Наметнута идеја о независности Косова и Метохије јача све више али, како изгледа, само - у Србији.

Злочини којима је окупација јужне српске покрајине спроведена и до данас траје, код свих часних и правдољубивих људи, чије су земље учествовале у томе, изазива стид који не могу а да не признају у разговору са Србима.

Међутим, начин вођења политике од доласка Александра Вучића на власт, као и домаће стручне и шире јавности која то подржава или немо посматра, најбољи су начин да савест Западњака поново постане мирна. Без обзира на то они ипак не могу да подлегну утицају режимских медија у Србији те стање на Косову и Метохији виде онако како јесте.

Према Кумановском споразуму из јуна 1999. године и Резолуцији УН 1244, српске безбедносне снаге су се повукле у потпуности са КиМ али је пуни суверенитет државе Србије потврђен. По налогу Запада Албанци су у Приштини фебруара 2008. године илегално прогласили независност окупиране територије. Деценија која је протекла од тада и скоро пуних 19 година од НАТО агресије, сасвим је довољно времена да сагледамо у којој мери и да ли је тај и у којој мери тај пројекат успешан или не. Нарочито у очима јавности чије су Владе и војно и цивилно учествовале или присутне у том процесу.

Власник и главни уредник јединог приватног војног часописа у Канади „Есприт де Корпс“ који излази већ дуже од 25 година, Скот Тејлор, професионални је извештач са ратом захваћених подручја који је обишао већи део света. Као новинар долази 1992. у Хрватску и Босну а на Косову и Метохији је боравио у време напада терориста „ОВК“ на српске снаге безбедности, НАТО агресије, затим албанско – македонског сукоба али и у време самопроглашења независности поводом кога је, на протесту у Торонту те године, рекао да Срби никада нису тражили да пише у њихову корист, већ само да пише истину. О свом искуству и сазнањима о догађајима у којима су се Срби нашли написао је чак две књиге а за Магазин Таблоид коментарише тренутно стање.

„У марту 1999. године снаге НАТО-а, укључујући и Канаду, интервенисале су на Косову на страни сепаратиста ОВК-а, водећи кампању бомбардовања 78 дана како би присилиле Југославију на капитулацију. Након готово девет година војне окупације НАТО-а, Косово је најавило једнострано проглашење независности 17. фебруара 2008. Међутим, до сада је Косово било све осим „независног“ – каже наш саговорник који као водеће проблеме на КиМ истиче изузетно лошу економску и безбедносну ситуацију.

„Упркос чињеници да су Сједињене Америчке Државе одмах признале ову нову „државу“ и извршиле снажан притисак на друге земље, као и на Канаду, да то учине исто, вето Русије у Савету безбедности УН наставља да спречава званично чланство и признање Косова и Метохија које су тренутно друга најсиромашнија територија у Европи, и налазе се испред потпуно осиромашене Молдавије. Њихов БДП по глави становника 2016. износи само 10.000 долара, ако упоредимо са Канадом где он износи 46.400 америчких долара. Незапосленост је преко 33 одсто, а незапосленост младих износи 60 одсто. Од самопроглашења независности 2008. године, десетине хиљада Албанаца са Косова придружило се колонама миграната које су се сливале у Западну Европу. „Економски то је пропала држава“ – каже Скот Тејлор.

У то време свет је обишла и вест да је Рагип Мустафа, брат тадашњег тзв. „премијера“ Косова Исе Мустафе, затражио економски азил у Немачкој. Иса је то правдао његовим здравственим стањем и потребом за лековима које не може да нађе на Косову и Метохији те њавио да ће се Рагип ускоро вратити кући. Међутим, медији су дошли до сазнања да је још неколико других чланова прородице Исе Мустафе такође затражило економски азил у Немачкој.

По глави становника, окупирано Косово је примило највећу суму економске помоћи који је икада дистрибуиран земљама у развоју: међународна заједница донирала је двадесет пет пута више новца и послала педесет пута више трупа по глави становника на Косово после рата него у Авганистан. Упркос томе „међународна заједница није понудила убедљиву политичку перспективу друштвима у региону“ и то до 2005. године, каже се у извештају Међународне комисије за Балкан о његовој европској будућности.

Ово исто као водећи проблем види и француски правник млађе генерације Жулијан Филип који подсећа да за две деценије на Косову није успело стварање стабилне економије, иако су приватизовали српске фирме, имају плодно земљиште, и битан стратешки положај.

