Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. века отопочео је најпре одбацивањем обе варијанте хрватског језика – кајкавске и чакавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наречја. На тај начин су створени услови да идеја нације на принципу: католичка вера + српски језик = хрватска нација премости реке Купу, Саву и Чазму, којима је вековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вероисповести и целокупна српска историја, традиција, књижевно и културно наслеђе. Пример једне од тих отимачина – српских народних песама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнео је Јован Дучић у свом делу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму““; штампаном у Илиноју 1942. године.

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Хрвати никад нису нмали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.

Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!

Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали…

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли миоги агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.

Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Уколико неко мисли да може пронаћи неки хрватски мотив у овој другој од 12 књига, целу књигу може да скине овде.

 

Извор: rasen.rs

Ознаке: гусле, крађа, марко краљевић, хрватске песме