Прочитај ми чланакСвакодневни живот Срба са Косова и Метохије, посебно младих, је нешто о чему се не говори у медијима.
Додуше с времена на време и можемо да чујемо понешто о преосталим Србима у удаљеним срединама али оно што никако нећемо наћи, јесте о младима са Косова и Метохије. Једна од њих јесте и Анђела Ристић, рођена у Старом Грацку у оно зло време док је на КиМ трајао рат и шиптарски терор над Србима што је учинило да нешто касније оде са Косова и Метохије али не и да их напусти и заборави у себи. Она то сасвим извесно не жели а уметност јој помаже да у томе и истраје.
Анђела Ристић / Фото: лична архива
Како уопште изгледа живот младих на Косову и Метохији и шта је обележило твој живот?
За такво представљање криви су медији, као и за многе друге ствари. Људима се испира мозак свакодневним површним информацијама о Косову и Метохији. Не спомињу се суштински проблеми, људи немају реалну слику о животу на КиМ.
Што се младих тиче, највећи проблем је запослење, то је можда највећи разлог због ког одлазе иако су вредни а много младих је засновало породицу. Окoлности су нас ојачале, прерано смо постали свесни свега. Сматрам да је јака и здрава породица одржала Србе на КиМ, а једино ће то одржати и Србију.
Ако могу некако укратко, илустративно да опишем моје одрастање – замисли да седиш за столом, трпезом, са ближњима у полутами, а тај мрак разбија свећа која обасјава уснула, истовремено и топла лица, пуна љубави. Упркос свему што се дешавало све је то надокнадила љубав породице и топлина дома.
Старо Грацко нас неизбежно подсећа на масакр жетелаца и, нажалост, по томе и знамо за њега. Да ли носиш тај „терет“ на себи?
Имам стих у једној (необјављеној) песми: носим терет правог гета… То може бити и терет и благослов, у суштини. То је у ствари крст, сви га носимо и свако по својој мери, кад отежа то значи да смо спремни да ојачамо. То је једноставно промисао.
Највећи „терет“ понела сам у марту 2004 године. Леп пролећни дан прекида страх, паника, без хиперболе, метафоре – удисали смо страх. Чудан неки мрак је пао, чак су и птице, иако се смркло, чудне крике испуштали. Језиво. Не желим сада дубље да улазим у ту причу, јако ми је тешко о томе да причам.
После тога је била још једна пуцњава у селу. Тек тада смо почели да размишљамо о одласку. Једноставно, нагомилао се страх, родитељи нису више могли да издрже, ја сам имала 9 година, а мој брат се тек родио. Продали смо нешто земље и тако дошли у Нови Сад. Деда и тетка су остали и даље на имању. После много мука долазимо овде где нас чекају нова искушења и нове муке… У основној школи сам имала доста другара који су избегли из свих крајева преко Дрине па смо се добро разумели. Ипак је и даље било доста тешко на Косову нас је било петоро у разреду, овде скоро тридесеторо. У том периоду једини излаз је била кошарка. Тренирала сам је док нисам уписала академију. Вероватно се ту трошио тај нагомилани стрес а и атмосфера је била боља него у школи све до уписа у средњу. Ту је други свет, изоловани смо некако били од утицаја „популарне“ музике и моде, друге вредности се ту поштују. Тада постаје мало лакше.
Са ове дистанце, стварно се дивим људима који су прегурали све те тешке дане, свесно, јако и достојанствено. Живи били!
Да ли твоје интересовање за уметност настаје спонтано или је нешто одређено утицало на то?
Сигурна сам да је утицало то што сам већ описала. Поред старије браће била сам у контакту са добрим цртежима, а и вазда се слушала квалитетна музика.
Анђела са браћом / Фото: лична архива
Имала сам погодне услове, живим на пар минута од уметничке школе, и срећу да завршим средњу школу за дизајн ,,Богдан Шупут“, сада сам на основним студијама на Академији уметности у Новом Саду. Промисао, никако случајност, још мање судбина.
Оно што је сигурно то је да имам време и простор за рад, то користим да се развијам и истражујем нове могућности. То је у ствари привилегија, имам времена да испитам своје границе, ко сам и где (не) желим да идем. Играм један на један, сама против себе.
