Прочитај ми чланакУ 2019. години, НАТО ће прославити своју седамдесету годишњицу, али одлуке предузете у наредних неколико година одредиће да ли ће атлантско савезништво поживети да прослави свој стоти рођендан.
Они са искуством присуствовања претходним Минхенским безбедносним конференцијама су описали расположење скупа из 2018. терминима као што је ,,ребункеризација“, ,,склупчавање“ и ,,ишчекивање неизвесности“. Тема која се константно понављала током тродневног окупљања је она о либералном светском поретку под притиском и претњом, уз истовремени фокус на могућности непосредних буради барута попут напете ситуације на Корејском полуострву и вероватноће конфликта између Ирана и његових суседа – оба повезана са питањима дубине и обима америчког повлачења из светских послова.
Једна брига је, међутим, то што је конференција била мање посвећена томе како ће светски поредак, а са њим и трансатлантско савезништво, да еволуирају и промене се у долазећим годинама. Састајући се на маргинама Минхенске конференције, Лојзак група се окупила како би размотрила овогодишњу конклаву и дискутовала о темама које су остале занемарене а које би ипак могле да имају критични утицај на будућност кохезије евро-атлантске заједнице.
САМОПРЕИСПИТИВАЊЕ САД?
Многи од америчких учесника, нарочито из конгресне делегације, својски су се потрудили да убеде присутне у континуитет америчке спољне политике. Оно што је остало недоречено јесте да ли би Трампову администрацију требало гледати као привремену сметњу у америчкој посвећености одржавању тренутног међународног поретка, или су избори из 2016. године у ствари били симптом тога да се Америка налази на тачки на којој преиспитује своју преферирану улогу у свету.
Јасно је да САД ,,преговарају о новим условима америчког учешћа у свету“, али није толико очигледно да ли ће Трампов одлазак са политичке сцене зауставити или поништити овај процес. У контрасту са очекивањима да ће средина мандата 2018. или председнички избори 2020. године поставити темеље за ,,ресет“ америчке спољне политике (што би значило да би сви европски и азијски партнери Америке само требало да ,,сачекају коњицу“), могло би да се покаже важнијим разматрање дугорочних трендова који могу да промене улогу и обим америчког учешћа у свету.
Ово значи мирење са чињеницом да ће САД, у догледној будућности, смањивати своје глобалне безбедносне и развојне терете. Оно што ће морати да буде предмет непрекидног дијалога је домет тог ,,растерећења“, као и где ће и када други партнери бити у стању да преузму више одговорности – да функционишу комотније у условима ,,стратешке аутономије“, како је један учесник то рекао.
Дијалог је важан, јер док САД размишљају о томе где и када да смање терете и одговорности, друге силе не чекају пасивно. А ипак смо и даље понекад заслепљени уобразиљом да је деловање Америке главна покретачка снага. Пре неколико година, на Минхенском форуму и другим таквим скуповима, постојала је права забринутост и нервоза поводом импликација америчког преоријентисања на Пацифик.
Постоји много мање дискусија о импликацијама текућег преоријентисања Кине на Атлантик и томе како њена стратегија ,,Појас и пут“ ствара нове геополитичке и геоекономске реалности у широј Евроазији, што има потенцијал да промени безбедносне интересе америчких партнера из Европе. Питања ,,Појаса и пута“ се и даље од стране већег дела трансатлантске безбедносне заједнице посматрају као пословна и инвестициона, уз недовољно разумевања за суптилније импликације које преправљање мапе економске увезаности може да има за националне и безбедносне интересе земаља.
ВАШИНГТОН МОРА НАУЧИТИ ДА САРАЂУЈЕ
Ово питање је веома битно јер, иако је тренутно популарно фокусирати се на поједине изазове евроатлантском свету (почевши од Русије), дугорочна одрживост трансатлантске заједнице нација зависи у многоме од њене способности да се суочи са изазовом онога што Данијел Хамилтон и други називају ,,истурена резилијентност“: што значи да НАТО и ЕУ морају да размишљају у доменима свеукупног ,,тока безбедности“, водећи рачуна о јачању слабих карика у ланцу који повезује западна друштва.
Иако је у Минхену ове године било доста дискусије о магичних два одсто за одбрамбене издатке савезништва, питање како и на шта се ови новци троше је подједнако важно као и количине долара и евра које су додељене. За сада, изгледа да је веће трошење уместо мудријег трошења на дуги рок водећи императив.
Све ово се своди на финално питање: еволуцију самог трансатлантског односа. САД морају да еволуирају како би им било удобније у партнерству парњака са Немачком као централним координатором Европе – нарочито уколико у долазећим годинама европске државе почну да обнављају многе од способности које су пустиле да атрофирају у постхладноратовској ери. Мора постојати свеобухватни дијалог, флексибилан и способан за уређивање области неслагања између европских и америчких перспектива, док истовремено чува оне области комплементарности које евроатлантској заједници дају њену доминантну позицију у светском поретку.
Истовремено, Немачка мора да постане навикнутија на то да користи и примењује своју значајну ,,тежину“ у европским и светским питањима. Како је један учесник језгровито истакао, Немачка мора да научи да јој буде удобније у позицији моћи, док САД морају да науче да раде са партнером.
Ове теме су само назначене у Минхену ове године. Надајмо се да ће конференција следеће године успети да се помери даље од континуиране фасцинације личношћу председника Трампа и погледа даље у будућност трансатлантске заједнице. У 2019. години, НАТО ће прославити своју седамдесету годишњицу – али ће одлуке предузете у наредних неколико година одредити да ли ће атлантско савезништво поживети да прослави свој стоти рођендан.
