Прочитај ми чланак

ИСТИНА О (НЕ)ЗАПОСЛЕНОСТИ: Како се фризирају статистике о броју радних места

0

Статистичари, користећи анкетни метод, данас запосленим проглашавају свакога ко је "...најмање један сат у посматраној седмици обављао неки плаћени посао (у новцу или натури)"

Чини се да „осећање економског живота“ одудара од оптимизма који политика дневно емитује позивајући се на драстичан пад незапослености. Велики је несклад између анемичног економског раста и драстичног пада незапослености, велики је несклад између неодмереног самохвалисања српских званичника и укупног стања економије које за тако егзалтирану хвалу не даје много основа. Тај ватромет неодмерених изјава блокира озбиљну дебату и гура под тепих огромне економске, социјалне и демографске проблеме са којима је Србија суочена.

Месецима уназад званичници обавештавају јавност о чуду које се догађа на српском тржишту рада и о позитивним историјским рекордима незабележеним још од далеке 1992.

Директор Националне службе за запошљавање (НСЗ) у више наврата је изјављивао како је број незапослених на евиденцији службе најнижи у последњих 25 година.

Председник Вучић, необично склон хиперболама, користи сваку прилику да увери јавност како је стопа незапослености такође најнижа у последњих – лако је погодити – баш 25 година. Проблем оваквих исказа је што немају упориште у чињеницама и што спадају у арсенал олаких и произвољних тврдњи.

Директор НСЗ тако упоређује податке који су обухватали Србију са Косовом и Метохијом са Србијом данас, у којој нема података за КиМ. Директору је такође промакла кључна демографска чињеница – Србија (без КиМ) имала је 1992. око 800.000 становника више него што их има данас.

Када је реч о „најнижој стопи незапослености у последњих 25 година“, како председник Србије радосно тврди, и ту постоји додатни, непремостив методолошки проблем. Подаци о ниским стопама незапослености на које се председник позива добијени су на бази анкете о радној снази, а тај метод процене запослености претрпео је огромне промене. Методолошке промене су такве да се подаци о незапослености не могу упоређивати чак ни у последњих пет година, а камоли у последњих 25 година (узгред, анкете о запослености се спроводе тек од 1995, а не од 1992, стопе незапослености су се до 2003. одређивале по националној методологији и на бази другачијих параметара, итд.).

Мењајући методологију, српска статистика покушава да унапреди метод прикупљања података анкетом и да га усклади са европским статистичким системом. Томе се нема шта замерити. Невоља је што је то нарушило упоредивост података у дужим временским серијама и што је тиме отворена могућност за креативно коришћење и интерпретацију података како коме падне на памет. А та се могућност немилице троши.

Регистрована запосленост и запосленост по анкети

Сви грађани Србије (без КиМ) сматрају се регистровано запосленим ако „ … имају формално правни уговор о запослењу, односно заснован радни однос са послодавцем на одређено или неодређено време и лица која раде ван радног односа на основу уговора о делу или на основу уговора о обављању привремених и повремених послова; лица која обављају самосталне делатности или су оснивачи привредних друштава или предузетничких радњи; као и лица која обављају пољопривредне делатности а налазе се на евиденцији Централног регистра обавезног социјалног осигурања“.

Иза ове дуге и досадне статистичке дефиниције крију се сви они чији је рад видљив државним службама, који нису старији од 65 година и који имају социјално осигурање. (У том корпусу запослених су и радници предузећа у стечају, као и они који не примају уредно плате нити им се уредно уплаћују порези и доприноси.)

На другој, тужнијој страни су (регистровано) незапослени, грађани од 15 до 65 година живота који су на евиденцији незапослених (НСЗ), дакле без посла а спремни су да раде. (Млади који настављају школовање се, наравно, не воде као незапослени.)

Из угла здравог разума, ове две категорије активног становништва би морале бити у средишту сваке анализе запослености. Из перспективе „модерног статистичког разума“, међутим, ове две категорије не играју никакву улогу када се израчунавају стопе (не)запослености по методологији која је данас на снази и на коју се политичари позивају у обраћању јавности.

