Што се тиче незаслужено цењених политичара 20. века, Черчил се налази у самом врху.

„Британски булдог“ је данас слављен као победник над нацистима и борац за демократију. Али он је још и мрзео Индијце, волео еугенику и заговарао употребу отровног гаса.

Ко вам падне први на памет кад помислите на ратнохушкачки расположене војне лидере лаке на обарачу? Џорџ Буш Млађи? Доналд Рамсфелд? Али шта је са Сер Винстоном Черчилом, инспирацијом за слатког, поузданог пса у телевизијским рекламама за Черчил осигурање и човека ког је британска јавност у анкети ББЦ-ја 2002. године изгласала за Највећег Британца свих времена?

Што се тиче незаслужено цењених политичара 20. века, Черчил се налази у самом врху. Пре него што је у 90. години отегао папке у свом лондонском стану, Черчил је постао много разних ствари: Британски булдог, премијер који је „поринуо чамце за спасавање“ који су Европу спасли од Хитлера, Тајмов Човек половине века и непоколебљиви ратни вођа који је помогао да се поразе нацисти и осигура судбина либералне демократије коју Запад ужива данас.

Он је био и човек који је Индијце описао као „зверски народ са зверском религијом“, беснео на Палестинце као „варварске хорде које једу мало шта друго сем камиљег измета“ и једном за своју вољену земљу рекао: „‘Очувајмо Енглеску белом’ је баш добар слоган.“

Черчил, рођен као Винстон Леонард Спенсер–Черчил од оца енглеског лорда и мајке америчке припаднице високог друштва, био је војничина од главе до пете. Након што је дипломирао на Краљевској војној академији Сендхерст, брзо је протрчао кроз веселе прекоманде у Бомбај, Египат и Судан. У свом говору студентима Универзитета у Бристолу 1929. године, он је то своје шпартање колонијалном империјом окарактерисао као „скакутање по свету од једне узбудљиве авантуре до друге“ оних дана када је „Енглеска водила много веселих малих ратова против варварских народа.“

Али, хајде да не дижемо у ваздух човека његовим сопственим бомбастичним цитатима. Черчил је добро баратао звучним фразама — борићемо се на плажама и тако даље са сајта BrainyQuote — али, на крају крајева, био је новинар. Кад је као младић постао незадовољан војничком платом, покушао је да допуни приходе пишући о својим путовањима као новопечени ратни дописник. Његово баратање чињеницама, међутим, није било баш тако узорно. У Јужној Африци, где је Британска војска у Другом бурском рату подигла неке од првих концентрационих логора за цивиле на свету, његова оцена после извештавања одатле била је да су логори одговорни за релативно „минималну патњу“. (Процењује се да је у логорима страдало око 26.000 жена и деце.)

У време када је обезбедио себи место у Парламенту, Черчил је зарадио 10,000 фунти (или преко 1.000.000 фунти данашњег новца) за говорничке турнеје по Великој Британији и Сједињеним Државама. Његов главни извор инспирације? Он сам. У Цитy Јоурнал-у, писац и историчар Марк Риблинг за њега каже да је „Парис Хилтон британске политике“: „Ако је ишао на турнеју по Африци са 17 упарених кофера или га је ударио ауто док је прелазио Пету авенију у Њујорку, писао је и о томе. Његов живот постао је претеча телевизијских ријалити емисија; гледано у данашњим оквирима, радио је све да би постао славан сем објавио снимак секса.“

Посвећеност са којом је Черчил приступао сопственом приватном животу и манама он није указивао ником другом. Штавише, делио је нешто заједничко са својим непријатељима из Другог светског рата у нацистичкој Немачкој: одушевљење еугеником. Као Државни секретар 1910. године, Черчил је од званичника тражио да у разматрање узму стерилизацију и превенцију брака људи са менталним обољењима и смањеном способношћу учења. „Множење малоумних велика је опасност по људску расу“, написао је исте године у допису премијеру. Годину дана касније, у Парламенту се залагао за увођење радних логора за „ментално заостале“; годину дана после тога, присуствовао је првој Међународној конференцији еугенике у Лондону.

Дајте, молим вас — били су то почеци двадесет века! чујем вас како кличете. У оно време, ко није бар мало веровао у поткресивање генетског стабла да би се очувала виша раса? Али Черчилова страст према еугеници указивала је на много веће гађење према сваком ко се не уклапа у идеал веселог белог Енглеза који се буди са шољом чаја у руци а до времена за вечеру колонизује Индију. То ће имати смртоносних последица по остатак света.

На пример: употреба хемијског оружја није била ограничена само на Хитлера. Штавише, Черчил је био рани заговорник употребе отровног гаса како би се угушила побуна Курда и Арапа у Месопотамији под британском окупацијом, на данашњој територији Ирака. У писму из 1920. године сер Хјуу Тренчарду из Краљевског ваздухопловства, он је написао: „Сматрам да свакако треба да наставите експериментисање са гасним бомбама, нарочито са иперитом, којим ћемо казнити непослушне домородце, али им нећемо нанети тешке телесне повреде.“ У једном другом владином допису, он је рекао: „Изричито се залажем за употребу отровног гаса против нецивилизованих племена“, мада историчари тврде да је углавном мислио на сузавац, а нема много доказа да су Британци на крају уопште користили хемијско оружје на Блиском истоку.

