Прочитај ми чланак

ЈОШ ЈЕДАН ДОКАЗ – ДУБРОВЧАНИ СУ ЧУЛИ ДА У ЗЕМЉИ НЕКОЈ веома далекој живе Хрвати

0

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Што се тиче напомене за Дубровачку књижевност, навешћемо један податак да се види како Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином. Њихов професор опште историје на загребачком универзитету, учени Натко Нодило, писао је: „У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65,117).

– Онако узети српску штокавштину, како су урадили Илирци, било је дакле анектирати и Дубровник, (као што ће то коначно и политички урадити, чак споразумно са Српском Опозицијом, 1939 године).

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет.

Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XВИ века, свештеник тога града, у својој чувеној Историји представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића – Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…

Описујући на дуго и широко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом Повест Хрвата, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке… „Вои сиете дал паесе молто лонтани… (Орбини,Ил Регно де гли Слави, Песаро 1601, 395). Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Један познати научник из Дубровника, др Балдо Богишић, пита у овом изгледу свог пријатеља проф. Вјекослава Јагића: „Јер ко су прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само чакавци далматинских отока, као што је Даничић мислио; или су Хрвати оне насеобине Угарске (и у Бургенланду) којих је пјесме скупио Курелац…“ (музичар). Овај дубровачки католик пита овако Јагића још 14 септембра 1884 године!.. (Јагић, Спомени, 356).

Требало је пратити све шта су кроз пуно деценија писали за славни српски сој ти жалосни војници Рима и Беча, у пречанским земљама, откад Хрвати научише да пишу штокавски, значи на једном језику разумљивом и за оне којима су све њихове погрде управљане.

Лист дубровачки, „Црвена Хрватска“ Фране Супила, основан 1891, и „Народни Лист“, основан већ на почетку борбе народне у Далмацији, имали су наступе правог клиничког беснила против Срба, својих суграђана, у извесним моментима. А кад се 1893 г. откривао у Дубровнику споменик песнику Гундулићу, (који је желио пољском краљу у свом „Осману“ да на главу метне сјајну круну Немањића), приликом те свечаности су стајале, као две војске готове да јуришају једна на другу, Срби и Хрвати из околних земаља.

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942