„…У међувремену, Косово се суочава са дубоким економским проблемима. Више од 100.000 косовских Албанаца напустило је покрајину од 2014. због лоше перспективе и пораста коефицијента незапослености. Србија још увек плаћа део спољног дуга Југославије за Косово и Метохију, а ипак би овакво Косово доживело колапс без помоћи из иностранства и албанске дијаспоре. Само 2016. године Косово је примило готово 500 милиона долара стране помоћи (еквивалентно 10% БДП-а), док је албанска дијаспора послала 691 милион евра Косову (што износи 15% БДП-а)“ наводи Жулијан.

Када се о економији ради приходи од царина су изузетно и вишеструко значајни али се о томе до сада није говорило у српској јавности.

„…Успостављање царина се увек види као успех (у стварању албанске државе на Косову) упркос сталном политичком уплитању над именовањем. Приходи од царина су од виталног значаја за функционисање косовске владе, с обзиром на жалосну економску зависност земље од увоза. Само 2013. косовске царине чиниле су око три четвртине свих локалних прихода за буџет“ наводи Грег Милс економиста из Јужне Африке у својој књизи „Зашто се државе опорављају“ из 2014. године.

Управо те 2013., почетком децембра, по споразуму из Брисела, на Јарињу и Брњаку успостављена су још два нова прелаза на којима је почела да функционише и царинска служба косовских сепаратиста. Прелазе, по свом изгледу класичне граничне, изградио је режим СНС-а чији је премијер тада био Ивица Дачић а на контејнерима за потребе функционисања ове службе и данас се налазе налепнице са српским заставама и адресом фирме, као подсетник ко је изградио границу између Косова и Метохије и остатка Србије. То су једини детаљи које албански службеници нису уклонили а који подсећају на било шта српско.

Већ крајем 2014. године царина косовских сепаратиста остварила је приход од 868,570 милиона евра што је било за 34,520 милиона више него претходне године. Прошле, 2017. године, приход је достигао милијарду и шест милиона евра! А то је врло близу укупној суми страних донација и оној која стиже из дијаспоре. Изградња још два нова прелаза договорена је јуна 2016. године у Бриселу. После свега, очигледно је да је једну од најснажнијих економских ињекција лажној држави на Косову убризгала управо Влада Александра Вучића.

Ипак, чини се да ни то није довољно да сепаратисте извуче из проблема са чиме се слаже и француски пуковник Жак Огар који је током 1999. године, као припадник француског контигента КФОР-а на КиМ, због свог труда да осигура мир и заштити екстремно угрожени српски народ смењен већ после мање од месец дана. И то је било довољно да учини и да довољно види што је записао и маја месеца 2014. године објавио у књизи „Европа је умрла у Приштини“.

„Ситуација на Косову и Метохији је изузетно катастрофална“ сажето објашњава Огар у разговору за Магазин Таблоид.

„Чак и француски новинари који су величали независност Косова 2008. године, данас признају да је ова „независност“ мамац и фијаско. Тзв. „република Косово“ је марионетска држава, играчка у рукама Сједињених Америчких Држава, Европске уније, НАТО-а и нарочито албанских мафијашких кланова који данас владају српском покрајином. Економска и социјална ситуација су изузетно лоши. Покрајина живи на цурењу финансија из ЕУ и, наравно, свих врста трговине у рукама албанске „ОВК „ мафије“, тврди француски пуковник.

По окупацији КиМ окружење у коме се стварала нова економија, а у коме влада организовани криминал и клановски који воде трговину наркотицима, оружјем и људима, неизбежно је било да се нарочито корупција и остали нелегални видови контроле, широко распростране. У насталој ситуацији омаловажавање и недостатак перспективе постали су уобичајена друштвена појава.

Код младих Албанаца се јавила велика жеља да напусте Косово и Метохију или да се препусте некој од исламских фундаменталистичких струја чије је учење све заступљеније међу осиромашеним косовским Албанцима и јавља се као један од видова зараде.

Комбиновање верске пропаганде са обимним финансирањем и регрутовањем терористичких ћелија још један је од елемената из групе хибридних претњи које су изражене на овом простору. Пре нешто више од десетак година Саудијска Арабија је отворено плаћала за ношење браде без бркова, панталона са краћим ногавицама, женске главе прекривене фереџама и друге визуелне карактеристике фундаменталних исламских схватања у просеку до 100 евра. Многи млади људи су прихватили тај „посао“ врло наивно али је он подразумевао и редовне одласке у џамију где су активно и плански излагани радикалним учењима. До данас тај проблем је екстремно нарастао па су Албанци доспели на врх листе по учешћу у терористичким јединицама према глави становника.

