Прочитај ми чланакСрбија данас слави два значајна догађаја из прошлости. Први је Дан државности, у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године подигнут Први српски устанак. Други је дан када је у Крагујевцу 1835. године донет Сретењски устав.
Први српски устанак представља почетак српске револуције, која је по мишљењима историчара трајала до 1815. године, односно заједно са Другим српским устанком.
Овај устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву фазу српске револуције. Устаници предвођени Карађорђем успели су да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања модерне Србије.
Постоје ставови по којима се револуција завршава турским хатишерифом из 1830, па чак и оних који сежу до 1918. и краја Првог светског рата.
У сваком случају, Први српски устанак је почетак српске борбе за ослобођење, односно представља рађање српске модерне државе у 19. веку. Као такав он заузима веома посебно место у историји српског народа и државе, те се његов почетак данас обележава као Дан Државности Републике Србије, 15. фебруар.
Устанак је покренут као реакција на јаничарски режим у Беорадском пашалуку, а као своје циљеве је имао ослобођење од Турака, васкрс српске државе и изградњу нових државних институција, укидање феудализма и културни препород.
БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК ПРЕД УСТАНАК
Наиме, у 18. веку турски (османлијски) феудализам ушао у фазу распадања и то се нарочито одразило на њен међународни положај. Османлијска држава и војска је постепено губила своју некадашњу моћ и организованост, а и у наоружању, опреми и обуци, знатно је заостајала за армијама европских сила. С друге стране, низали су се неуспеси и у аустријско-турским и руско-турским ратовима.
Свиштовским миром је окончан последњи аустријско-турски рат који се водио од 1788. до 1791. Срби су као добровољци активно учествовали на страни Аустрије. Међутим Свиштовски мир није донео Србима ослобођење од турске власти, већ само амнестију
.Да би смирио ситуацију, турски султан Селим III је ферманима из 1793. и 1794. потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама оборкнезови. Тада је у Београдском пашалуку било 45 кнежина, а од априла 1796. године на чело 12 нахија бирани су обор-кнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у кнежинама, али сукоби између јањичара, који су и даље хтели највишу власт и спахија који су желели освету, због угроженог положаја, све више заоштравани.
Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог доласка у Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јањичара, Дели-Ахмета.
Убрзо затим, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из Београда и пашалука. Јањичари су се претежно склонили у суседне покрајине. У наредном периоду у Србији долази до оживљавања привреде, а тако је било у Србији на почетку владавине Хаџи Мустафе, наследника Абу Бекира.
Протерани јањичари нашли су уточиште у Видину, тачније код сина видинског ајана Османа Пазваноглуа, који је био заслужан, највероватније по наговору јањичара, за напад на нахије београдског пашалука. Порта је приморана да се брани и зато укључује Србе у борбу против јањичара.
Пошто Порта није успела да оружјем умири јањичаре, Хаџи Мустафа је приморан да им дозволи повратак у пашалук, иако су они протерани из Београда посебним ферманом.
Јањичари су се веома брзо сукобили са домаћим обор-кнезовима. Ситуација у земљи се нарочито погоршала када су јањичари устали и против самог паше.Због тога је он за рат против јањичара ангажовао и Србе и Турке.
Међутим, у јулу 1801. године јањичари су заузели Београд и приморали пашу да удаљи своју војску; убрзо након повлачења Срба и одласка Турака у Ниш, Хаџи-Мустафа је убијен (15. децембра).
Врховну власт тада су преузели четири вође јањичара, Алија Кучук, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих припао је по један део земље, док су заједничку власт вршили из Београда.
Дахије су укинуле повластице из 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.
Турска Порта је била потпуно немоћна, што је угрозило ауторитет централне власти и султана.
Као наследник, у Београд је стигао Хасан-паша, који није имао неког великог утицаја ни на тадашњу власт, али ни на дахије. Због бојазни Порте да би јањичари могли у Београд довести самог Пазван-Оглу, што би довело до још већих заоштравања односа у Србији, јањичарима је опроштено.
Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за осам месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку.
Крајем исте године Алекса Ненадовић упутио је једно писмо аустријском команданту у Земуну, мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели каква је ситуација у Београдском пашалуку.
