи начин илуструје сву комплексност односа између деловања појединаца из државне хијерархије (преко њихових задужбина), пораста броја муслимана и стицања оријенталне физиономије града. У близини тог вакуфа подигнути су и комерцијални објекти Рустем-пашиног вакуфа, основаног између 1544 и 1561. Плацеви за дућане, дућани и хамам који су припадали овом другом вакуфу налазили су се у непосредној близини Гази Ахмед-пашине џамије и вакуфског комплекса Мехмед-паше Јахјапашића. Тачан број дућана у њему, међутим, није могуће утврдити.
До пописа 1560. Београд је стекао статус шехера, а упоредо са тим дошло је и до формирања првих еснафа у граду. У вароши је поменуте године било 329 опорезаних кућа, од којих су у 29 живели припадници улеме (мујезини и имами локалних богомоља). Четири главне махале, с највећом концентрацијом занатлија, чиниле су целину са Ахмед-агином махалом. Издвајање махале Мехмед-паше Јахјапашића непосредно је утицало на већи број регистрованих занатлија у централним махалама тадашње београдске вароши.
Попис из 1560. показује издвајање нових махала и у исто време указује на основне правце урбаног развоја оријенталног Београда у том периоду. Највећи број људи регистрованих са занатима забележен је у прве четири махале. Оне представљају наставак развоја муслиманских махала београдске вароши из 1536. Издвајање махале Мехмед-паше Јахјапашића у најбољем светлу показује утицај великих вакуфа на формирање стамбених четврти око верско-социјалних објеката његове задужбине. Описујући београдску варош Маркантонио Питафета навео је 1567. да она представља најживљи део града у коме је било „много кућа турских, жидовских и српских, много дућана дубровачких и других трговаца“.
Први дефтери не садрже попис муслиманских становника у Горњем и Доњем граду. Међутим, 1560. занатлије су по први пут регистроване и у том делу Београда. Највећа концентрација занатлија везана је за 16. махалу, односно Махалу царске џамије у Горњем граду. Појава занатлија у том делу османског Београда била је условљена, пре свега, задовољењем потреба војске за коју су пекар, чизмар, кројач, бербер и остале пописане занатлије радиле. Намена ових утврђених целина није се променила ни у каснијим вековима постојања османског Београда. Почетком XИX века у Горњем граду се и даље налазио пашин сарај, док су у Доњем биле смештене „различите касарне, казамати и барутане“.
Османски Београд наставио је да увећава број становника, тиме и своју територију. По попису из 1572. у граду је било 1.127 кућа, од којих су 695 биле муслиманске. Куга која је избила 1579. довела је до пада броја његових становника, али је он убрзо био надокнађен придошлицама. Јединствено тржиште, као интегрални део много шире привредне области, обезбедило је Београду нови полет, али у измењеном руху сада већ изразито оријенталном.
Највећи успон под Османлијама Београд је остварио током XВИИ века. Порастом броја становника у граду, Дуга чаршија, прво привредно средиште града, показала се недовољном за подмиривање редовних потреба његових житеља, због чега су се издвојиле нове. Ђовани Кјаромани тврдио је 1659. да су највећи део становника Београда чинили Турци, затим Рашани (Срби), Јевреји и мали број католика, углавном дубровачких трговаца. У време посете Евлије Челебије неколико година касније у граду је живело 98.000 припадника раје и бераје. На обали Саве у три махале живели су Роми, три српске махале издвојиле су се на обали Дунава, док је у вароши Евлија успео да преброји 29 муслиманских махала, поред шест издвојених у Горњем и Доњем граду.
* * *
На западу Европе урбанизација је имала властити ток. У том делу Старог континента од X до XВ века основано је много нових градова. Застој у њиховом бројчаном порасту наступио је с XВИ веком. Од тада па све до почетка XИX века једини нови градови настали су из места у којима је дуже време резидирао двор. Управо из тог разлога названи су „резиденцијалним“. Пример таквог града био је Версај, али и Потсдам, Карлсруе… Развој капитализма у Европи подстакао је и развој градова, до чијег је новог успона дошло након 1750.
УДРИ, НЕ ЖАЛИ: Како су Карађорђе и Милош Обреновић утеривали ред међу Србе! https://t.co/ycDQhr9EfV
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 14, 2018
У османској држави, милитантној од саме појаве, војска и њено наоружање остали су у рукама султана и Порте. Трансформације које је претрпео западноевропски систем на путу преображаја у централизовану државу заобишле су османски. Османско царство је, међутим, за Западом заостајало у суштински важној ствари – привредном развоју. Капитализам никада није у тој држави успео да продре на начин и у форми како је то учинио на Западу. Нагло убрзана друштвена динамика Запада довела је до преображаја његових градова, док је статичност османског друштва успела да сачува само своје старе форме.
Издавачка кућа ХЕРАеду (Београд, 2017. године) објавила је студију историчарке Марије Коцић „Оријентализација материјалне културе на Балкану“. После опсежних истраживања османског периода на Балкану (од XВ-XИX века) ауторка је дошла до закључка који увелико демантују непримерене судове о безвредности наслеђа овог периода. Како примећује рецензент проф. др Никола Самарџић, Марија Коцић показује да је османска цивилизација на европском тлу прихватила значајне одреднице затечених медитеранских култура, тако да се левантска цивилизација помаља као изданак оне исламске, задржавајући континуитет који је постао трајан.