Наравно, косовски Албанци „најјасније“ виде претњу која „долази“ из остатка српске државе па иду дотле да тврде да су део руско – српске пропаганде чак и видео снимци на којима Албанци из састава ИСИС-а одсецају главе заробљеницима и прете у камеру.

Према подацима до којих је дошао новинар „Јединства“ Зоран Влашковић, у Сирији и Ираку за такозвану Исламску државу ратовало је више од 320 албанских терориста са КиМ, од којих су 42 жене, 77 их је тамо погинуло, међу којима и четири бомбаша самоубице, а до сада, 130 их се вратило на КиМ! Ипак, тврди он, сумња се да је овај број многоструко већи па чак и да је премашио хиљаду током ових година.

Кристиан Каш, норвешки официр задужен за медијске извештаје НАТО пакта који је у терористичком нападу на аутобус „Ниш – експреса“ 2001. у Ливадицама код Подујева у коме је 12 Срба погинуло а њих преко 40 рањено, схватио ко је злочинац а ко жртва те сам покренуо кампању за ширење истине о Косову и Метохији под називом „Sorry Serbia“ (Србијо, извини), оцењује да је „такозвана Међународна заједница створила неуспешну државу на Косову“.

„Дугогодишњи слоган је био „стандарди пре статуса“. Видели смо какви стандарди постоје на Косову 17. и 18. марта 2004. године. А онда, 2008. године, видели смо да су Албанци имали користи од етничког чишћења и убистава Срба 2004. Срамота је да моја земља Норвешка и многе друге западне земље данас признају Косово као независно“ каже Кристиан.

Да је безбедност више него угрожена тврди и Скот Тејлор.

„…Што се тиче безедности, хиљаде припадника страних трупа и даље остаје на Косову, највише да би заштитило Србе од албанског етничког чишћења и нових погрома. Корумпирано руководство сепаратиста са Косова, у Приштини, је само луткарски режим под контролом међународних надзорника“ оцењује наш саговорник.

Жак Огар додаје да је „судбина свих мањина осим албанске без икаквог достојанства. У стварности, српске енклаве су као под опсадом, такође и манастири, слободе мањка у сваком смислу а етничко чишћење се наставља пред самозадовољавајућим оком „међународне заједнице“. Једино побољшање је што све више људи у Европи схвата да је агресија НАТО-а против Србије 1999. године била флагрантна неправда, фундаментални напад на међународно право, против начела суверенитета и независности држава“ објашњава Огар.

Да се истина о Косову и Метохији шири Европом тврди и Жулијан Филип, познавалац међународних односа, Међународног и европског права а који нарочито изучава догађаје на Балкану последњих 30 година.

За Магазин Таблоид Жулијан наводи да 19 година након агресије НАТО-а против Србије и десет година након проглашења независности Косова, тешко је квалификовати искуство као успех.

„Бивши лидер ОВК Хашим Тачи и Рамуш Харадинај, осумњичени за ратне злочине, и даље воде Косово под патронатом Америке и ЕУ. Правда за прогон и убиства Срба након рата није задовољена, а од тада се вратило на само неколико хиљада српских избеглица. А десетине уништених православних цркава само 2004. године на целом Косову и Метохији, као и бројни насилни инциденти над Србима и њиховом имовином, не говоре у корист такозваног „мултиетничког“ Косова, које мени изгледа као мала Албанија, са намером да касније постане Велика Албанија“ речи су Жулијана Филипа.

Циничан однос Запада, пре свега Америке да затвара очи пред овако екстремним претњама па чак и да их промовише као средство за постизање сопствених циљева, постаје све отворенији, чак баналан. На власт на Косову и Метохији у оквиру система сепаратиста дошла је такозвана „ратна коалиција“ и то баш у тренутку када свет све гласније заговара оснивање суда за ратне злочине „ОВК“. Један од елемената који олакшава Западу овакав приступ свакако је и безезервна подршка Вучићеве „Српске листе“ управо ратним злочинцима за које и сам Вучић твди да су баш то, попут Рамуша Харадинаја али и Хашима Тачија већ извесно време. Њихове рекације на помињање тог Суда оцењене за као сукоб највећег интензитета и нивоа са Западом до сада.

