Истраживач српске прошлости, Живорад Јанковић, истиче да је Свети Сава „први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја;

КО ЈЕ НАМА СВЕТИ САВА?

Истраживач српске прошлости, Живорад Јанковић, истиче да је Свети Сава „први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике Лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим Светој Гори; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља, који није дуг, па се у њему тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба; Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена; Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега/…/; по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добијао је штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава“.

Енглески историчар руског порекла, Димитрије Оболенски, у својој књизи „Шест византијских портрета“ говори непристрасним језиком науке кад каже да „историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, писца и учитеља свог народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету источноевропског средњег века мало коме било дато да за шездесет година живота постигне толико много“.

Зато је заветни храм Светог Саве на Врачару у Београду велико сведочење о томе да Срби и данас знају ко је њихов отац, и којим путем треба да иду, упркос сталним покушајима обезвређивања истине и завештајних предања, попут оног у серији „Немањићи“, где је Стефан Немања представљен као Радашин из серије „Село гори, а баба се чешља“, а РТС верзија нашег светлог Средњег века личи на Симпсонове.

И зато нам је до Бога драго што у украшавању овог велелепног храма учествују браћа Руси, с којима смо повезани од када је руски монах повео младог и Христа жедног Растка у Свету Гору.СРБСКО – РУСКЕ ВЕЗЕ У ГОСПОДУ

Упркос свему у шта сумњамо (а ја, наравно, као и многи који умеју да гледају иза циркуских кулиса, сумњам у Вучићеву оданост Русији, сматрајући да је реч о конвертиту у служби Запада), диван је био тренутак када се лепота мозаика у храму Светог Саве указала нашем народу, чиме се потврдило наше вековно духовно братство.

Српско – руске црквене везе су можда најуспешнији пример једне узвишене дипломатије, својеврсне небеске политике, тзв. „уранополитике“. Први сусрет се, рекосмо, збио између руског монаха и Растка Немањића, који ће у Старом Русику на Атосу постати монах Сава, чиме ће српско – руско братство у Христу бити трајно запечаћено. Законоправило Светог Саве ће вековима бити основа руског црквено – државног права, а житије Светог Саве, повест о Светородним Немањићима и боју на Косову биће саставни део чувеног летописа из доба цара Ивана Силног, „Лицевог свода“. Ликови Светих Саве, Симеона и Лазара красиће храмовни простор у московском Кремљу.

У доба турског ропства, наши манастири, од Хиландара до Милешеве и Студенице добијали су огромну помоћ од руских владара, пре свега од Ивана Грозног, чија је супруга Анастасија извезла завесу за царске двери у Хиландару. Руска Црква је подржавала Српску Цркву у турском и аустроугарском ропству, шаљући предмете за црквену употребу, али и књиге и, на крају, учитеље, који су, попут Козачинског и Суворова, стигли у Сремске Карловце у 18. веку. Петар Други Петровић Његош хиротонисан је за епископа у Санк Петербургу. Огроман број наших епископа, свештеника и монаха школовао се у Русији, с благословом Руске Цркве – међу њима и свеци, попут Јустина Ћелијског, Симеона Дајбабског и Мардарија Либертивилског. Митрополит српски Михаило, такође школован у Русији, због свог русофилства протеран је из Србије по наређењу аустрофилног краља Милана, а Русија га је чувала док се није вратио на свој престо у Београд.

Србска Црква се Русима одужила примајући на своју канонску територију Руску Заграничну Цркву, избеглу од бољшевика, чије је средиште било у Сремским Карловцима. Руске монахиње обновиле се србско женсо монаштво, а велики духовници попут старца Амвросија (Курганова) живели су у Србији. Овде је замонашен и хиротонисан Свети Јован Шангајски. Владика Николај и отац Јустин хранили су Србе руском православном духовношћу и сведочили да ће се Русија ослободит ропства безбожника. Руска Црква данас подржава српски народ свим снагама, а мозаик у храму Светог Саве диван је доказ православне узајамности. Патријарх Алексеј Други био је с нама кад је било најтеже, за време НАТО бомбардовања 1999. Братство наших народа у Христу је, да поновимо, трајно и непорециво.

