Прочитај ми чланакСматра се да су монаси украс хришћанства, а Кирило Хиландарац био је један од најлепших украса.
Тако су о јеромонаху Кирилу (1935-2018), најстаријем хиландарском монаху који је преминуо у уторак, говорили они који су га срели, упознали и причали с њим – свеједно да ли само једном или стотину пута, кроз неформални разговор или исповест. Јер, мир, благост и поука који су зрачили из речи и појаве јеромонаха Кирила били су украс у темељима хришћанства.
– Последњи пут смо се чули за Нову годину и иако сам по гласу осетио да није добро, на питање како је, одговорио је “богу хвала”. То је стално говорио, шта год да је у питању. Увек је био срдачан, пун енергије и добре воље. Исповест или обичан разговор, он је то радио на тако једноставан, тако приступачан начин, из пуне отворене душе и срца за свакога, тако да није чудо што је био омиљени хиландарски монах за све поклонике. Зато је пуних 30 година био исповедник многима, од политичара, познатих личности или естрадних звезда до најобичнијих људи. И са свима се, за разлику од осталих монаха, фотографисао, говорећи у шали – “хајде да ти улепшам слику”. С правом се зато говорило, ко није видео Кирила, тај није ни био на Хиландару. И после њега, ништа више неће бити исто – прича за “Блиц” Душан Убовић, аутор књиге “Ниси мали”, посвећене овом великом човеку.
Наиме, висок свега метар и по, отац Кирило је људима саветовао да не буду “мали”. Убовић је, сабирајући његове речи о животу, васпитању, зашто је важно крстити се, како постити и како се исповедати, а све на тако једноставан и пријемчив начин, забележио да је “Кирило Хиландарац један од најљепших украса хришћанства”.
– Преминуо је после неколико дана коме у својој келији. И поред година, није се дао до последњег тренутка. Био је шећераш, али је сам правио за себе, као мелем, ораховачу са медом. Лекару је отишао тек прошле године у Уранополис и, како ми је испричао, он му нађе да има проблеме са срцем и да му гомилу лекова. Кирило, међутим, по повратку у манастир све лекове баци, а после месец дана, када је отишао на контролу, сазна да је лекар, који му их је преписао, умро од срца – препричава Убовић до сада непознату анегдоту.
Живот пре Хиландара овог светог човека, с друге стране, највише је личио на филмску причу. Родио се у селу Ритјевштици између Крушевца и Трстеника. Замонашио се још као сиромашни дечак у манастиру Витовница 1954. године, али су га убрзо потом тадашње комунистичке власти регрутовале и послале на одслужење војног рока. Из ЈНА, међутим, дезертира и почиње невероватно путовање по Аустрији и Немачкој, одакле због раскола у СПЦ одлази у САД, где је служио у манастиру Светог Саве код Чикага. Иако је све време био свештено лице, био је и конобар у коцкарници, радник на машинама, фарбао је бродове па је чак једно време био и амерички шериф!
Бележи се да је потом, после чудесног исцељења тешке повреде леве руке настале управо док је радио за машином у Америци, “одлучио да монашки живот проведе поред оне која је помогла да се исели и рука Светог Јована Дамаскина, Пресвете Богородице Тројеручице Хиландарске игуманије”.
На Свету гору је дошао 1985. Као духовник манастира, свакодневно је исповедао на десетине поклоника. И тако, као велики схимник, што је највиши степен православног монаштва, пуне 33 године, колико је и Христ провео година на земљи.
Мали растом, а духовни горостас
Са оцем Кирилом, Ваљевац Бранислав Рафаиловић, редовни поклоник Свете горе, којем је чувени јеромонах био духовник од 1998. године, последњи пут се видео 16. јануара.
– Иако је тада био телом слаб, остао је тај његов невероватни дух па је чак изашао да се игра са децом за коју је био атракција због свог ниског раста. Али у том ситном телу срце је било веће од Русије, срце које је сваку исповест сваког човека примало на себе и опет је остајало отворено и пуно радости и топлине. Мали растом, био је духовни горостас – каже Рафаиловић.
