Прочитај ми чланакУочи тридесете доделе награде „Новости“, која носи име Меше Селимовића. У писму САНУ 1976. био изричит: "Једнако поштујем своје порекло и опредељење".
Те 1982. године у Шпанији се одвијало 12. светско првенство у фудбалу. У финалу је, 11. јула, Италија победила Немачку са 3:1. И док је већина Југословена чучала поред ТВ апарата, пратећи финални меч, стигла је вест – умро је Меша Селимовић.
Са животне сцене нестао је писац великих романа – „Дервиш и смрт“, „Тврђава“, са славом, публицитетом и угледом какве тих година није имао ниједан писац у Југославији. У опроштајном говору Матија Бећковић рече: „Када би се људи копали усправно, Меша би био међу првима који је заслужио да тако буде сахрањен.“
И ето, ушли смо у тридесет шесту годину од растанка са великим писцем европских видика, духовно укорењеним у српској култури. Ушли смо у годину у којој ће бити додељена тридесета књижевна награда „Меша Селимовић“, традиционално признање за најбољу књигу године „Вечерњих новости“.
„Ниједан професор кога сам знао није ни тако говорио, ни тако изгледао, ни тако иступао и суверено владао старим и најновијим књижевним изумима, знањима и увидима. Лакоћа којом се формулисао и одржавао на паучини језика, афористика и логика које је демонстрирао, сведочиле су о једном богомданом дару, без других уверења осим вере у уметност“, речи су Матије Бећковића о старијем колеги Меши Селимовићу.
Мехмед Меша Селимовић рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године је радио као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпропа за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд. Био је функционер Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових сарадника, а затим и тек формираног Комитета за културу Владе ФНРЈ. Појавом и понашањем одмах је скренуо пажњу на себе. Није личио на партизане из Босне. Висок, витак, леп у елегантној партизанској униформи, господственог држања, био је достојан друштва Вељка Петровића, Милана Богдановића и великих глумаца Раше Плаовића и Љубише Јовановића, с којима је често био виђан у „Мажестику“ и Клубу књижевника.
Али осим дружења с великим именима ондашњег Београда, Меша ће, вођен интелектуалним инстинктом, стићи до јединственог кружока у послератном Београду. Долазиће у састајалиште у Симиној 9а, у „кућу јереси“, где су се окупљали Добрица Ћосић, Дејан Медаковић, Војислав В. Ђурић, Живорад Стојковић, Бата Михајловић, Мића Поповић, Петар Омчикус и незаобилазни Борислав Михајловић Михиз.
У Београду 1946, у часопису „Наша књижевност“ објављује своју прву приповетку „Пјесма у олуји“. И од тада све своје књижевне радове потписује са Меша.
У септембру 1947. партијски кадровици шаљу га за Сарајево. У главном граду Босне и Херцеговине се дружи са директором издавачког предузећа „Свјетлост“ Марком Марковићем и с вансеријским познаваоцем књижевности и сликаром Исметом Мујазиновићем. Они му помажу да лакше преброди замке нове средине. Марковић га прихвата старински присно и објављује његову прву књигу приповедака „Увријеђени човјек“ (1947).
Директорска канцеларија Марка Марковића у то време је била стециште књижевника, сликара, глумаца, и уопште људи од духа. Ти разговори инспиришу Мешу да пише сценарије, који се ређају један за другим – „Рудари“, „Ханка“, „Кућа на обали“, „Палме у снијегу“, „Туђа земља“… Филм „Кућа на обали“ снимљен је у лето 1953. у околини Дубровника и био је један од најкомерцијалнијих филмова у Немачкој следеће године, добрим делом и због тога што су главне улоге тумачили позната немачка глумица Сибила Шмиц и у том тренутку не мање популарни глумац Рене Делтген.
У Сарајеву је радио као професор Више педагошке школе, затим је био доцент Филозофског факултета, па уметнички директор „Босна-филма“, онда директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“.
