Прочитај ми чланак

ШТА БИ БИЛО КАД БИ БИЛО: Какав би то тим Југославије био…

0

Оне приче "шта би било кад би било" обично нам донесу занимљиве теорије, ставове и мишљења који су често неоствариви или немају превише додира са реалношћу.

Када је спорт у питању, а када се говори о прошлим временима, посебно оним од деведесетих навамо, међу најчешћим креаторима тих прича су „југоносталгичари“ који не могу да прежале распад некадашње државе.

И чињеница је да је она била спортска велесила – у готово свим спортовима Југословени су правили успехе, доносили пехаре и медаље, али њихови наследници сада носе националне дресове шест различитих земаља.

Због тога смо ми покушали да саставимо идеалну репрезентацију Југославије и замислимо да стара држава наступа на Светском првенству у Русији, као и какви би били њени домети.

Параметара за избор играча је много, од клуба у којем играју, преко тренутне форме, вредности на тржишту, до учинка за клубове и селекције.

Па, да видимо ко би то могао да буде…

Јан Облак – словеначки чувар мреже једини је представник своје репрезентације у овом замишљеном тиму и човек који важи за једног од најбољих голмана данашњице. Од тренутка када је стао на гол Атлетико Мадрида, под чврстом руком Дијега Симеонеа, увек је у ужем избору за „Златну рукавицу“. Прошле године је чак 28 пута са терена излазио несавладан, а ове је на укупно 22 утакмице примао гол. Ипак, слабији квалитет репрезентације Словеније значи да још чека наступ на неком од великих такмичења.

Бранислав Ивановић – капитен Србије један је од најважнијих играча ‘Орлова’ у последњих 10 година. Може да игра на више позиција, можда му и боље лежи место штопера, али због нешто слабијег избора дефанзивних играча, место ће му бити уз десну аут линију. Годинама је био узданица Челсија, са ‘Плавцима’ освојио све што клупски фудбал има да понуди, док са Србијом има искуство играња на светским првенствима. У Русији ће готово извесно три пута бити у саставу и изједначити рекорд Дејана Станковића по броју наступа за национални тим јер тренутно има 100 наступа.

Стефан Савић – момак који је фудбал учио у БСК из Борче је од 2010. године ишао само узлазном путањом. Међутим, читава његова каријера добила је прави смисао када је почео да сарађује са споменутим Симеонеом. У Атлетику је израстао у једног од најпоузданијих дефанзиваца у Ла Лиги, што му је обезбедило место у националном тиму за који је већ уписао 41 меч, а неколико пута је био и капитен. Тренутно на тој позицији не би постојало боље решење.

Дејан Ловрен – вероватно и најслабија карика у овом саставу, али и играч који од свих могућих решења има највећи континуитет игара. Ловрен се мучи готово сваке сезоне од доласка у Ливерпул, док се чини да му је ово ипак најбоља. Никада мање у каријери није направио грешака које су водиле до голова противничких екипа и поприлично му одговара начин игре који форсира Јирген Клоп, а у којем Фирмино, Мане и Салах пуне туђе мреже. Такође, у квалификацијама за Мундијал имао неколико запажених партија које ће му вероватно гарантовати место у стартних 11 Хрватске.

Александар Коларов – после неколико сезона у Манчестер ситију у којем је играо са доста осцилација, Коларов је одлучио да се врати у Италију и прелазак у Рому је био прави погодак. Тренер Еузебио Ди Франческо му је дао довољну слободу и рођени Земунац игра сјајну сезону. Стабилан је и поуздан у одбрани, представља константну претњу за противника што показује статистика – на 34 утакмице у свим такмичењима је постигао 3 гола и уписао чак 10 асистенција. Сигурно је да ће на Мундијалу ове године бити један од главних адута селектора Младена Крстајића.

Иван Ракитић – упркос великом броју критика у претходне две сезоне, Ракитић од почетка ове потврђује да је један од најважнијих фудбалера Барселоне. Изузетно му прија сарадња са Ернестеом Валвердеом због чега је потпуно вратио самопоуздање и сва је прилика да ће на клупском нивоу ову годину завршити са најмање два трофеја. Већ је сакупио 43 сусрета у свим такмичењима, има по четири гола и асистенције, али се његов посао најмање види на папиру. Ракитић је вероватно играч којег би сваки тренер желео да види у својој екипи.

