Прочитај ми чланакЦрногорским сепаратистима и ова прича о покатоличавању православних Грка треба да послужи као поука, као што то треба да буду и приче о вишевековном покатоличавању православних Срба.
Покатоличавање и унијаћење православних Срба на простору од Горског котара преко Лике, Далмације, Херцеговине до Конавала траје од 16. века до данас. Сличан процес се одвија у Црној Гори где садашња власт врши политички притисак на православне Србе – једини историјски народ Црне Горе – да уместо српског одаберу такозвани „дукљански идентитет“ којим Црногорци не би више били Срби. Наиме, према хрватским идеолозима који су током 20. века у Загребу ковали планове према Црној Гори, „дукљански идентитет“ и „црвенохрватски идентитет“ су синоними. Истоветан процес се уочава у западној Украјини где је покатоличавање Малоруса започето крајем 16. века.
Александар Раковић (Фото: Медија центар)
Међутим, ни Срби ни Руси нису били прва мета. Углавном се заборавља – или јавност уопште не зна – да су прве жртве покатоличавања били Грци у њиховим историјским земљама Сицилији и јужној Италији.
Грци су Сицилију и јужну Италији населили у 8. веку пре Христа. Тим земљама су донели свој антички идентитет и уврстили их у свој цивилизацијски круг. Римљани су Сицилију и јужну Италију називали „Велика Грчка“ и њом су у античко време доминирали градови који грчка имена носе и данас: Напуљ у јужној Италији, а Сиракуза на Сицилији. Римљани су у 3. веку пре Христа освојили те грчке земље.
Од 200. године пре Христа до 14. године после Христа трајала је романизација Велике Грчке. На простору Сицилије и јужне Италије се у дугом периоду одвијала латинска колонизација. Римска администрација и чврста централизација довели су до тога да грчки идентитет утихне. Грци су се у 1. веку пре Христа све чешће опредељивали за латинска властита имена. До 1. века после Христа грчка популација на простору Велике Грчке – као некадашњег етнополитичког појма – знатно је разређена али није у потпуности нестала.
Грчки идентитет се на Сицилију и у јужну Италију вратио с византијским походима и победом над Остроготима у 6. веку. После грчког идентитета паганске Велике Грчке, на исто тле Византијске Италије стигао је грчки хришћански идентитет. Током муслиманског освајања Леванта (источног Медитерана) у првој половини 7. века, велики део грчке популације је прешао у северну Африку, Малу Азију и Италију. Новопридошло грчко становништво се у јужној Италији стапало са преосталим грчким староседеоцима.
До краја 11. века византијски духовни идентитет је био доминантан међу хришћанима на Сицилији и у јужној Италији упркос арапским освајањима која су у 9. веку нарушила развој грчког становништва и довела до исељавања монаштва на територије које нису потпале под муслиманску власт. Грчки хришћани су у 10. веку били већина на југу Апулије и у централним и јужним деловима Калабрије. До краја 11. века, када су Нормани 1091. загосподарили Сицилијом након двоиповековне владавине Арапа, на Сицилији је живело две трећине становништва које је говорило арапским језиком и трећина становништва која је говорила грчким језиком. Становништво североисточне Сицилије било је већином православне вере, скоро сви хришћани на Сицилији били су „грчке вере“, а почетком 12. века на сицилијском острву постајао је 21 грчки манастир.
Нормански владари су спроводили рехристијанизацију Сицилије али под патронатом римске цркве. На епископске столице православних архијереја на Сицилији и у јужној Италији довођени су латински бискупи. Упркос процесу латинизације, до 14. века грчки језик је доминирао јужном Италијом. Током наредних шест векова историјски грчки идентитет је верском и језичком латинизацијом збрисан.
ИНТЕРВЈУ У КОМЕ ЈЕ ТЕСЛА ОТКРИО СВЕ: Зашто га је Марк Твен упоредио са Сатаном? (ВИДЕО) https://t.co/ILw1zdUpum
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 10, 2018
Црногорским сепаратистима и ова прича о покатоличавању православних Грка треба да послужи као поука, као што то треба да буду и приче о вишевековном покатоличавању православних Срба. Уколико не желе да буду Срби, уколико су латиница и „дукљанство“ њихови избори, ускоро неће бити ни Црногорци. Њихов новопечени квазицрногорски идентитет само је прелазна фаза ка „Црвеним Хрватима“.
