Прочитај ми чланак

ЗАШТО ТО РАДЕ ЦЕНТРИ ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД? 600 деце одузме се породицама у Србији

0

Укупно 6.403 деце у нашој земљи живи у хранитељским кућама. Може ли сиромаштво да буде разлог за одузимање?

Сваке године око 600 малишана у Србији се из биолошких измешта у хранитељске породице и у овај број улазе само они који први пут напуштају породице. Списак је много дужи када му се додају сва деца која су последњих година уместо са својим родитељима наставила живот са хранитељима и њих је 6.403.

Једно од такве деце је и мали Никола из околине Младеновца који је из дома мајке Горице Милојковић измештен после само 20 дана од порођаја. Центар за социјални рад из Младеновца је објаснио да Милојковићи немају услове да одгајају дете, јер је кућа у којој живе руинирана, иако су због малог Николе услови знатно побољшани. Мајка одузетог новорођенчета је, иначе, особа са сметњама у развоју.

Разлога због којих морају да напусте породице је много, међутим, најчешће се то дешава уз сагласност родитеља и припрему за смештај, док има и случајева ургентног смештаја без њихове сагласности, кажу у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Сиромаштво, тврде, никада није једини разлог одузимања малишана, као што се последњих дана у јавности спекулисало када је у питању случај бебе из околине Младеновца.

ТРЕЋИНА СЕ ВРАТИЛА У ПОРОДИЦЕ

Према подацима Републичког завода за социјалну заштиту, у току 2016. године из хранитељских породица се вратило код родитеља или сродника 35 одсто деце. Незадовољни измештањем деце из породице родитељи могу да се жале у року од 15 дана Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Рок за решавање по жалби у другом степену је 60 дана, а број таквих жалби на годишњем нивоу је прилично мали.

Добрила Грујић, стручњак за хранитељство, каже за „Новости“ да је свима који данас гаје децу неопходна подршка у њиховом васпитању. Деца у Србији се, сматра она, никада не смештају у хранитељске породице због сиромаштва, већ увек постоји неки други разлог. Она истиче да би најпре требало дати подршку биолошкој породици у случајевима када недостатак образовања или стечене навике могу да доведу у питање бригу о детету.

– Када се дете измести из биолошке породице наш систем тој породици даље не пружа подршку у пуној мери – каже Грујићева. – Питање је и шта центри за социјални рад могу да предузму и омогуће да се дете некад врати својим родитељима. Да ли ће помоћи да се кућа реновира, купи веш-машина или нешто треће? Посебно данас је неопходна едукација родитеља, нарочито оних који имају развојне или психичке проблеме. Таква њихова стања могу несвесно утицати и на услове у којима дете одраста.

Разлози који доводе до тзв. хитних ситуација односе се на грубо занемаривање потреба деце од стране родитеља, као што су физичка и здравствена запуштеност, остављање деце без надзора одраслих, искљученост из образовања, њихова изложеност физичком, емоционалном, сексуалном, породичном насиљу или различитим облицима злоупотребе родитељског права када се деца подстичу на прошњу или кривична дела – тврде у Министарству.

Законско је овлашћење и обавеза органа старатељства да у оваквим ситуацијама реагује по службеној дужности и привремено смести дете и без сагласности родитеља, уколико процени да то степен угрожености детета у породици захтева или да ће останак произвести трајне негативне последице. Ове ситуације се разликују од одлука везаних за делимично или потпуно лишавање родитељског права родитеља деце, које искључиво доноси суд, на основу покренуте тужбе за заштиту права детета.

Родитељство се, сматра Грујићева, не заснива на новцу, оно подразумева нешто сасвим друго, али данашње мајке и очеви имају неке друге приоритете. Основне потребе детета у породици морају бити задовољене, али мора да нам буде у интересу да се код хранитеља остаје што краће док се услови код биолошких родитеља не стекну, али нажалост, често они остану док не одрасту.

– Са породицом мора да се ради, а не да се реагује ад хок. Неопходни су нам програми подршке породици, који се не заснивају на материјалним стварима – објашњава она.

И Зоран Полић, директор Центра за социјални рад у Прибоју сматра да сиромаштво не може и не сме да буде разлог за лишавање родитељског права.

– Дете се измешта када је животно угрожено – каже Полић. – Сведоци смо, међутим, да данас у који год да уђете центар само се прича о насиљу. Центри за социјални рад су постали контејнери и сваки проблем који нико не зна да реши пошаљу нама.