Објављује збирке приповедака „Прва чета“ и „Туђа земља“, па прве романе „Тишине“ и „Магла и мјесечина“. Тадашња критика, као и већина књижевника, нису вредновали ове Мешине литерарне подухвате. Била је то генерација прожета партизанском револуцијом и била је „глува за тиху реч и људски шапат. Равнодушна према језичко-стилским преокупацијама, психолошким анализама и медитативним евокацијама у Мешиним романима.“
Онда се 1966. године појављује „Дервиш и смрт“. овај роман донео је Селимовићу многобројне, највише југословенске награде (између осталих, Његошеву, Горанову, НИН-ову).
Критичари се надмећу у похвалама великог, јединственог романа, ремек-дела југословенске књижевности. Пљуште награде са свих страна. Постаје најпопуларнији писац у Југославији. Добија публицитет раван Андрићевом, када је добио Нобелову награду. Чак га и предлажу за ово велико светско признање.
Меша Селимовић убрзо постаје централна интелектуална фигура Босне и Херцеговине, стожер слободног и критичког мишљења. Његов дотле пригушен критицизам према Титовом поретку, храњен болом за братом, жртвом босанског бољшевизма, ослободио се стега и утега. Меша Селимовић пружа отпор комунистичком бошњаштву и присилном идеолошком стварању јединствене босанскохерцеговачке књижевности и бошњачког језика. У Сарајеву се овај концепт све више учвршћивао, а његови носиоци постајали све осионији и агресивнији. На сваком кораку показивали су менталитет вилајетске средине, немоћне да поднесе успех, слободоумље и ауторитет великог писца. Дуго су га потцењивали, а сада су наједном своју енергију усмерили на то да га потчине себи. Како им то није успевало, опколили су га интригама, завишћу и мржњом. Меша и његова породица су се осећали све угроженијим и све чешће помишљали на одлазак у Србију.
После првог можданог удара 1971. године селе се у Београд. Уз помоћ Добрице Ћосића и Бранка Пешића, првог човека престонице, добијају адекватан стан.
„Босна га никада није прихватила због тога што се није хтио савити, што је био свој“ – рећи ће једном приликом Мешина супруга, ведра и самосвесна жена, ћерка генерала Краљевине Југославије. Била је одана Меши и његовом стваралаштву, умела да јасно каже и покаже да је спремна да с њим иде и на крај света по њихов комад среће. Њено је име Дарослава Дарка Божић. Ваљда ће због ње Меша написати „Ко промаши љубав, промашио је живот“.
Њихов одлазак из Сарајева никог није узбудио. Чак ће, нешто доцније, недељник „Свијет“ написати: „Остали смо без Савића и Репчића, па можемо и без Меше Селимовића.“ То су двојица фудбалера који су из ФК Сарајева прешли у Црвену звезду, за коју је и сам Меша навијао.
Ни у Београду власт није оставила Селимовића на миру. Обрушиће се на Српску књижевну задругу и Добрицу Ћосића као носиоце српског национализма, а Меша Селимовић је одлучно стао у одбрану Задруге и њеног председника.
Упамћена је и записана Мешина принципијелна и храбра одбрана СКЗ на партијском састанку са Латинком Перовић и Миланом Милутиновићем, који су тада изрекли политичку пресуду Главном одбору Српске књижевне задруге.
Српској академији наука и уметности Меша 3. новембра 1976. године шаље писмо:
„Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем…
„Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.“
Упркос овом изричитом ставу и супротстављању супруге Дарке, у освит рата, његово дело „киднаповано“ је и увршћено у сарајевску едицију „Муслиманска књижевност 20. века“.
АГЕ ИЗ ДРОБЊАЧКОГ БРАТСТВА ВУЈОВИЋ
– Селимовићи су пореклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовић. Било је деветоро браће и двојица пређу у ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег Новом пре 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додељена млетачким поданицима. Моји ближи преци су били аге пучког порекла из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својима поседима на североистоку Босне – записао је Меша Селимовић о свом пореклу.
