Прочитај ми чланак

РОДНА АГЕНДА ПРОТИВ ПОРОДИЦЕ – коме је то у интересу?

0

Често добијам замерке да су ми предвиђања мрачна али без обзира што дајем и оптимистична некако се само мрачна испуњавају – то је зато што ћемо на боље време морати да сачекамо. Па ипак, без обзира што и најцрња предвиђања разматрам хладне главе, најновије „виђење“ ми је замрзло крв у жилама.

У више наврата сам писао о Директној Демократији и Неокомунизму. У таквим друштвеним односима многе ствари ће се изменити у односу на данас. Једна од њих је брига о деци. Циљ сваког друштва би требало да буде одгајање паметних, здравих и јаких, психолошки стабилних јединки које ће бити основна градивна јединица здравог друштва. Породица нема капацитете да оствари довољно добре резултате у постизању наведених циљева у односу на могућности које има веће друштво (општина, држава) тако да је природан пут развоја друштва у његовој све већој улози у одгајању деце при чему би се улога породице смањивала. То смањивање улоге породице може ићи дотле да она у некој даљој будућности постане готово занемарљива.

Друштво и данас има велику улогу у одгајању деце али тешко да се може рећи да су резултати задовољавајући. Образовање није довољно квалитетно из више разлога, деца су све слабија и болеснија а рекао бих да им је психолошка стабилност још и најугроженија јер су константно изложена контрадикторним информацијама. Да ли је држава свесна овога? Зашто то ради сопственом друштву?

Да објасним једну контрадикторну ситуацију: у некадашњем друштву где је породица имала јаку улогу поштовале су се одређене вредности док се у савременом те вредности „модификују“. Тако данас имамо истовремено присутне и старе и модификоване вредности које могу бити супротстављене због чега су збуњени и одрасли – да не говоримо о деци. Хомосексуализам је добар пример да се ово прикаже. У некадашњем друштву хомосексуализам је био негативна појава док данас то више није случај.

Људи не би смели бити прогањани, малтретирани због другачије политичке, верске, националне, сексуалне… припадности – због различитости, све док се уклапају у норме друштва. Понекад је неопходно мењати те норме да би сви припадници друштва имали иста права. То се догодило широм планете са правима хомосексуалаца. Од прогоњене групе постали су равноправан део друштва што је врло позитивно. Међутим, нормално би то био процес који би трајао вековима (као у случају расне дискриминације) али он се одвијао муњевитом брзином – за 2-3 деценије. То јасно указује да процес није био спонтан већ да је био врло оганизован. Ко и зашто је то организовао?

Да погледамо како се цела ситуација развија. Хомосексуалци су успели да се изборе за признавање као равноправног дела друштва и њихово било какво угрожавање је постало реткост. Чак и они који имају одбојан, неприхватајући став (посебно ако имају јавну функцију) све више избегавају да га јавно изнесу да не би трпели осуде. Али хомосексуалци овде не стају већ настављају даље, почињу да организују „параде поноса“ (обратите пажњу на снагу симболике) које су без икакве сумње пропаганда њихове сексуалне оријентације. Сад већ постају „више равноправни“ обзиром да класични (не могу да користим други термин да не бих портал довео у непријатну ситуацију) немају такве активности.

Следећи корак је признавање хомосексуалних бракова. Ако су им признате такве везе онда није нелогично да се и озваниче. Али ту се јавља нови, врло тежак проблем – ако су у браку онда би требало да имају право и на усвајање деце. Питање које сви избегавају је какав ће став хомосексуалних родитеља бити према полној оријентацији детета, да ли ће вршити активни утицај на њега у циљу фаворизовања хомосексуализма, да ли треба занемарити природну склоност деце да прихватају поступке родитеља као образац понашања?

