Прочитај ми чланакКозе Михал Абдулах био је малоазијски Грк који је обављао дужност управника једне провинције Ромејског царства, док није одлучио да промени веру и пребегне Осман-бегу, утемељитељу династије и царства који су по њему добили имена.
Родио се под именом Михаило Козес, негде у другој половини XIII столећа, у Ромејском царству, вероватно на територији Мале Азије где је и деловао целог живота.
У једном тренутку напредовао је до намештења ромејског управника покрајине Хирменкије, па је држао утврђење у подножју планине која се данас зове Улудаг, а која се од давнина називало Мизијски Олимп. Налази се то на самом северозападу Анадолије, близу Троје и Дарданела.
Био је вођа локалних Грка, будући сам Грк, али је одржавао присне пријатељске везе са Осман-газијем и његовим народом.
Осман-гази (ар. свети ратник), или Осман-бег (тур. вођа), утемељитељ своје династије и Османлијске империје, сматрао је са своје стране Михаила за пријатеља, посебно што му је овај помагао током ратова са супарничким турским беговима, што га је мудро саветовао и што је често преузимао на себе поклисарске послове.
– Сан паклени окруни Османа, дарова му луну кâ јабуку – каже Његош у „Горском вијенцу“ описујући сан Осман-газија у којем му је Алах обећао читав свет, њему и његовим потомцима.
Е па, и Михаило Козес је уснио сан, само што је њега његов убедио да постане муслиман, да постане Козе Михал Абдулах (име које су преобраћеници често узимали, а које на арапском значи „слуга Божији“) и да се стави потпуно у службу Осман-бега као његов „нокер“ („друг“ на монголском језику са значењем ратног друга; нокери су били ужи круг око вође ког су следили, а који је био дужан да брине о њиховом материјалном благостању), пише Телеграф.По другој и далеко досаднијој верзији, Михаило Козес је прешао у ислам зато што је Осман-гази на њега остварио велики утицај, изазивао дивљење и братску љубав. Било како било, десило се то у периоду између 1304-1313. године: које тачно, не зна се због недостатка писаних сведочанстава.
Тако је он био први значајни хришћански „пребег“ који је постао османлијски поданик и потурица, а одиграће јако важну улогу у стварања османлијске државе.
До краја живота Осман-беговог држао је важне позиције на његовом двору служећи као саветник и поклисар, а када му је пријатељ преминуо — и на двору његовог сина и наследника Орхан-бега.
Барем до освајања Бурсе 1326. године када се, на неки начин, пензионише. Заправо, престаје да се помиње у записима, и умире око 1340. године. Не зна се где је сахрањен.
Његови потомци су носили презиме Михалоглу и били јако утицајни у Османлијском царству током XВ и XВИ столећа. Мехмед-бег Михалоглу је тако био важан играч током Отоманског интеррегнума након Битке код Ангоре 1402. године и током раног султановања Мурата II.
Његов син Хизир-бег био је истакнути војни заповедник под Мехмедом II, као и праунуци Али-бег, Искендер-бег и Бали-бег. У неком тренутку ова фамилија почиње да пропада, вероватно средином XВИ века пошто Ахмед Михалоглу бива последњи који носи наследну титулу „заповедника акинџија“.
Један од потомака Козе-Михала је и Гази Михал-бег који је у Једрену 1422. године саградио џамију у којој је сахрањен и у којој се и данас налази његова гробница, премда је сама богомоља у рушевинама; такође је у оквиру истог комплекса саградио имарет (јавну кухињу) и хамам.
Породица Михалоглу је једна од четири најважније из раног периода Османске империје, сматрао је немачки отоманиста Франц Бабингер.
