"Волели се, и више се не воле, он, Драгутин Петровић из Гроцке, и она, Радојка Петровић из Бегаљице. Радојка није баш лепа, али је за то млада: свега јој 16 година. Он такође није леп, али није ни много млад", писао је београдски дневник "Време" 30. јануара 1924. године у уводу једне необичне вести.

Може се рећи да је XVIII век видео куповину материјала за темеље крупних друштвених промена који ће бити постављени у XIX столећу, друштвених промена које ће се одиграти у минулом веку и потпуно променити слику и доживљај света.

Не ради се толико о томе да су људи данас другачији него што су били пре, рецимо, пола миленијума, колико о томе да су околности другачије и да самим тим на површину данас излази оно што је дуго у нама било скривено и потиснуто, оно што дуго није смело да промоли нос.

Човек је, то не морамо ни наглашавати, одувек био изразито сексуално биће, што се може видети у практично свакој култури коју је Хомо сапијенс развио на овој планети. Међутим, та сексуалност није увек могла бити испољавана на начин на који се испољава данас. Предбрачни и ванбрачни полни односи све до скоро били су тотални табу, али је XX век све то променио.

Данас се веза између мушкарца и жене која може али не мора претходити браку, не може ни замислити без секса у једначини. Данас је нормалан чак и секс на једну ноћ. Колико су ствари пре свега стотинак година биле другачије можда најбоље показује овај текст под насловом „Колико вреди девојачка част“ који је објавио београдски дневни лист „Време“ у свом броју од 30. јануара 1924. године.

Заправо, прецизније речено, не колико су ствари биле другачије већ колико је пре стотинак година однос друштва према таквој вези био различит него сада. Данас је то нормално; непосредно након Првог светског рата је то било потпуно ненормално. Данас се о моралности тога ни не размишља, то је напустило оквире моралности као јутарња кафа или вожња аутобусом; тада је то било потпуно неморално.

Вест о том занимљивом догађају преносимо вам у целости:

„Волели се, и више се не воле, он, Драгутин Петровић из Гроцке, и она, Радојка Петровић из Бегаљице.

Радојка није баш лепа, али је за то млада: свега јој 16 година. Он такође није леп, али није ни много млад. Он каже да се Радојка заљубила у њега и наметнула му се готово на силу, а она напратив каже да се заљубио у њу и преваром је одвео у свој стан, где ју је упропастио, па после неколико дана отерао, вичући за њом:

— Ниси ти жена за мене; сад ми више не требаш.“

Овде морамо да застанемо, због две ствари. Прво, да бисмо разјаснили и нагласили шта значи то да ју је „упропастио“, јер свакако има људи који нису обратили пажњу на тај израз. Укратко: то значи да су водили љубав, наравно ван оквира брака, што је њене изгледе за удају готово уништило. Друга ствар на коју смо желели да скренемо пажњу је овај комични опис раскида те везе, који изгледа као сценарио најјефтиније могуће венецуеланске сапунице: она одлази а он стоји на прагу и беспотребно виче за њом ствари које су већ јасне.

Текст се наставља:

„Он тврди обрнуто, да га је она три пута напуштала, па је најзад дигао од ње руке.

Сада ситуација стоји овако: она није ни жена, ни девојка и у грађанству се за такву сматра. Он је већ три месеца ожењен другом и са њом је потпуно задовољан.

— Па испричај, Радојка, све поштено, како је било? — пита је очински председник Суда.

— Ево овако — одговара Радојка. — За њега ми је наводаџирала моја сестра Милојка и он је дошао на виђење, а ја сам одмах казала да ми се није допао. Неколико дана доцније сретнем њега и Милојку на путу, а Милојка ми рече: Ајде, болан, са момком: и ја сам пошла. И тако ја послушам, и то вече пођем са њим у његову кућу а он ме упропасти.

— А што си то болан, радила? — прекида је председник.

— Ето, преварила ме сестра, јер ми рече да је и она пошла.

— Али твоја сестра се венчала.

— Јок. Није ни она!

— Па шта сад тражиш од њега?

— Да ми плати част.

— А колико?

— Седам хиљада динара.

И Суд је пресудио по Радојчиној тужби, али је нашао да њена част вреди само 3000 динара. Сем ове суме, коју Драгутин треба да плати својој бившој љубавници, мора одседети још 6 месеци у затвору, да би послужио као углед осталима, који се играју са женама, не знајући да су жене горе од ватре“.

Неколико ствари је у овој вести, из данашње перспективе, шокантно. Прво, то што неко мора да плаћа одштету и да лежи у затвору због онога што је у суштини ванбрачни секс; када би се ово данас примењивало на слободи скоро никога не би ни било, и скоро сваки мушкарац би морао у животу да проведе једно пола године иза решетака; да не причамо о томе да међу нама има оних који би начисто банкротирали када би се за то плаћала одштета. Друго, ни суд нити било кога другог по свему судећи није бринуло нити потресло то што је девојка малолетна, док би се данас ово водило као силовање.

Са овим у везу може да се доведе доста комична вест објављена у „Времену“ дванаест година касније, 30. јула 1936, када је у тексту под насловом „Девојка од 16 година има права да удеси свој живот како хоће“ написано следеће:

„Лондон, 29. јула. — ‘Једна девојка од шеснаест година има права да удеси свој живот како хоће’, изјавио је В. Џ. Бродрик, судија у Лондонском малолетничком суду, када му је једна мати из Брикстона довела своју кћер, која више не жели да подноси родитељску контролу.

Мати се жалила да више не може да позна своју кћер од како се вратила са летовања у Борнмауту. Њена кћи више не дозвољава да јој се заповеда, са презрењем слуша што јој родитељи и старије сестре говоре и назива родитеље ‘старим лудама’.

Судија је на све то рекао: ‘Сва моја деца исто тако мене називају ‘старомодним оцем’, али ја због тога ипак могу да спавам. Девојке и младићи нису више оно што су били и право је да иду за својим временом. Нема закона који би могао да присили нашу младу ћерку да ради оно што не жели’.“

Амин?

Извор: telegraf.rs

Ознаке: Београд, српска историја, српска штампа