Прочитај ми чланак

ЛАВРОВ ЋЕ ДАНАС ПОСЕТИТИ ЊЕГОВ ГРОБ: Кажу да су га отровали Аустроугари

0

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров ће у склопу дводневне посете Београду посетити гроб Николаја Хенриховича Хартвига, руског диполомате и осведоченог пријатеља српског народа.

Хартвиг је умро у згради аустрогугарског велепосланства у улици Светозара Марковића само неколико дана након Сарајевског атентата. Претходно оптужен да је ликовао над смрћу надвојводе Фердинанда, дошао је да поразговара са аусторугарским послаником бароном Гизлом и ту га је издало срце.

„Наша брада се саветује са вашом брадом“

Хартвиг је рођен 1857. године на Кавказу, у осиромашеној аристократској породици војног лекара, Руса немачког порекла. Са осамнаест година започео је дипломатску службу.

Служио је као аташе у тадашњој црногорској престоници Цетињу, био је руски конзул у бугарском Бургасу, а 1909. године дошао је је на чело руске дипломатске мисије у Србији. За врло кратко време постао врло популаран код Срба, који су у њему препознали искреног пријатеља. Дружио се с краљем Петром И, с војводом Путником, и са Николом Пашићем. Остало је записано да је Пашић је био стални гост Хартвигов, и да су Срби говорили Русима: „Наша брада се саветује са вашом брадом“, јер су обојица имали упадљиве браде.

Вест о атентату у Сарајеву на Видовдан 1914. стигла је у Београд поподне, и одјекнула као бомба. Одмах су прекинуте све видовданске прославе, позоришта су затворена, народна весеља отказана…

Аустроугарска пропаганда, међутим, припремала је терен за рат: бечке новине су, између осталог, писале да Хартвиг није хетао да на згради руског посланства спусти заставу на пола копља, и да је увече на дан атентата приредио славље.

Како би ово демантовао, 10. јула поподне Хартвиг се телефоном најавио аусторугарском посланику барону Гизлу, и у девет сати увече и отишао у аустроугарско посланство, зграду на углу данашњих улица Светозара Марковића и Крунске.

Гизл је касније испричао да га је Хартвиг уверавао да је застава била спуштена на пола копља, и да никаквог славља увече на дан атентата није било, него да је у амбасади одиграна раније заказана партија бриџа са тројицом гостију, међу којима је био и аусторуграски конзул гроф Понкрац…

Кратко је крикнуо ‘Ах!’ и спустио главу…

„Пошто се Хартвиг све више узбуђивао, ја сам покушао да га умирим, изјавивши да ће његова уверавања бити прихваћена у Бечу с великим задовољством. На томе се наш званични разговор завршио, и ми смо сели на кожну софу. Хартвиг се у међувремену умирио; ја сам се заинтересовао да ли да му дам чај, још нешто друго или, можда, он жели цигарету. Одбивши све, он је запалио своју цигарету, успут се извинивши што не подноси никакве друге. У последње време он се не осећа потпуно здраво, рекао је Хартвиг… Тог момента Хартвиг се ухватио десном руком за срце, кратко је крикнуо ‘Ах!’ и спустио главу.“

Гизл је позвао дворског лекара др Слободана Рибникара, па још двојицу, али Хартвигу није било спаса. Умро је од срчаног удара. Кроз Београд се одмах пронео глас да је Гизл отровао Хартвига… и та ће се легенда у неким националистичким круговима одржати до дана данашњег.

На моблу српске владе, руски цар Николај II, као знак посебне наклоности према Србији, дозволио је да Хартвига сахране у Београду. Погребу су присуствовали краљ Петар, његови синови Ђорђе и Александар, кнез Павле, Никола Пашић… У поворци је био и Гизл, али су сви чланови његовог посланства, са својим породицама, за сваки случај прешли у Земун, у Аустро-угарску.

Одмах после сахране одлучено је да Београдска улица улица, између Славије и Правног факултета, понесе Хартвигово име, али је та одлука реализована тек 1930. године. После 1941. Немци су јој вратили назив Београдска, а комунисти назвали по Борису Кидричу. Данас је опет Београдска..