Прочитај ми чланакНовозаветни стихови пакао помињу као недвосмислено постојеће место где се заувек плаче и шкргуће зубима. Али, барем се мени тако чини, о њему се у новије доба релативно ретко говори. Барем у смислу одласка после смрти. Некако стичем утисак да се пакао преселио на Земљу. Јер, ја сам још увек жив.
У новом Катекизму (збирци изјава католичке Цркве) паклу је посвећено релативно мало простора, за разлику од, на пример, катекизама из раздобља барока. Или старијих, у којима се о греховима и паклу пише на десетак страна, а описи мукâ су врло живи и, наравно, застрашујући. Препуни су детаља попут ових:” …сузе, плач, шкргут зуба, вика и јауци, јадиковке и уздаси; …нос ће гушити неиздрживи смрад који паклени јарци шире у тој каљуги света, тој клоаки универзума, а појачаваће га смрад пакленог сумпора; …слух ће морити бука, запомагање, клетве, псовке; …страшна глад и неиздржива жеђ мучиће те несретнике, а грижа савести вечно ће им раздирати срце.”
(Пост)модерно доба, са својим битно другачијим сензибилитетом, унело је у службени дискурс Цркве о паклу знатну дозу апстракције и неуспоредиво већу суздржаност. Нарочито после искуства Аушвица и одговора како пакао конкретно изгледа. Тако у Речнику хришћанске теологије (1977. год) пише: “Кад ништа не знамо, ништа не можемо рећи. Само једно знамо: ако се свим силама не боримо против греха, пакао ће се остварити у нама и преко нас”.
Ваљало би направити анализу и видети да ли се пакао заиста преселио на Земљу. Али, рекао бих да је, кад је о описима пакла реч, паралелно са све уочљивијом суздржаношћу службене Цркве текао процес све раширеније медијске експлоатације. Па онда, обавезно, и тривијализације појма пакла. Јавни говор о паклу узурпирали су новинари и медијски службеници. И почели да извештавају о приликама у свету.
Свакога лета слушамо о пакленим врућинама, чим је зима оштрија, спомиње се ледени пакао. Синтагме су бројне: на улицама су паклене гужве, на утакмицама влада паклена атмосфера, у новинама читамо о комшијама из пакла, или о паклу бирократије, паклу дроге. Углавном, захвална тема за феноменологе и аналитичаре медија. Па и за теологе.
Изгледа да се пакао заиста преселио на Земљу. Питам се, где ли је до сад “живео”?
На ова размишљања навела ме је књига Клајва Луиса (Ц. С. Леwис), Велика растава. Фантастична прича о рају и паклу, која износи један (не)могући сценарио о тамошњим збивањима. Луисова идеја врло је интригантна. Он пакао замишља као место у ком су људи завршили због својих (не)дела, али изврће причу па нам сугерише да свако ко је тамо завршио има могућност – под извесним условима – да се одатле и избави и стигне у рај.
Читајући о бројним становницима пакла (који је, “сасвим оригинално”, приказан као бескрајан и суморан град) са којима се приповедач, попут Дантеа, у пратњи Вергилија, среће, са чуђењем откривамо да људи заправо не желе да напусте пакао.
Не желе да се одрекну онога због чега су у паклу и завршили. Чак и уз сву понуђену помоћ тајанствених добронамерних помагача који су им на располагању. Ако уопше и одлуче да ступе са њима у контакт.
Тако схватамо како се управо у оним нашим најплеменитијим стремљењима крије клица потенцијалне пропасти. Пут у пакао може бити, а неретко и јесте, поплочен најбољим намерама.
Ипак, да се вратимо на питање како пакао изгледа и шта заиста јесте. Луис се у Предговору изричито ограђује. “Молим читаоце да имају на уму да је књига коју држе у рукама пука фантазија. Она, наравно, има одређену моралну поуку. Али, о стању након смрти можемо само више или мање маштовито претпостављати. Оно није чак ни нагађање ни шпекулација шта нас тамо можда заиста чека”.
