Прочитај ми чланакСирија за Америку постаје дубока мочвара чије би напуштање једино значило трајни крај доминације на Блиском истоку.
Иако смо у протекле две недеље видели како некадашње – и садашње – НАТО савезнице САД и Турска размењују озбиљне речи упозорења поводом турских копнених и ваздушних операција против курдских одреда која подржавају САД, чини се да Турска није одвраћена, нити да намерава да одступи од својих стратешких циљева. Таква ситуација не представља ништа мање од озбиљне срамоте за САД, како смо навели у једном од ранијих чланака, а протекле две недеље су само доказале да криза неће једноставно замрети.
Напротив, са сваким кораком који Турска предузима како би елиминисала ,,курдску претњу“, америчка способност да манипулише копненом ситуацијом у Сирији постаје слабија, чиме се убрзава скоро па трајни одлазак САД из Блиског истока и потенцијални крај ,,Pax Americana“. Многе промене које је сиријски рат донео региону су активирале талас геополитичких превирања, пре свих успон Ирана и Русије, што је натерало Америку да уступи Блиски исток, регион који је трпео западне манипулације још од краја Првог светског рата; па отуда и америчка немоћ да преуми Турску поводом курдског питања и спречи је да Курде протера из територија које контролишу у Сирији.
РЕГИОНАЛНА МАТРИЦА
Упркос америчким упозорењима, Турска не намерава да, након Африна, одустане од чишћења Манбиџа од курдских елемената. Обраћајући се члановима своје странке у турском парламенту, Ердоган је рекао, оштро усмеравајући своје речи према Америци: ,,Кажу нам – не идите у Манбиџ. Али доћи ћемо да предамо те територије њиховим заслуженим власницима“. Ко су заслужени власници? Наравно, то су Сиријци. Али где истицање ,,враћања Манбиџа заслуженим власницима“ смешта Турску у регионалној геополитичкој матрици?
Како би лоцирали Турску у регионалној матрици, прво морамо да разумемо шта други крупни регионални актери настоје да постигну у Сирији. Другим речима, хајде да видимо шта је матрица.
Пре свега, турска операција ,,Маслинова грана“ не би била могућа без директне и индиректне подршке Руса који тренутно контролишу читаву сиријску завршницу и усмеравају је на начин који ће обезбедити сиријски територијални интегритет и обнову суверенитета сиријског режима над целом Сиријом. Имајући у виду руске циљеве, турска ,,Маслинова грана“ не дивергира, него конвергира руским циљевима, с обзиром на то да је сврха ове операције да очисти сиријску територију од Курда и да их одбаци назад на предратне позиције. Али питање је – зашто Турска то чини? Зашто не руске или сиријске снаге?
Наравно, могли су и они да ураде исто, али би то истовремено изложило Русе критикама и пропаганди због својих ,,хегемонистичких“ амбиција. Турска, са друге стране, има дугорочне безбедносне стрепње у односу на Курде – и чињеницу да су САД обећале – али не и испуниле – да ће се курдске снаге повући из Манбиџа након што очисте територију од ISIS. Ово се није догодило, остављајући Турску без других опција осим интервенције.
И док Турска чисти стратешки значајну територију од Курда, изгледа да доста олакшава Русима и Сиријцима посао обнављања Сирије у предратним границама. Пре почетка ,,Маслинове гране“, Руси су тражили од Курда да напусте регион, али се Курди тога нису држали, као ни САД, дајући Русима искрено оправдање да напусте област и дозволе Турцима да обаве посао.
И тако са сваким даном који прође, западни спекулативни шаптаји о турско-руском обрачуну у Сирији замиру. Након што су Руси у почетку индиректно подржавали афринску операцију Турске, Турска је наставила своје ваздушне нападе у Африну, уз паузу након обарања руског авиона у Идлибу која је прекинута тек након телефонског разговора између Ердогана и Путина, што указује на ниво опрезности Турске у настојањима да избегне било какву могућност конфликта са руским интересима.
СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ У МАНБИЏ
Турски кораци су, према томе, у складу са руским циљевима јачања сиријског режима. А и са оним које има Иран док испољава прећутну сагласност са турским упадима у Сирију, услед чега можемо очекивати само још већу сарадњу ових кључних играча у Сирији.
Стога не изненађује што је руски председник Владимир Путин већ прихватио Ердоганов позив да учествује у самиту ,,Турска-Иран-Русија“ о Сирији у Истанбулу. Према томе, како смо већ анализирали у једном од наших ранијих радова за NEO, ,,Маслинова грана“ неће шкодити турско-руском савезништву, већ уместо тога отвара ново поглавље сарадње између три земље. Одржавање трилатералног самита у Истанбулу такође симоблично ставља Турску чврсто у руско-ирански табор, а чињеница да ће и руски и ирански лидери бити присутни указује на значај који ове две земље имају за Турску, иначе другу највећу војну силу НАТО-а (иза САД).
Иако је далеко од јасног да ће се САД повући из Манбиџа, чињеница је да без заузимања Манбиџа турски стратешки циљеви остају неиспуњени, што указује на могућност даље ерозије турско-америчких билатералних односа – што је нешто што би директно допринело способности Москве да се у Сирији постави као главни арбитар. Чак и да САД одбију да се повуку, то ће снажније гурнути Турску у руски табор.
Осим тога, чињеница да ће Турска наставити да циља курдске снаге у Сирији показује како ће САД наставити да губе своју главну копнену формацију у Сирији, што ће последично изоловати амерички утицај у ширем сиријском конфликту.
А ако се САД сложе да напусте Манбиџ, аутоматски ће изгубити читаву способност утицаја на ситуацију на терену – што ће личити на потписивање сопствене смртне пресуде. Сирија, према томе, постаје за Америку дубока мочвара чије би напуштање једино значило трајни крај доминације на Блиском истоку – а крај је у сваком случају близу, чак и ако остану у Манбиџу, јер то је премала територија да би Америци омогућила манипулисање читавом сиријском завршницом.
Салман Рафи Шеик је истраживач и аналитичар међународних односа и спољних и унутрашњих послова Пакистана.
