Прочитај ми чланак

СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Мрзети Републику Српску – омиљени спорт наших „граџаниста”

0

Сатанизација РС као „геноцидне творевине” позив је на њену ликвидацију, упркос њеном легитимитету који произлази како из међународног права тако и из демократске воље становништва. То је, заправо, позив на насиље.

Некад ми се чини да у Београду има више србомрзаца него у Загребу или у Сарајеву. Заправо, има их мање, али су – пошто се не морају бојати да ће бити нападнути да су екстремисти – далеко дрскији и гласнији.

То се најбоље може видети по њиховом односу према Републици Српској. Петар Луковић уредно РС зове „Република Шумска” или „Шумски Рајх настао на геноциду” (рецимо овде), а Теофил Панчић је још 2007. године објавио текст који је пример антологијске мржње према Републици Српској, својственог назива: Белзебубова земља.

У том тексту Панчић Српску назива „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарина бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе”, „нељудским Неместом”, „перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења”…

У Српској, по Панчићу, нема ничег доброг, „то, кумашине, нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема”.

Бити против постојања Републике Српске, каже даље аутор, јесте „питање људскости”, али Панчић се вајка да, ето, егзистенција РС није довољно угрожена, пошто је реч о, „нажалост, углавном умишљеној опасности по њен опстанак” (видети овде моју тадашњу критику, као и овде једну новију критику, занимљиву због тога што је писана истим речником којим и се Панчић служи).

Свој текст из 2007. године Панчић је поново поставио на фејсбук страницу 2015. године, а сличан чланак објавио је и на сајту Слободна Европа 2016. године (овде; видети критику овде). То значи да у протеклих десет година није променио мишљење, односно да са истим жаром наставља свој крсташки рат против Српске.

Али, не само да Луковић и Панчић нису једини београдски „мрзитељи Српске”, већ се сваких пар месеци појави неки нови „аналитичар” и „коментатор” који нас убеђује да је Српска „геноцидна творевина” и да је ваља јастуком угушити („начинити од БиХ функционалну државу”).

Најновија звезда такве „аналитике” је извесни Милош Ћирић, кога је Данас представио као „политиколога и мастера студија културе и медија из Београда”. Прошлог месеца Данас га је интервјуисао трагајући за „одговором на питање: на који начин треба разумети обичне грађане Републике Српске који су пуним срцем, поносно и без икакве гриже савести и проблема, славили Дан РС, 9. јануара”.