Прочитај ми чланак

ДА ЛИ СМО ЗАИСТА ПРЕДВИДЉИВИ – зашто је Путин сваким даном све млађи и млађи?

0

Пишући текст о Путину схватио сам битну разлику између њега и његових западних колега: неусиљен, природан наступ и као што је неко изнео у коментару „све је млађи“.

Заиста, кад погледамо Путинове снимке из доба првог мандата и данас види се промена и у стању духа. Сада је много мирнији, опуштенији, чак пријатнији док је у почетку изгледао као неко коме би сте се склонили са пута без много размишљања. Исти је то човек, није се превише променио али је, без обзира што притисак данас није мањи, успео да посао боље организује – да притисак расподели и на друге.

А на Западу као и код нас видимо другачију ситуацију. Погледајте Обаму са почетка првог мандата и на крају другог. Ненормално се променио за тих осам година. Тако нешто се догађа само под екстремним стресом који доводи организам у алармантно стање. Нећу сада разматрати биохемијске промене, више ме интересује разлог због кога се то догађа.

Да још боље прецизирам питање. Често тврдимо да политичари не раде у интересу свог становништва и политичари су таквог осећаја свесни. Он изазива перманентан стрес јер знају да не могу баш све да сакрију и знају да та прљавштина може да дође на наплату (погледајте Саркозија). Да ли политичари иду тим путем само да би подмирили неутаживу жеђ за власти и новцем или има и нешто друго?

Видимо ми њихове велелепне виле, прескупе аутомобиле, огромне јахте… али треба погледати и њихова лица. Да ли је то оно што желимо, да ли је то живот за којим чезнемо? Да, дефинитивно би желели и виле и кола и јахте али без стреса – што није могуће. Знају то и политичари мада нисам сигуран да су свесни свега на самом уласку у „посао“.

А онда долазим до следећг питања: да ли је то једини пут (питање да ли нам заиста требају такве виле, кола… смо већ обрађивали)? Није једини пут али сваки подразумева стрес при чему политичар „не мора да буде стручњак“ (не могу а да се не сетим Сакашвилија). Ограничен је број путева који води ка екстремном богатству. Да није тако сви би били богати. Ово изгледа као да је на неки начин организовано. И ту сам се нечега сетио: стари Рим – ГЛАДИЈАТОРИ.

Како се гладијатори понашају: ако су бар мало паметни стално држе „леђа уза зид“. Они који то не раде или за моменат буду неопрезни буду „растргнути“. Правила су јасна – или јеси или ниси. Помогнеш некоме да се подигне – вероватно ће те првом приликом „бацити лавовима“. Само један је Први, само он добија плен и славу. Осталима следе мрвице (у односу на „главну награду“) али и то им зависи од Првог. Зар вам то не личи на нашу политику?

Публици (нама) не изгледа тако, ми гледамо у плен и навијамо а ожиљци нас не интересују превише. Гладијатори опет ретко напуштају арену. Није ту у питању само похлепа, исувише често дуг за победе не могу никада отплатити – камате се само гомилају. Ако доживе да ослабе толико да више нису корисни имају шансу и за неки нормалнији живот. Али стрес и године су већ учинили своје и живот без славе од које су постали зависни представља само казну. Мало је оних који су богатством купили излаз из арене и које је лако заменити гомилом других спремних да продају душу само да завире у арену.

Зашто се гладијатори не удруже и одбију да се боре? Нису толико глупи да не знају да нису најјачи и да неће имати славу без обзира што ризикују? Можда им се чак и Први придружи да би бар неко време живео у миру? Неће јер је власник арене (и њихов власник) одличан психолог и зна да се гладијатори плаше да их бар један не изда и убоде са леђа – нема окретања леђа, нема поверења. Не требају власнику арене чувари, гладијатори су у психолошком ропству. Из арене излазе „на штиту“ или кад више нису ни за шта.

Да ли је сада јасније зашто на лицу западних политичара нема правог весеља, среће, зашто су им лица извештачена, искривљена у некој гримаси која би требало да представља – срдачност??? Не може да има среће и весеља јер је лице огледало душе, а тамо обитавају лаж, превара, издаја и сва могућа сила страхова пошто одлично знају да су сви око њих исти такви. „Да али Обама сад може да ужива…“ – не може, он је и даље у арени и неће изаћи у овом животу.

А Путин?

Када се смеје верујте да се од срца смеје (ако не, онда то види и онај коме се смеје). Зашто не би било тако када су његови гладијатори око њега са штитовима окренутим према непијатељу који, да би дошао до Путина, мора да прође поред гладијатора – а пре тога и поред „терминатора“.

НАПОМЕНА: иако је описано хибрид између гладијаторства и политике верујем да је порука јасна.