А суштина наше историје је само и једино идење за Христом, због Кога смо и умирали и васкрсавали од када смо се уписали међу крштене и постали Нови Израиљ.

СВЕТИ САВА, РУСИЈА, ЕВРОПСКА УНИЈА

Зато је, у наше дане, вредно чути и једно упозорење митрополита Илариона (Алфејева), који нас је, у интервјуу датом за „Спутњик“, опоменуо да ће ускоро постати немогуће лагати и себе и друге причом о ЕУ и Русији као једнако могућим и пожељним путевима Србије. На шта је мислио кад нам је ово поручио, казао је још пре више од деценије, када је писао о ратоборном секуларизму у Европској Унији („Црквени живот”8/2006):“Авет ратоборног секуларизма лута Европом.

Активно се супротстављајући свакој појави религиозности, ратоборни секуларизам односи победе, које остављају све дубљи утицај на европском друштвеном пољу. Још нису утихнуле распре везане за помињање хришћанских корена Европе у Европском уставу, а већ је наишао нови талас дискусија, који је запљуснуо Стари свет – овог пута поводом тога што је влада Француске донела закон о забрани ношења верских симбола на јавним местима. И поново ратоборни секуларизам наступа као једини легитимни систем погледа на свет, на основу којег треба да се гради нови светски поредак, како у Европи, тако и ван њених граница.

Тежња ка потискивању религије из друштвене области, тежња да јој се да место на маргинама људског постојања, да се она сведе искључиво на област приватног живота појединих индивидуа представља програм на чијој реализацији раде представници савременог либералног хуманизма, који се надахњује идејама Просвећености с њеним специфичним представама о слободи и толерантности. Притом се толерантност према религији не односи само на оне њене аспекте, који излазе ван граница политичке коректности и не противрече такозваним „општељудским вредно-стима”. Све што излази ван ових граница, проглашава се нечим што треба да буде ограничено, забрањено или искорењено.

Категорично одсуство жеље знатног броја европских политичара да укључе помињање Хришћанства у Европски устав и одлучно супротстављање већине француских јавних посленика сваком отвореном испољавању вере, као и друге сличне појаве, које постоје у многим деловима Европе, представљају само део леденог брега, који се налази изнад површине воде. Иза свих сличних појава може се уочити доследна, систематска и усмерена офанзива ратоборног секуларизма против остатака европске хришћанске цивилизације, жеља да је докрајчи, једном и заувек. Ово наступање се одвија уз звуке добоша присталица демократије и либералних вредности, уз громке повике о заштити права и слободе грађана. Притом се, ипак, поставља питање о основном човековом праву – да отворено исповеда веру у Бога; опасност прети праву људске заједнице да гради свој живот на основу свог религиозног погледа на свет.

Кад су 1917. године на власт у Русији дошли бољшевици једна од главних тачака њиховог идеолошког програма била је борба против религије у свим њеним облицима испољавања. Ова борба је двадесетих и тридестих година XX века носила карактер геноцида: молох ратоборног атеизма није штедео никога – ни епископе, ни свештенике, ни монахе, ни монахиње, ни мирјане. Горку судбину репресираних свештенослужитеља делили су њихове жене и деца: деца су проглашавана за „децу народних непријатеља” и смештана су у специјалне интернате у којима су се васпитавала у антирелигиозном духу. Од прогона су подједнако страдали представници свих религија – и православци, и римокатолици, и протестанти, и муслимани, и Јевреји, и будисти. И све се ово дешавало под паролама борбе за слободу, једнакост и братство, наслеђеним од Француске револуције.

Појам слободе је, између осталог, имао врло ограничен смисао кад је религија била у питању. По стаљинском уставу из 1929. године била је дозвољена слобода упражњавања верских култова и пропаганде атеизма. Другим речима, било је дозвољено отворено пропагирати, односно отворено проповедати само атеизам: званично је било забрањено отворено проповедати религију. У ствари, сама чињеница човекове припадности Цркви, чак и ако није проповедао своју веру, доживљавала се као изазов упућен читавом совјетском, друштву и скоро је неизбежно доводила до отпуштања с посла и губитка друштвеног положаја. А у многим случајевима, нарочито крвавих двадесетих и тридесетих година, бити верник значило је подвргавати ризику свој живот и живот својих ближњих.