Ако већ постоје подаци о регистрованој (не)запослености који би морали бити егзактни, ажурни и неподложни проценама, чему онда служе анкете које су главни извор контроверзи и којима је овај текст посвећен?

Анкете о радној снази нису измислили српски статистичари већ је реч о методологији коју је успоставила Међународна организација рада (ИЛО) и њене препоруке данас користе сви развијени статистички системи.

Смисао анкете је да дубље анализира ситуацију на тржишту рада и укаже на појаве и трендове који се не виде у званичним регистрима. На пример, колико људи ради иако нису нигде регистровани? Да ли су сви незапослени са евиденције НСЗ заиста без посла? Колико људи ради иако су формално отишли у пензију, итд.? Подаци из анкете служе и за међународна поређења будући да је методологија углавном стандардизована.

Метод анкете почива на репрезентативном статистичком узорку и анкетирању домаћинстава чији се подаци потом екстраполирају на целу земљу. Анкетни образац је комплексан, даје могућност да се прикупи велики број корисних информација: од демографских, образовних, до оних које су непосредно везане за рад и запосленост.

Као и свака анкета која се базира на статистичком узорку, и ова носи методолошке и практичне ризике. Да ли је статистички узорак на бази кога се врши екстраполација довољно велики и репрезентативан? Да ли анкетари озбиљно раде свој посао или га смандрљавају, да ли испитаници дају истините одговоре или лажу? Да ли анкетари сугерирају одговоре и да ли се подаци фризирају и подешавају под притиском политике?

Када се оставе по страни поменуте потенцијалне мањкавости о којима се може само спекулисати, остајемо суочени са фундаменталним проблемом који измиче здравом разуму, а то је дефиниција запослености у анкети.

Статистичари, користећи анкетни метод, данас запосленим проглашавају свакога ко је „…најмање један сат у посматраној седмици обављао неки плаћени посао (у новцу или натури)“. (Дефиниција запосленог по анкети је дужа и комплекснија од кратког цитата, али је овде наведен само најспорнији део дефиниције.)

Идеја да неко може радити и само сат недељно (за, рецимо, тањир чорбе или сендвич) и бити третиран као запослен, збуњује. Још горе, анкета и њени резултати постају централно место статистике запослености стављајући у други план регистровану запосленост.

Тај метод систематски умањује проблем незапослености и креира лажну слику стварног социјалног стања. (Можда би овде требало увести неки нови појам, нпр. „капиталистичка лакировка“.) Статистика тако „научно“ легитимизује бруталност новог тржишта рада у коме је егзистенцијална несигурност системски креирана и промовисана кроз концепт флексибилног тржишта рада.

Развијени статистички системи покушавају да ублаже ту анкетну бруталност или бар да преко ње ставе смоквин лист. Тако се поред једне – званичне стопе незапослености – истовремено објављује још неколико стопа које дају више информација о проблему незапослености. У том концепту се броју анкетно незапослених додају и они који раде привремено и повремено а желе да раде више, они који су изгубили сваку наду па се више не јављају бироу за незапослене, и сл. У САД, на пример, тако коригована стопа незапослености даје у правилу два пута већу вредност од тзв. званичне стопе.

Српска статистика још увек не исказује тако кориговане стопе, а циник би рекао да можда и није нарочито стимулисана да са тим жури. Постојећа стопа сасвим добро служи сврси … којој служи.

БДП и стопа (не)запослености

Последње четири године (2014-2017) БДП Србије је растао по просечној реалној стопи од око 0,9 процената годишње. На крају 2017. реални БДП је укупно већи за око 3,7 процената од онога из 2014. Економија Србије је за четири године кумулативно (у процентима) порасла онолико колико у само шест месеци (процентуално) порасте БДП у око 20 држава са највећим стопама раста.