Од оних српских поглавара који су избегли сечу, неки су се склонили, док су оне „природне поглавице“ одмах организовале људе у својим крајевима.
Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
По правцима којима су дахије кренуле у сечу кнезова, буљубаша, свештеника, кметова, хајдука, трговаца и других знатнијих људи, можемо обележити главна жаришта буне која ће одмах уследити. То су: источна Србија, Шумадија и западна Србија. Биланс жртава је стравичан. Почев од првих жртава, кнеза Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Ваљеву, кнеза Петра у Ћуприји и многих других, до задње, тј. погубљења Хаџи Рувима, бројке се разликују.
Најпре су се у Шумадији састала три народна поглавара: Ђорђе Петровић, ког су Турци назвали Карађорђе, затим Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и Станоје Главаш и хајдук Вељко.
На ову вест дигло се становништво и с оне стране Колубаре, где су се нарочито истакли Јаков Ненадовић, Алексин брат, свештеник Лука Лазаревић. Слична ситуација била је и с оне стране Мораве, где су се истакли Миленко Стојковић и Петар Теодоровић Добрњац. Убрзо је скоро цела земља била под оружјем.
Српска устаничка војска, иако сељачка по свом карактеру, није била без искуства. Прве устаничке јединице су чинили, осим народних старешина, виђенијих људи, хајдука, и велики број добровољаца из Аустрије, међу којима је било доста фрајкора са војничким и старешинским искуством.
Број устаника је растао од самог почетка и није прецизно утврђен. Сматра се да је у априлу 1804. број устаника био 25.000. Са растом устанка, расла је и војска.
Хајдучке чете и сељачки одреди су прерасли у народну војску (милицију) која је била организована по територијалном принципу, односно свака нахија је имала своју војску. Војници су прикупљани по потреби.
На челу војске био је вожд Карађорђе,а под њим велике војводе и војводе које су имале команду над неколико нахија. Нахијским војскама су командовале бимбаше а срезовима буљубаше. Села су у борби водиле мале буљубаше, а већим подбуљубаше који су под собом имали десетине од десет до двадесет људи.
Издржавање војске је у потпунности падало на терет војника, који су били у обавези да себи обезбеде одећу и храну у случају позива. Оружје устаника је испочетка било крајње разнородно, од ватреног до копаља и вила.
ПРВЕ БИТКЕ И ПОБЕДЕ
Прва устаничка битка десила се 25. фебруара у селу Дрлупи, којом приликом је Карађорђе са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег. Иако малих размера, Битка на Дрлупи је дала крила устаницима и повукла цео пашалук у устанак, а Београд под Турцима је био одсечен од остатка царства.
Битка која је пак дала величину устанку и начинила га народним покретом за ослобођење била је Битка на Иванковцу у којем су се устаници сукобили први пут са царском војском од 6.000 људи предвођених Хафиз-пашом који су послати од Ниша да успоставе царску власт у Београдском пашалуку. Устаници су од 18. до 20. августа 1805. у великим борбама одбили царску војску и натерали је у повлачење. Победа на Иванковцу је прва велика победа српске војске у устанку и означила је отворени рат против султана.
Београдска варош је ослобођена 12. децембра 1806. године и Турци су потиснути у Калемгданску тврђаву, за шта је изузетно заслужан буљубаша Конда, родом из околине Јањине у Грчкој, пребегао из табора турског манданта Алије Гушанца.
Султан је након пораза устанике схватио озбиљно и 1806. предузео већу кампању са циљем да поново успостави власт у пашалуку.
Турске операције су предвиђале напад на устанике из три правца: од Видина, са југа и из Босне. Услед несихронизоване акције турских војски и велике пожртвованости српских устаника у биткама на Мишару и код Делиграда Србија је била одбрањена.
Положај устаника је додатно побољшан када су као савезника добили Русију која је од краја 1806. Била у рату са Отоманском империјом.
Ратовање устаника у савезу са Русијом имало је променљив карактер услед сплета међународних околности и положаја Русије у Европи, као и чињенице да су Турци појачали своје нападе на устанике.