„Када видимо очајничке покушаје лидера ОВК да се ослободе своје одговорности као ратних злочинаца, доминацију црвених албанских застава у покрајини (а не плаву која би требало да буде застава ‘републике Косова’), декларације о зближавању са Албанијом, очигледно је да САД, НАТО и Европска унија нису ни једног тренутка веровале у ‘независност’ Косова од остатка државе и да је њихов циљ једноставно био стварање „Велике Албаније „, старог сна Призренске лиге с краја 19. века“ изричит је Жак Огар и додаје: „Међутим, оно што ми се чини веома озбиљним је уцена Србије, од стране ЕУ, да се одрекне Косова и Метохије у замену за евентуални пријем у ЕУ. То је неприхватљиво. Али судбина Косова тек треба да буде решена. А то једино може бити, ако се желе мир и стабилност, применом Резолуције 1244 УН која дефинитивно подсећа на чланство покрајине у Србији“.

Ова Резолуција је основ кога Србија треба да се држи слажу се сви наши саговорници.

„Устав Републике Србије и Резолуција 1244 УН још увек признају Косово као покрајину Републике Србије. Бриселски споразум из 2013. године потврђује све већу аутономију Косова, али не и независност, упркос томе што је Србија вероватно превише дала као на пример међународни позивни број различит од оног који је у употреби за државу Србију. А и САД и Европска унија желе да натерају Србију да одобри независност Косова, и то у замену за интеграцију Србије у Унију“ каже Жулијан који истиче да без обзира на све Србија не сме да призна независност косовских сецесиониста.

„Србија мора да остане јака и не сме да прихвати да се понаша по диктату. Србија је једина легитимна држава на својој територији, укључујући и Косово“.

Не само зато што су Косово и Метохија историјски центар српске националног бића, српске државности уопште, а посебно Српске православне цркве, барем од времена династије Немањића. Не само зато што су Косово и Метохија де јуре део њене суверене територије, нити зато што Србија има дужност да заштити своје грађане уопште, а посебно Србе на Косову. Већ и због тога, јер се Србија брани, изван сопствених интереса, међународног права, свог кредибилитета а делом и саме судбине. Бранећи своја легитимна права на Косову, Србија брани основна начела Уједињених нација: Сарадња, а не агресија. Мир, а не рат. Поштовање државног суверенитета и граница њених чланова. И… самоопредељење једино путем преговора и мирним средставима.

Многе земље у свету суочавају се са војном агресијом неке моћније стране (Авганистан, Ирак, Сирија, Либија, Украјина…), као и са домаћи тероризмом. Ове земље, као и многи народи и појединци широм света, па и у Србији … гледају на снагу и одлучност Србије да се не поклони својим агресорима, нити призна њихове поступке“ образлаже Жулијан тренутак у ширем опсегу.

„Какав је будући статус Косова, не знам, али Србија никада не би требала признати Косово као независну државу“ поручује и Кристиан Каш.

„Надамо се да ће у Србији бити изабрани национално свесни лидери. Међутим, ако би антидемократски глобалисти победили на изборима у Србији, могли би се одрећи Косова да створе могућност да постану део ЕУ. Све док је Србија јака и одлучна, земље попут Русије и Кине ће стајати уз њих, али ако српски политичари одлуче да желе да се придруже корумпираној Европској унији, то ће бити крај косовске приче“ наводи Каш.

„Међународно право подсећа на неповредивост држава и граница. Права Србије су експлицитно призната Резолуцијом УН-а 1244 од јуна 1999. године. Уједињене нације никада нису признале независност тзв. „републике Косово“, која није ништа друго до трагична фарса и неизбрисива срамота за земље које су га признале“ подсећа пуковник Огар који предлаже конкретне и продуктивне потезе уколико се искено жели постићи трајни мир.

„На Уједињеним нацијама је да захтевају од својих чланова поштовање сопствене Резолуцијe и, на тај начин, да признају потпуни и комплетни суверенитет Србије над својом покрајином.

У супротном, завршићемо са ставом да су Уједињене нације само „ствар“ – како је рекао генерал де Гол, и да би било боље онда да државе саме спроводе правду: што никада није право решење за мир и благостање народа. На „међународној заједници“ је да поправити врло озбиљну штету нанету Србији од 1999. године“ изричит је пуковник Огар.