По категоризацији ММФ-а Србија је сврстана у групу од 12 земаља источне Европе коју чине сви њени суседи уз додатак Пољске и Турске и где се и Косово третира као држава. Србија је ту убедљиво последња по висини просечне стопе раста у последње четири године. Када се временска серија продужи на десет година, Србија је и даље на дну, с тим да је једино Хрватска у том периоду слабије пласирана од Србије. (Уз то, само Албанија, БиХ и Косово имају нижи БДП по глави од Србије.)

Раст БДП-а би, у крајњој инстанци, морао бити резултанта раста запослености и раста продуктивности. У том контексту, велики раст запослености би требало да резултира и већим растом БДП-а. Како тога у Србији нема, бројни економисти исказују скепсу према поузданости података о (не)запослености које даје домаћа статистика. Истини за вољу, феномен нелогичног кретања раста запослености и раста БДП-а у Србији није од јуче. На пример, Србија је у периоду 2001-2008. забележила просечну стопу раста од готово шест процената годишње, иако је запосленост била у сталном паду.

Истовремено, и развијене земље су данас суочене са сличним статистичким феноменом. И тамо долази до великог пада незапослености уз слаб привредни раст и мали раст надница. Тај феномен је приписан стагнацији продуктивности и то је постало велика тема светске економије.

Техничка дебата о нескладу раста запослености и раста БДП-а имплицитно легитимизује проблематични анкетни метод рачунања (не)запослености. Дакле, метод је концептуално добар али је статистика негде можда направила техничку грешку, или је можда изашла у сусрет политичким захтевима. У таквој врсти дебате остају по страни кључна питања – какав је положај људи данас и каква је њихова егзистенцијална сигурност, каква је будућност рада и радних места, речју, какав је квалитет живота у 21. веку?

Када би претходна питања била у жижи, тада би се акценат са анкетне запослености пренео на регистровану запосленост, јер само она пружа какву-такву егзистенцијалну сигурност и даје достојанство човеку. Уз то, само такав рад, кроз плаћање пореза и доприноса, омогућава и нормално функционисање пензионог и здравственог система.

Упркос методолошким мукама и непоузданим подацима, неки закључци се ипак могу извести, и то упоређујући податке анкете и податке о регистровано запосленим и незапосленим.

Запосленост по анкети и регистрована запосленост

У графику бр. 1 упоређени су подаци о запослености по анкети са подацима о регистрованој запослености од 2015. до 2017. Реч је о веома краткој серији која обухвата и регистроване пољопривреднике.

Занимљиво је и узнемирујуће да је у Србији немогуће поуздано упоредити чак ни податке о регистрованој запослености у дужим серијама. Дефиниција регистроване запослености и обухват података су тако промењени да су само последње три године потпуно упоредиве. (Све док транзициони реформатори нису „реформисали“ и статистички систем укидајући СДК, подаци о формалној запослености су били упоредиви за око 50 година уназад.)

Упадљиво је да постоји огромна разлика у броју запослених по анкети и броју регистровано запослених. Тај растући јаз је у 2015. износио око 585.000, да би у 2017. скочио на око 750.000 људи. Другим речима, ако је веровати анкети, око 750.000 људи ради иако их систем не региструје. Тешко је разумети и објаснити овако велики јаз између та два статистичка агрегата, поготово у држави у којој се број становника перманентно смањује.

Друго, запосленост по анкети је од 2015. до 2017. порасла за око девет процената, док је регистрована запосленост у истом периоду порасла за око три процента. При томе, треба имати у виду и да је рад инспекцијских служби помогао да велики број људи, око 20.000 како се у медијима помиње, пређе из статуса неформално запослених у статус регистрованих. То је свакако добро, али то истовремено значи да ту није дошло до отварања нових радних места, већ је само промењен правни статус оних који су већ радили.

Јасно је и да слаб раст регистроване запослености много боље корелира са слабим растом БДП-а но што је то случај са растом запослености по анкети.