„ИЗДАЈА“ РУСИЈЕ И ПОРАЗИ
Операције устаника су проширене ван Беорадског пашалука на источну Србију, Босну и Новопазарски санџак. Осетне поразе устаници су почели да трпе 1809. године од велике цасрке војске коју је од Ниша предводио Хуршид-паша. Порази на Чегру 31. маја и пад Делиграда 23. августа су уздрмали самопоуздање устаника, поготово у комбинацији са колебањем Русије да покрене веће операције.
Заједничке операције Срба и Руса 1810. су успеле да поправе ситуацију из 1806. али даљи ток догађаја није ишао на руку устаницима. Положај Русије у Европи није био нимало повољан, а рат са Наполеоном 1812. био је крајње известан. Из тих разлога је Русија са Османском империјом потписала 28. маја Букурешки мир чији је члан осам говорио да Порта има право да поново успостави своју власт у Русији. Букурешки мир је представљао огромно изненађење за устанике и деловао је веома поражавајуће на њих.
Оставши без савезника, устаници су се јула 1813. суочили са турском офанзивом од Видина, Ниша и са Дрине. Без муниције и опреме, потпуно сами, устаници нису били у стању да одбране Србију, и Турци су 7. октобра ушли у Београд.
Иако угушен, Први српски устанак је представљао тек почетак српске револуције и на његовим основама је грађена будућа слобода Србије.
СКУП У ОРАШЦУ
За почетак устанка, узима се скуп народних првака, махом из Шумадије у целу Орашац, на месту познатом као Марићевића јаруга 2. Фебруара 1804. по јулијанском календару, односно 15. фебруара по грегоријанском календару. На скупу је за вожда-врховног војводу изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе и већ тада се донела одлука о покретању акције против Турака. Истог дана, устаници су напали турске јединице широм крагујевачке нахије.
На овом збору било је око 300 људи, углавном из околине.
У вези са датумом одржавања збора у Орашцу постоје недоумице. Најчешће се као вероватан узима 02. фебруар 1804. по старом или 14. по новом календару. Иначе, збор у селу Орашцу није имао карактер или значење представничког тела, скупштине (народне или старешинске) као институције или као органа власти. Био је то импровизовани скуп једног броја старешина.
О СРЕТЕЊСКОМ УСТАВУ
Сретењски устав је први устав модерне Србије у периоду када је она била кнежевина. Учени Србин из Аустрије, Димитрије Давидовић, творац је Устава из 1835, који је донесен, између осталог, и да би се ограничио апсолутизам кнеза Милоша Обреновића.
Реч је о једном од првих демократских устава у Европи. У њему су изражене потребе српског друштва: национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутикратске владавине. Устав је рађен по узору на француске уставне повеље од 1814. и 1830. и белгијски устав од 1831. године.
Дан када је донесен Сретењски устав обележава се и као Дан државности Србије, а такође и Српска православна црква свечано обележава овај дан од 554. године сећа на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу и да себе очисти.
Сретењски устав је изгласан током најважнијег скупштинског заседања за време владавине Милоша Обреновића, у Крагујевцу, на ледини поред кнежеве цркве, а њему је претходила дуга и мукотрпна устаничка борба са Турцима.
Милетина буна јануара 1835. је била непосредан повод за доношење устава. Након Другог српског устанка, главни кнежев такмац у власти је била Народна канцеларија, претворена 1826. године у Београдски суд. Незадовољство Милошевим апсолутизмом је довело до дизања многобројних буна.
Пред само скупштинско заседање, које је почело 14. фебруара у раним јутарњим сатима, а којем је претходила молитва црквених великодостојника и призивање духа светог, кнез Милош Велики је одржао беседу, и са импровизоване дрвене бине том приликом поручио:
„Из њега (Устава) ћете видети да су општенародна права који ће сваки Србин уживати, пространо, и онако описана и разграната како их само човечанство предписује. У њима ћете наћи да је личност сваког Србина слободна, и да је сваки Србин господар од свог имања.