Чест мотив у твојим цртежима је управо Старо Грацко. Нама који их посматрамо они јесу јединствени и када видимо њихове називе, схватамо да представљају твој лични доживљај и осећамо драму у њима. Шта ти на њима заправо приказујеш?
Из косовске серије сви радови су из мог дворишта. Моје парче земље и неба, ту је мир, сећања, моје детињство. Поред гистро урбаних средина и арапске естетике, моје двориште је моје Косово, то је за мене оно право Старо Грацко.
Покушавам да проникнем у суштину косовског поља. У поподневним часовима, пре заласка пада златан сјај, прозрачно, медитеранско светло. Ноћи су хладне, а нигде тако мрачне. Невероватно. Тамна ноћи, тамна ли си…
Поред овога бавиш се и реп музиком. Да ли се то развија паралелно са интересовањем за ликовну уметност или представља „допуну“ твом начину да изразиш емоције?
Реп слушам јако дуго. Почела сам да пишем текстове у средњој школи, а на првој години академије сам одлучила да снимим прву песму. Немам много времена које бих могла да посветим репу, али ту је труд, а напредак је очигледан, мада има још много ствари на којима би требало да порадим. Пишем о томе шта осећам и како размишљам, искрено, реално, то је реп. Не бих одвајала цртеж и реп, бележим исте мисли, само у другачијој форми.
Анђела са дедом на и руским војником на аеродрому „Слатина“ док је тамо био стациониран руски контигент / приватна архива
Има много уметника са КиМ али врло мало њих се бави овдашњим начином живота на тако директан начин, да ли то свесно уносиш у свој рад или је део тебе који се напросто јавља на твојим цртежима и сликама?
Трудим се да избалансирам, да не размишљам претерано о томе, а са друге стране да не потиснем то све што смо доживели-преживели. Свакако је то део мог одрастања, развијања, детињства, не могу против тога. Некад свесно износим та осећања али колико год да промислим идеју излети спонтани део, у томе и јесте драж. Оно што је очигледно и у цртежима, сликама и у репу, вучем неку сету, то једноставно долази спонтано.
Оно што доживиш у детињству сигурно остаје јаче у сећању, јачи је доживљај, јер тек упознајеш свет, упијаш стварни око себе. Можда је зато оставило дубљи траг или се то јасније види у ликовном стваралаштву. Далеко сам од тога да себе стављам у исти кош са афирмисаним уметницима, морам још много да радим да би дошла до тога.
Косово и Метохија су оно што је у теби створило базу за размишљање и расуђивање о времену, људима и свету око тебе. Како си према томе одређена, хоћеш ли то да градиш или би можда више желела да се тога „ослободиш“ и да можеш да размишљаш као људи у чијем се окружењу крећеш данас а нису прошли кроз све оно што ти јеси?
Не могу и не желим да се ослободим тога. Једноставно то је део мене, то је изградило моју личност. Једина разлика је што сам прерано постала свесна ситуације. Научила сам да ценим живот, а и трудим се да не наседнем на прљаве форе глобализма. Али не осећам да размишљам претерано другачије од вршњака у било ком крају Србије, сви смо ми одрастали у мање/више истим околностима. Имам и доста пријатеља који су прошли кроз сличне ствари преко Дрине, па се одлично разумемо.
Како сада размишљаш, хоће ли уметност заузети централно место у твом начину живота или осећаш да би можда то могло нешто и да промени?
Уметност је свакако централно место, створени смо кроз њу, ми смо креација и дато нам је да стварамо. Да не философирам много.
Да ли ћу сутра да декоришем крофне, излоге, нокте или ћу да обрађујем земљу… то не знам. Цртеж је природна, исконска ствар, насушна потреба. Не могу да престанем да стварам, једино је то сигурно.
На крају, како ти се чини идеја о повратку на КиМ у оваквим условима, можда у будућности барем онаквој какву можемо у овом тренутку да наслутимо?
Ускоро би требала да снимим песму баш на ту тему, мислим да ћу кроз рефрен најпрецизније да одговорим:
Стојим на перону, гледам возове,
Испред мене само раскршће,
Воз који чекам, наравно касниће.
У стрпљењу је спас. Вратићу се!
