Прочитај ми чланак

СРБИЈА ЈЕ СЛОБОДИЈА Камера пре 105 год снимила нестваран догађај у Душановом граду

0

"У Град под Турцима Србин није смео; данас под Србима слободно је свакоме где хоће. Два стара Турчина, који се тим именом зову само зато што су им стари преврнули вером, а у ствари су Срби, који и данас сем српског другог језика не знају, прилазе стражару, и моле га за дозволу, да уђу у град", писао је пре више од једног столећа часопис "Балкански рат у слици и речи"

Ослобођење српских крајева на југу и западу Балканског полуострва, крајева који су вековима били под влашћу страних завојевача, што Османлија што Аустријанаца, дошло је у задњих час. Може се чак казати, на темељу каснијих догађаја, да је дошло и прекасно јер се наша држава и пре свега идентитет на тим просторима нису успели да консолидују у пуном смислу и у правој мери (иначе би сви ти крајеви још увек били у саставу наше државе).

Srpski vojnik sa dva Turčina, u stvari poturčena Srbina, na kapiji ispred Dušanovog Grada iznad Skoplja, 1913. godine. Foto: Balkanski rat u slici i reči br. 13/unilib.rs

Посебно се то односи на оне делове средњевековне српске државе који су у међувремену постали спорни, као што је случај са Македонијом која је била подељене верности између нас и Бугара, и самосталне струје. Аргументи све три стране били су прилично јаки, а стицајем невероватних околности на крају је победила трећа, која пре сто година није имала никакве шансе на успех, тако да је данас Македонија независна земља (са чим ова редакција нема никакав проблем).

Ипак, пре стотину и пет година, Скопље, као престоница Српског царства у којој је крунисан Стефан Урош ИВ Душан Силни, била је чврсто у нашим шакама и ми смо имали тврду намеру да тако и остане. То може да се закључи и из ондашње штампе. Слика приложена изнад објављена је у специјализованом недељнику „Балкански рат у слици и речи“ који је у том свом 13. броју од 14. априла 1913. године донео и изузетно интересантан опис фотографије.

Испод ознаке „Из нове Србије“ стоји та слика, а испод ње следећи текст: „На капији Душанова Града. Вековни сан српскога народа остварио се. Што је некад било наше сад је опет ево наше. На Душановом гордом граду над Скопљем опет се поносно вије српска застава, а на капијама градским српски војник стражари, онај силни, храбри, смели, неустрашиви војник, који је својим војничким врлинама и љубављу према своме народу и Отаџбини, задивио цео свет.

У Град под Турцима Србин није смео; данас под Србима слободно је свакоме где хоће. Два стара Турчина, који се тим именом зову само зато што су им стари преврнули вером, а у ствари су Срби, који и данас сем српског другог језика не знају, прилазе стражару, и моле га за дозволу, да уђу у град. И сад су се упустили у разговор дивни наш сељак под оружјем и браћа му друге вере, па и једном и другом мило, — што се братски разумеју и што Србин ‘Турчину’ не натура тешкоћу ропства, јер Србија је слободија…“