Немања Матић – најбољи фудбалер репрезентације Србије уједно је и најбољи појединац Манчестер јунајтеда ове године и једна од ретких светлих тачака у тиму Жозеа Муриња. Недавно је на спектакуларан начин постигао првенац за ‘Црвене ђаволе’ и, уз Серђа Бускетса је међу најбољим такозваним „пивотима“, односно високим везистима. Он би у овом тиму био „кичма“ и давао неопходну сигурност, али и простор за креацију саиграчима.

Лука Модрић – за ту креативност највише би задужен био Лука Модрић, плејмејкер Реал Мадрида и, према мишљењу потписника овог текста, топ 3 везних играча на планети. Невероватни Задранин више пута је покорио Европу са ‘Краљевским клубом’, о њему не треба превише трошити речи, довољно је само погледати онај тренутак када се ослободи чувара, подигне главу и пусти корак ка последњој линији. Тада противницима обично нема спаса, вероватно би то било још израженије са оваквом, мешовитом „позадином“ из Екс-ју репрезентације.

Сергеј Милинковић-Савић – дечко од 100 милиона одушевио је фудбалску Европу у претходних 12 месеци. Ишао је корак по корак у каријери, дошао је у Лацио и одмах показао да ће бити велика звезда. Не прође викенд, а да у Италији не пишу хвалоспеве о Сергеју који ће, како сада ствари стоје, моћи да бира следећи клуб. Имао је проблем са селектором Муслином, али тренутно фигурира као један од сигурних чланова прве поставе Србије. Уосталом, само чујте Жозеа Муриња и Масимилијана Алегрија како причају о овом 23-годишњаку, биће вам јасно о чему причамо.

Стеван Јоветић – у систему у којем „бисмо играли“ са два нападача, једно место би припало Стевану Јоветићу. Преталентовани Црногорац, који се фудбалски афирмисао у Партизану, вероватно никада неће достићи свој пуни потенцијал, иако има веома завидну каријеру. Тренутно наступа за Монако за који је на 18 мечева осам пута тресао противничке мреже и полако се враћа на препознатљив ниво, након тешких месеци у Интеру. Када игра како уме, Јоветић спада у ред оних играча које би сваки дефанзивац избегао. Такав Јоветић би нам био потребан за овај тим.

Марио Манџукић – први нападачки избор Хрватске годинама је Марио Манџукић, а његов највећи квалитет, што годинама потврђује, јесте изузетна прилагодљивост свакој могућој формацији. Некадашњем играчу загребачког Динама и Бајерна из Минхена не смета када игра са једним или двојицом саиграча у нападачкој линији, док се једнако добро сналази на боку и на централној позицији. И он је освајао трофеје у сваком клубу у којем је играо, па ће његово присуство у Русији бити изузетно важно за ‘Коцкасте’.

Screenshot/buildlineup.com

Резерве – велика база играча омогућила би било ком селектору да бира играче, па би тако готово сви чланови пре свих Србије и Хрватске могли да конкуришу и за актуелни тим „некадашње Југославије“. Владимир Стојковић би свакако ушао у ужи избор за голмана, али је ту и Данијел Субашић, док би у задњој линији могли да се нађу Шиме Врсаљко, Домагој Вида, Душко Тошић, Матија Настасић, Бојан Јокић, Никола Максимовић…

Што се тиче везног реда, ван првих 11 остала су имена попут Луке Миливојевића, Андрије Живковића, Ивана Перишића, Марцела Брозовића, док би конкуренцију у нападу могли да појачају Горан Пандев, Александар Митровић, Александар Пријовић, Никола Калинић…

Домети – нема сумње да би ово била једна од најјачих екипа на светском првенству и ретко ко би на располагању имао тако квалитетан и „дубок“ састав. Свака позиција би могла да се покрије са двојицом-тројицом играча истог или сличног квалитета, што на турнирским такмичењима, обично значи добру шансу за висок пласман. Бразил, Аргентина, Немачка, Белгија и Француска вероватно су једине селекције које би могле да се мере са овом замишљеном, па ни једно од три места на победничком не би било нереално.

Ипак, о томе можемо да маштамо, као што то већ две и по деценије чине они југоносталгичари из уводних редова. Нама остаје да ове играче у Русији пратимо како се одвојено боре за своје репрезентације.