Данас имамо пуно различитих сексуалних оријентација, њихов број постаје све значајнији тако да није необично да иду са захтевима све даље. Код нас је на реду усвајање родне равноправности што је у многим западним земљама већ прихваћено. У најкраћем то значи да се јединкама осим мушког и женског пола признаје и трећи (за сада само једна) категорија која се обично означава са „остало“). „Да прихватимо и ово ако је циљ развој толерантног друштва“ али вести из Британије нам говоре куда то води. Тамо се усваја закон о рекламирању по коме се мора строго водити рачуна да се у рекламама не наглашава родна припадност: мора се избегавати да аутомеханичар буде мушкарац, домаћица жена, лутка се не сме приказивати као играчка за девојчиће, пушка за дечаке… Да ли то значи да се „остало“ већ отворено фаворизује, да ли је дошло време да мушки и женски пол крену за борбу за своја права иако су велика већина?

Да ли и даље сумњате да се ово спроводи организовано? Коме је то у интересу?

Прво ћу да изнесем претпоставке како се ово може развијати. Ако постоји тежња да се повећава популација „осталих“ (а из већ описаног се може закључити да је у игри и значајан капитал) онда је логично да ће се користити разни начини да се међу „остале“ привуку и они који то нису. Смејете се? Немојте, одавно је нормално да се одлази у друге делове света у потрагу за бољим животом, да се тамо мења национална припадност. Прелазак у другу веру из истих разлога код нас има још и дужу традицију. Јавна је тајна да су неке познате личности оствариле свој успех захваљујући хомосексуалним везама. Обзиром на нагло осипање средње класе на Западу, неће бити чудо ако многи пристану на овакав начин пењања или задржавања положаја на друштвеној лествици.

„Бела куга“ ионако хара Западом, уз пораст „трансродности“ та ситуација може бити само гора. Недовољан број деце ће присилити државе на акцију у том правцу у смислу давања разних подстицаја (неке које имам на уму нећу помињати јер још увек звуче неприхватљиво). Све то води ка већем учешћу државе у одгајању деце које ни сада није мало. Најбољи пример у ком правцу ће ићи тај утицај је одузимање деце од родитеља због понекад неразумних разлога и давање у хранитељске породице који тај посао раде у облику занимања, где буде и по више од десеторо деце… Иако у таквим породицама (углавном) неће бити ни на који начин физички кажњавани, неће добијати ни родитељску пажњу и љубав – добијаће само они што је држава прописала, а када се брига о деци стави на папир онда то врло сувопарно звучи и још ружније изгледа (не желим да генерализујем јер има и врло савесних и племенитих хранитеља али познати супротни случајеви указују на велики проблем).

На једној страни се породица разбија на све могуће начине од којих је родна агенда само једна у низу полуга док се на другој брига о деци све више поверава држави (друштву). То је готово идентична ситуација као на почетку текста коју сам описао као позитивну док је овде врло негативна. У томе и јесте основна опасност – тежња за преношење старања о деци са породице на друштво је готово идентична али су разлози сасвим супротни тако да је лако бранити такву намеру. Ако је држава у служби друштва (а у првом примеру су друштво и држава једно) онда ће она све радити за добробит свог народа чији је подмладак најважнији елемент. Али ако је држава у служби малобројних онда је логично да ће таква држава да друштво прилагођава потребама тих малобројних, да ће подмладак над којим има све већи утицај да усмерава да буде што кориснији малобројнима… Остало можета да замислите и сами.

Просто је невероватно на какве се све начине утиче на наш живот и у коликој мери губимо контролу над њим. Знам да ово звучи дистропично али погледајте остале тенденције у друштву – све води на исту страну. Без обзира што су људи све свеснији такође смо сваким новим даном све ближе нечијем зацртаном циљу. Када ми размишљамо о будућности друштва онда покушавамо да предвидимо да ли ће бити већих миграција, како ће се оне одразити на привреду, да ли ће бити већих војних сукоба – чак светског… “Малобројни” размишљају другачије: “Ваше дедове смо већ држали под контролом, вас држимо још чвршће, ваши унуци неће бити способни за неки отпор а њихови унуци…”

Да ли ће друштво наћи начина да се одупре поробљавању зависи само и искључиво од друштва. И овај текст је допринос тој борби – ако допустимо да се деси оно што сам описао немамо право да кажемо да нисмо знали.