Ејдан Хеир са Универзитетау у Вестминсер, Лондон, у свом ауторском тексту из 2016. године „Како је Запад изградио пропалу државу Косово“ каже да je међународна заједница принуђена да појаве попут корупције и организованог криминала толерише док на микронивоу управља пројектима како би приказала Косово као успешан пројекат. Другим речима Косово И Метохија су једино место на планети где се против организованог криминала не бори већ се узгаја.

„Не изненађује да због тога јавно расположење пати. Последње истраживање УНДП-а на Косову указало је на то да је само 7% становника било „задовољно“ или „веома задовољно“ садашњим политичким правцем Косова, док је 70% „незадовољно“. Задовољство јавности са сваком новом косовском кључном извршном, законодавном и правосудном институцијама је данас мање него пре него што је проглашена независност 2008. године“ пише Хеир.

Штета се може поправити и то на једноставан начин објашњава пуковник Огар.

„Дакле, хајде да имплементирамо одредбе Резолуције 1244 у потпуности, како бисмо у потпуности обновили суверенитет српске државе над њеном покрајином Косово и Метохија. То је услов за повратак владавини права, миру и стабилности. Вође „ОВК“ ће морати да буду доведени пред српски суд да би одговорили за почињене злочине. То је ствар правде“ каже он.

И Скот Тејлор посредно препознаје главне кривце за овакво стање И такође навод као проблем непоштовање Кумановског споразума где би „према условима Резолуције УН 1244, ово требало да буде привремена мера, а Косово би требало да остане аутономни регион у Србији. То се променило чим су војници НАТО крочили на територију. Каже се да је „поседовање девет десетина закона“, и у овом случају НАТО је тај који војно поседује Косово. Мало је вероватно да би Србија икада могла покренути војну кампању за повратак Косова све док је оно под америчком и европском заштитом. Међутим, нико није предвидео ни колапс Совјетског Савеза 1991. године а током кратког периода од 1939. до 1941. Хитлер и Стаљин били су незгодни савезници. Другим речима, будући главни стратешки помаци у променљивом савезништву светских сила могу да буду почетак евентуалног повратка Срба на Косово. Историјска битка на Косову водила се 1389. године, Срби су претрпели тешке последице и вековну окупацију али никада нису одустали од Косова у њиховим срцима“.

Александар Вучић чак и на врхунцу предизборне кампање за београдске изборе, где видимо и на најефтинијим омотима паштета и месних нарезака, излаже негативном расположењу гласача и из петних жила труди да јавност Србије убеди у то да је битка за Косово и Метохију изгубљена упркос чињеници да су сви адути у рукама Србије. Скоро сви, осим оних које је до сада у Бриселу његов режим добровољно предао косовским сепаратистима.

Истовремено сви ван Србије су свесни да проблем није решен и да Косово и Метохија не могу да буду независна држава све док Влада Србије али сам српски народ не постану сагласни са тим, показао је и Вучићев коалициони партнер Рамуш Харадинај који је непосредно пред обележавање деценије лажне независности био у посети Америци након што је морао да премости више проблема како би добио америчку визу.

„За Косово, Вашингтон је адреса. За било коју велику одлуку на Балкану, потребна нам је улога Вашингтона. А ми имамо незавршен посао. Чињеница да Косово и Србија нису признали једно друго, још увек је део отвореног проблема који треба да буде решен“ изјавио је Рамуш Харадинај Вашингтон посту.

„Некада давно, Југославија се борила за право несврстаних земаља да самостално заступају своје интересе без покровитељства САД или Совјетског савеза. То се није заборавило“ каже Жулијан Филип и додaје да јесте тешко али да Србија није по први пут у таквој положају.

„Још једном, кроз тешкоће и упркос тешким дипломатским и економским притисцима, Србија мора да буде виђена као пример међународној заједници кроз противљење некима од њених најмоћнијих чланова. То значи да мора да одбије да преда своју јужну покрајину бившој терористичкој организацији „ОВК“, данас прерушену у „државну власт“. Ово, чак и ако су ови „владари“ директно спонзорисани од САД и њихових европских савезника.

Моћне земље попут Русије, Кине, Индије, Бразила, Шпаније и многих других земаља подржавају Србију из сопствених разлога. Свет је већи од САД-а, Европе и њихових савезника. Србија није сама. Србија мора да задржи снажан став и… њен територијални интегритет. Србија мора да брани Косово. Јер … Косово је Србија“ подсећа Жулијан.

Аутор: Иван Максимовић

Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: kmnovine.com

Ознаке: албанска држава, Александар Вучић, Иван Максимовић, Косово и Метохија