Узрок мржње, коју су руски комунисти осећали према религији, састоји се, по мишљењу Берђајева, у томе што је комунизам доживљавао себе као неку религију, која је дошла уместо Хришћанства. Непомирљиво непријатељство комунизма према вери у Бога објашњавало се његовим претендовањем на светски монопол као погледа на свет. Пошто је човек, по речима Берђајева, „религијско живо биће”, када он почне „да негира истинитог, јединог Бога, он ствара себи лажне богове, идоле и кумире и клања им се”. У овом смислу руски комунизам је постао антирелигија, псеудорелигија, сурогат религије за милионе људи, који су насилно били отргнути од вере својих отаца.

Комунизам није створио само идеологију, већ и цео култ, који као свој саставни део имао и клањање идолима, само што су уместо светих објеката предмети поклоњења биле вође светског пролетеријата, чији портрети су висили у свакој просторији сваке друштвене зграде. Био је разрађен систем симбола, чији циљ се састојао у томе, да се из људског сећања искорени верска симболика: на место крста и икона дошли су црвена звезда и срп и чекић. Притом су религијски симболи сурово прогањани, јер су, такође, били доживљавани као изазов упућен безбожном совјетском друштву.

Оваква ситуација се одржала све до седамдесетих-осамдесетих година XX века. Добро се сећам како је крајем седамдесетих година, кад сам ишао у школу, учитељица гневно стргла с мене крстић, који је случајно открила испод оковратника моје кошуље. С истим таквим фанатизмом, наставници су приморавали ученике да носе црвену пионирску мараму, без које ученик уопште није смео да се појави на јавним местима. Тако, кадје почетком осамдесетих година једанае-стогодишњи пијаниста Евгениј Кисин, чије име је данас веома познато у музичком свету, давао своје прве солистичке концерте у Великој сали конзерваторијума, седео је за клавиром с пионирском марамом.

Ратоборни секуларизам, који стиче велико убрзање у данашњој Европи, такође представља псеудорелигију, која има своје вероучитељске поставке и моралне норме, свој култ и своју симболику. Као и руски комунизам XX века, он претендује на монопол погледа на свет и не трпи конкуренцију. Управо зато лидери секуларизма болно реагују на верске симболе и трзају се на сваки помен Бога. „Ако Бога нема, требало би Га измислити,” говорио је просвећени безбожник Волтер, истичући значај религиозне вере за морално здравље човека и друштва. „Ако Бог и постоји, о Њему треба ћутати,” инсистирају савремени либерални хуманисти, који сматрају да за Бога нема места у сфери друштвеног живота. По њиховом мишљењу, помињање Бога у документима од јавног значаја је исто што и ношење верских симбола на јавним местима, кршење права неверујућих и агностика. Притом се, заборавља да забрана помињања Бога и ношења верских симбола представља дискриминацију верника, којима се негира право да отворено исповедају своју религију.

Савремени ратоборни секуларизам, попут руског бољшевизма, доживљава себе као поглед на свет, који је дошао уместо Хришћанства. Управо зато он није неутралан и равнодушан према Хришћанству: он је отворено непријатељски према њему.“

Зато се не могу певати химне руско – србском братству у Христу и у исти мах желети да се постане део антихристовске Европске Уније, која ће, ако се овако настави, у савезништву са Америком ускоро ратовати против Русије. То је пуко лицемерје; а Бог и Свети Саве лицемере не примају.

Крајње је време да се зауставимо на ивици понора и да се, како рече Владика Николај, вратимо Богу и себи, да нас не прогута језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.

Свети Саво, ти помози и благослови!

Извор: anfor.org

Ознаке: Владимир Димитријевић, мозаик, православље, Храм Светог Саве