Прочитај ми чланакИнтелектуална елита Србије још није смогла снаге, умећа и храбрости да читав политички подухват Зорана Ђинђића критички сагледа, размотри и протумачи. А то је први услов да се једна политика позиционира у историјску перспективу, учини употребљивом и трајно корисном за друштво
Као први српски посткомунистички премијер Зоран Ђинђић је три месеца после инаугурације, у пролеће 2001-е, припремио скицу за „договор о државним циљевима“. На петооктобарском ентузијазму претпоставио је да је постигнут национални консензус о демократској будућности земље. С обзиром да је економија била у „очајно болесном“ стању као најважнији задатак поставио је „радикалне економске реформе“ а као њихов предуслов подстицање „новог социјалног консензуса“ о заједничком циљу и самоодрицању. Као трећи важан транзициони услов замислио је моралну обнову, промовисање друштвене дисциплине, „аскетизма“ и рациа.
Из његовог амбициозног и оптимистичког социо-политичког концепта проистицало је да би Србија за три године ( до 2004-е) требало да постане кандидат а до 2008-е године члан Европске уније. И није се штедео, заврнуо је рукаве и кренуо у посао. Држао се сопствене девизе да „невероватно није немогуће“. Филозофски убеђен у сопствену визију истог пролећа је кренуо на турнеју „Србија на добром путу“. Ишао је од града до града и на организованим и спонтаним скуповима међу грађанима ширио веру и просветитељски оптимизам. Веровао је у снагу, сналажљивост, способност и вољу народа да у једном даху истрчи пропуштене деонице и ускочи у вагон обећане европске перспективе.
Можда му није био познат став колеге, немачког филозофа и професора универзитета у Констанцу (где је Ђинђић докторирао 1979-е године ) Ралфа Дарендорфа о „динамици пост комунистичких промена“. Дарендорф је непосредно после пада берлинског зида изнео тезу о „три шестице“ посткомунистичке транзиције. Колективну егзалтацију источноевропских друштава настајао је да уравнотежи објашњењем да се либерални, демократски устави могу донети за шест месеци, да се демократске институције могу поставити за шест година али да ће за одрживе промене, достизање европских стандарда и услова живота понегде требати и шест деценија.
Могуће је да је Дарендорф био песимиста и да би Зоранов несвакидашњи оптимизам, амбиција и самоувереност показали да „невероватно није и немогуће“ али непојмљиви друштвени и историјски процеси нису нам дозволили да то сазнамо. Снајперским хицем из заседе тачно пре петнаест година Србија је успорена и заустављена надомак жељеног убрзања. Политички наследници Зорана Ђинђића нису се показали достојнима његове политичке визије, осећаја за јавну ствар, националне послове па и својеврсну етику макар она била опседнута макијавелистичким циљевима, средствима и успесима.
Игнорисање његове политичке оставштине, издаја демократских принципа урушила је до непрепознатљивости странку коју је оснивао и подигао на парламентарни пиједестал и у којој није видео „само средство за освајање власти“ већ „мотор за реформе и модернизацију Србије“. Да парадокс буде већи његове идеје, опредељења па и стил данас рециклирају и баштине бивши политички противници.
Истовремено, интелектуална елита Србије још није смогла снаге, умећа и храбрости да читав политички подухват Зорана Ђинђића критички сагледа, размотри и протумачи. А то је први услов да се једна политика позиционира у историјску перспективу, учини употребљивом и трајно корисном за друштво. Тим пре што се преко политичке биографије, личности и судбине Зорана Ђинђића преломило читаво једно доба које сведочи о нашим грешкама, слабостима и обманама али и о националним потенцијалима, путевима и могућим излазима.
ДА ЛИ ЈЕ ЂИНЂИЋ ЗАИСТА ПОЗИВАО НА БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ? Раскринкавамо највећу лаж у српској политици, ОВО ЈЕ… https://t.co/zk0mBXV6JM
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 12, 2018
Истина за петнаест година појавило се двадесетак књига о Зорану Ђинђић али политичка филозофија премијера за њих је остала луксуз. Ниједна није отишла даље од зборника сећања, записа, афоризама или у најновијем случају документарне прозе („Портрет политичара у младости“, аутора Драгана Лакићевића Лакаса, Архипелаг, 2018). Политички тестамент Зорана Ђинђића и даље је „неишчитан“, као и његово убиство уосталом.