Незапосленост по анкети и незапосленост по евиденцији НСЗ

У графику бр. 2 упоређени су подаци о незапослености по анкети са подацима Националне службе за запошљавање у периоду од 2014. до 2017. Овде је временска серија дужа за једну годину јер су ови подаци потпуно упоредиви за последње четири године.

Од 2014. до 2017. незапосленост по анкети је смањена за импресивних 31%, док је регистрована незапосленост смањена много мање, за око 15%. И овде је разлика у броју незапослених по две методологије огромна, и овде се тај јаз повећава из године у годину. По анкети је у 2014. било за 160.000 мање незапослених но што је регистровала НСЗ, да би се 2017. тај број попео на око 230.000.

Поправљању стања које региструје и НСЗ свакако доприноси и емиграција младих. Колико је младих отишло не знамо, али знамо да је тај катастрофални национални тренд „јако добар“ за поправљање статистике незапослености.

Запослени и пензионери

Најпоразнији подаци садржани су у графику бр. 3. Овај график показује однос између броја регистровано запослених (без пољопривредника), дакле оних на којима углавном почива социјални и здравствени систем, и броја пензионера. Подсетићу да подаци о регистрованој запослености за период од 2000. до 2014. нису сасвим упоредиви са подацима од 2015. до данас, али за ову врсту анализе то није превише битно будући да је тренд јасно видљив.

Прво, видљиво је да је број регистровано запослених у великом паду у последњих 18 година, као и да се број запослених у „тријумфалној“ 2017. тек вратио на ниво из 2009.

Друго, ионако лош однос броја пензионера и броја запослених драстично је погоршан последњих 18 година. Данас на једног пензионера долазе само 1,2 запослена. Имајући у виду негативни природни прираштај и убрзано исељавање младих из Србије, слика је перспективно још мрачнија (график бр. 4 јасно илуструје демографску драму).

Невеселе чињенице које горњи графици илуструју могу се проширити и још неким подацима из анкете:

– Број оних који раде на неодређено време се у 2017. повећао у односу на 2014. за само пет процената, док је број оних који раде на одређено време повећан за 42 процента.

– Док је регистрованих пољопривредника око 90.000, по анкети је у пољопривреди запослено око 630.000 људи. Огроман број људи који су везани за пољопривреду нема никакву социјалну нити здравствену заштиту.

– У концепту стимулисања флексибилног тржишта рада, 2014. донет је нови закон о раду. Закон је рекламиран као велики корак напред који ће олакшати отпуштање, али ће самим тим олакшати и запошљавање. По теорији флексибилног тржишта рада, послодавци ће, ослобођени страха од великих социјалних давања приликом отпуштања, лакше запошљавати. Супротно тим популарним мантрама, број неформално запослених (без пољопривреде) порастао је од 2014. за око 30 процената, дакле много брже него што је расла укупна запосленост, а поготово регистрована запосленост.

Социјална слика која се да наслутити из података о (не)запослености поготово је тешка када се комбинује и са веома ниским зарадама по којима је Србија на самом европском дну. При томе, Србија само по основу негативног природног прираштаја губи годишње око 36.000 становника.

Благо поправљање статистике запослености у последње три године не може битно преокренути лоше економске трендове који се јасно виде из спорог раста БДП-а. Пропагандни тријумфализам који почива на анкетном лакирању стварности само одлаже тренутак када ће се Србија суочити са још драматичнијим економским и демографским чињеницама.

НЕБОЈША КАТИЋ је самостални пословни консултант и колумниста Политике. Био је финансијски директор радне организације Енергопројект-Енергодата и холдинга Енергопројект. Тренутно живи и ради у Лондону.

ОВАЈ ТЕКСТ ЈЕ ОБЈАВЉЕН У МОД ДИПЛОМАТИКУ, ПОКЛОН УЗ НЕДЕЉНИК ОД 22. ФЕБРУАРА. ДИГИТАЛНО ИЗДАЊЕ ДОСТУПНО НА НОВИНАРНИЦА.НЕТ