Сретењски устав, који је написан за свега 20 дана, био је на снази читавих 55 дана, али је био један од модернијих, демократскијих и либералнијих устава свог доба. Укинут је под притисцима Турске, Русије и Аустрије 17. марта 1835. године, само месец и по дана од доношења. Његов творац, Димитрије Давидовић, истеран је из службе.
Имајући у виду да је устав највиши правни акт једне земље, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија је такође била против устава, јер га ни сама није имала. Русија је доношење устава прокоментарисла као “француски расад у турској шуми”.
Када је српски изасланик Михаило Герман крајем фебруара однео Устав у Цариград, турски министар иностраних послова је изјавио да је то “заразителна конституција”. Руски посланик у Цариграду Бутењев био је још строжији, оптужујући Србе да су направили француско-швајцарску конституцију. Биле су му проблематичне и боје на српској застави јер су исте као и на француској. Кнез Милош, једва је дочекао ово одбијање великих сила, па је Устав укинут већ 17. марта 1835. године.
Устав је донет на скупштини на Сретење 14. фебруара 1835. године. За ово скупштинско заседање владало је огромно интересовање, како у земљи тако и у иностранству.
Сретењска скупштина окупила је 2.400 народних представника из целе Србије, а доношењу Устава, који је изгласан другог дана заседања, 15. фебруара, присуствовало је око 10.000 знатижељника, углавном шумадијских сељака. Нису изостали ни представници великих сила, заинтересовани за исход догађаја који ће обележити државотворну историју наше земље.
Свечаност Дан државности обележен у конзулату Србије у Чикагу
У Генералном конзулату Србије у Чикагу обележен је Дан државности.
Конзул Дејан Радуловић, изразио је задовољство због организације прославе и истакао да је поред значајног дана и ширења економске сарадње двеју земаља вазно и то што је ове године и стогодишњица од савезништва Америке и Србије у Првом светском рату.
Обележавању Дана државности присуствовали су представници државе Илиноис, града Чикага, представници конзуларног кора генералних конзула више земаља и представници српске дијаспоре, саопштио је српски конзулат у Чикагу.
Српску и америчку химну отпевала је оперска певачица Слађана Сарић.
У Бањој Луци ватрометом обиљежили Дан државности Србије
Предсједник Републике Српске уприличио је вечерас на бањалучком Тргу Крајине ватромет поводом Сретења – Дана државности Србије.
Бањалучани су вечерас уживали у петоминутном ватромету, којим се РС придружио прослави Сретења – Дана државности Србије.
“Будући да је Србија матица српског народа, Дан државности на извјестан начин представља и празник Републике Српске”, саопштено је данас из Бироа за односе са јавношћу предсједника Републике Српске.
Предсједник Републике Српске Милорад Додик је у честитки коју је данас упутио предсједнику Србије Александру Вучићу поводом Сретења истакао да Српска и Србија имају снажне и нераскидиве братске везе, заједничку прошлост и тековине које баштине као симбол блиске повезаности и јединства.
ПОЧАСНА АРТИЉЕРИЈСКА ПАЉБА ПОВОДОМ ДАНА ДРЖАВНОСТИ
Поводом обележавања 15. фебруара – Дана државности Републике Србије, данас је на Савској тераси на Калемегдану извршена почасна паљба са десет плотуна из шест артиљеријских оруђа у складу са наређењем које је тим поводом дао председник Републике Србије.
Паљби, коју је извео гардијски батаљон Војске Србије, присуствовали су министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са сарадницима, као и бројни грађани.
Ове године, почасна артиљеријска паљба изведена је истовремено, у 16 часова, на Калемегдану, Нишкој тврђави и Петроварадинској тврђави. Почасној паљби, у Нишу присуствовао је потпредседник Владе и министар унутрашњих послова Небојша Стефановић и командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, а у Новом Саду председник Покрајинске владе Војводине Игор Мировић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић и командант Прве бригаде КоВ бригадни генерал Жељко Петровић.
Србија обележава Дан државности на велики хришћански празник Сретење, обележавајући годишњицу Првог српског устанка под вођством вожда Карађорђа. На исти дан, 1835. године донет је и први Устав српске кнежевине, познат и као Сретењски устав, који је Србију дефинисао као независну кнежевину подељену на округе, срезове и општине.
