Прочитај ми чланак

СРПСКА ЦАРСКА ТРПЕЗА: Овако се јело на двору цара Душана

0

На овим просторима гурмана никада није мањкало. Двор цара Душана био је стециште велког броја људи из свих крајева његовог царства „на три мора”. Сви они су доносили своје обичаје спремања хране, зачине, рецепте … зато је и царска трпеза била веома богата. Пријатно!

Срби су одувек волели добро да поједу и попију. Ипак, да ли сте се некада питали како је изгледао јеловник средњовековне властеле у време када гомила поврћа (на челу са кромпиром који је у Србију стигао тек на пчетку XIX века) била непозната?

На двору првог српског цара, Душана Немањића који је државу проширио до неслућених размера, добре хране није недостајало. Са великом територијом стигли су и нови зачини, нове врсте меса, до тада непознати рецепти …

Храна је имала велику важност на Душановом двору, а о квалитету онога што су цар и његови најближи јели бринуо се један вредни младић – Лазар Хребељановић (да, управо онај који ће касније постати највољенији српски кнез који је на Косову пољу стао на црту турским освајачима).

Но вратимо се храни!

На двору се јело много меса – дивљач, риба, перната живина, суво месо и наравно, сланина! Нарочито је цењено било овнујско месо, а са приморја се на двор доносила и морска риба, хоботнице, као и усољена икра.

После Душанових освајања, Срби су имали своје солане у Албанији и Грчкој.

Од осталих зачина, користио се бибер, мајчина душица, хајдучка трава, метвица, а допремани су шафран, цимет, мирођија, каранфилић… Мед је најчешће замењивао шећер.

Поврће није било „на цени”. Звали су га једним именом „зеље“, а када би помињали „љуто зеље” мислили су на лук и роткве. Ту и тамо, могао је да се поједе црни и бели лук, купус, зелена салата, ротквице, маслачак, блитва и доста врста печурака.

Осим меса, млеко и сви производи од млека (сир, кајмак…) су били праве посластице. Нека „стара” српска јела тада су била „млада” – како на двору тако и међу обичним светом, јела се: гибаница, проја (од разних врста брашна), цицвара, попара…

Е сад… овако добра храна мора и да се залије. Избор пића није био тако велики, али се пило квалитетна „капљица”. На двору, медовина (вино од меда) је била главно пиће, а точило се и пиво које се у Источној Србији звало „аловина”.

Ипак, управо су преци цара Душана у Србији установили виноградарство, а чак је и постојао закон којим се забрањивало додавање воде у вино. Цар Душан је имао велики подрум у околини Призрена, па се на његовом двору точила „добра винска капљица”.

Све ове ђаконије служене су на сребрним тањирима украшеним двоглавим орлом. И да… на двору цара Душана се јело златним прибором! Нож је био уобичајан, а за ово време се везују и прве виљушаке, много пре појаве овог реквизита на другим европским дворовима.

Католичка црква је виљушку прогласила „ђавољом алатком” а своје место на трпези Европе нашла је тек почетком XVI века, око 300 година после њене појаве на српском двору.

Рецепти са српског царског двора

Пилетина у меду

Пилеће груди се благо усоле и добро истрљају медом. Овакво месо се остави да одстоји два сата, па се уваља у пшенично брашно и пржи на масти док не добије златну боју. У посуду у којој се месо пржило сипа се бело вино, бели лук и мало мајчине душице, па се тим сосом прелива месо и тако служи. Ово јело датира из XII века, а познато је да се служило на двору од времена Стефана Првовенчаног.

Шљиве пуњене козијим сиром у сланини

Има података да овај рецепт датира из 1393. године.Суве шљиве се потопе у воду да омекшају, изваде се, оцеде и осуше. Када им се одстране коштице, на њихово место ставе се ораси у комадима и козји сир. Све се обмота тањим шнитама сланине и пече на жару. Јело се обично служило на комадићима пшеничног или ражаног, запеченог хлеба.

Бифтек са белим луком

Исецкати средње комаде јунећег бифтека и потопити у расол од купуса да одстоје један дан. Онда се изваде, просуше се и истрљају белим луком и маслиновим уљем. Тако припремљено месо се пече на жару. Готово месо се прелива сосом од црног вина, меда, печурака и купина који се пшеничним брашном повезује до средње густине. Овај рецепт датира с краја XIII века.