Тридесетих година прошлог века, Британски Парламент је размишљао о томе да Индији, највећем драгуљу у својој колонијалној круни, додели неки облик независности. Черчил се томе оштро противио, повевши дугу агресивну кампању која је — чак и тада — изазвала позорност људи уверених да је на граници демократског и на граници тоталитаризма. Није без разлога да се ова деценија сматра Черчиловим дивљим годинама — по кратком поступку протеран из политичке елите, нашироко је сматран безнадежно ван додира са стварношћу кад је у питању Индија. И мада Ганди апсолутно није био светац, није то био ни Черчил, који је за општу патњу у тадашњој колонији рекао: „Зашто бисмо у овом тренутку наметали нешколованим расама Индије исти онај систем чије се непогодности сада осећају и у најразвијенијим земљама, Сједињеним Државама, Немачкој, Француској, па и самој Енглеској?“

Иако је касније ублажио ставове према Гандију, јасно је до знања ставио шта мисли о том неприличном колонијалном сужњу на једном политичком састанку 1931. године: „Алармантно је и мучно гледати господина Гандија, тог бунтовног правника из Мидл Темпла, који се сада издаје за факира какви су добро познати на Истоку, шеткајући се полуго степеницама Краљевске палате.“ Џон Чармли, историчар који је написао књигу Черчил: Крај славе, за ББЦ је рекао да су „чак и за већину конзервативаца, а камоли либерала и лабуриста, Черчилови ставови о Индији између 1929. и 1939. године били прилично одбојни.“

Није то била само лична освета против Гандија — како наводи научник Самар Атар, Черчил је такве ставове гајио према свакој групи домородачких народа који су покушали да се изборе за право на сопствену земљу. У Палестинској краљевској комисији — познатијој као Пилова комисија — Черчил је 1937. године сведочио о праву Британије да одлучује о судбини Палестине: „Не признајем… да је велика неправда учињена црвеним Индијанцима Америке или црнцима Аустралије. Не признајем да је овим народима учињена неправда тиме што је надмоћнија раса, виша раса, цивилизованија раса… дошла и заузела њихово место.“

(Његова агресија одражавала се и на геополитичку неозбиљност док су се прекрајале државне границе између народа у спору. Черчил је прилично много пио док је доносио политичке одлуке чије су се последице на Блиском истоку осећале деценијама касније. Постоји разлог зашто се искрзана граница између Јордана и Саудијске Арабије зове „Винстонов штуцај.“)

Чак и усред своје велике војне битке са нацистичком Немачком, Черчил се није баш понашао као достојанствени вођа каквим се сматра данас. Државу Бенгал у саставу Индије је 1943. године погодила велика глад, што је на крају довело до око три милион смрти. Иако су британски званичници телеграмима тражили помоћ, Черчил је остао неумољив. Помоћ ништа не би променила, проценио је он, а Индијци су сами криви што се „размножавају као зечеви“. Како је британски државни секретар за Индију забележио у својим дневницима: „Нисам могао да му не поменем да не видим велику разлику између његових и Хитлерових ставова… Уопште нисам сигуран да је по том питању Индије он уопште при здравој памети.“

Али шта је са ратом који је запечатио Черчилову репутацију као највећег британског вође? Черчил ни ту није остао неукаљан. Историчар Ричард Овери тврди да није Хитлер био тај који је први започео неселективно бомбардовање цивила. Не, био је то Черчил, који је, одмах након што је преузео премијерску дужност од Невила Чемберлена 1940. године, јасно ставио до знања да не осећа никакав „приговор савести или правне препреке“ кад је у питању бомбардовање.

Немачки историчар Јирген Фридрих такође је контроверзно описао савезничко бомбардовање градова као што су Дрезден, Хамбург и Келн као ратни злочин за који Черчил никад није одговарао на суду. Фридрих каже да је у том бомбардовању убијено више од 635.000 цивила, укључујући и око 75.000 деце — а многа бомбардовања спроведена су на мањим градовима од веома мале стратешке важности. Фридрих није усамљен у том мишљењу — немачки писац Гинтер Грас такође је веровао да је бомбардовање Дрездена за себе ратни злочин.

А што се самог Черчила тиче? Чак и усред вођења рата, највише је рачуна увек водио о самом себи. Док су немачке бомбе падале по Британији током Блица, својим приватним секретарицама је наложио да му сакупе његове званичне документе на гомилу како би на њима могао да пише своје мемоаре. Уговор за књигу о Другом светском рату који је уследио био је рекордни —обезбедивши му 27,5 милиона долара у данашњој вредности.

Извор: vice.com

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: Велика Британија, Вистон Черчил, Енглеска, расизам