Српски народ у најтежим временима кроз историју окретао се ка Српској православној цркви и према академској јавности. Данас као ретко када пуно је неверице и сумње, која је посејана у народу, у искрене намере својих политичара, власти па и неких црквених великодостојника. Српска православна црква је одувек била и остала чувар српсва и темељ државности српског народа.

У појединим раздробљеним српским крајевима чини се све да се потиру трагови живота Срба на тим просторима. Одмакао је процес разбијања српства у Црној Гори, па им је сада остала Српска православна црква на мети. Поред подршке из водећих сила Запада, режим Мила Ђукановића је свестан да то не може исзвести како ваља, без подршке или „ћутања“ власти у Србији.

По непримереним реакцијама режима у Београду према митрополиту Амфилохију Радовићу, због једне сасвим логичне изјаве око Косова и Метохије и дијалога о будућности те свете српске земље, стиче се утисак да режими у Подгорици и Београду почињу да раде синхронизовано на компромитовању и поделама у врху Српске православне цркве, као и на маргинализацији њеног утицаја на друштвена кретања. Властодршци се плаше снаге речи и истине митрополита Амфилохија Радовића, великог броја дргих црквених великодостојника, као и академске јавности и угледних јавних личности о Косову и Метохији. Митрополит Амфилохије Радовић је читав живот посветио свом српском народу и очувању његовог бића у тешким временима, када неке нове империје уценама мењају систем вредности и стварају нову црногорску нацију, тзв.црногорски језик и тзв. Црногорску православну цркву.

Већ од 8. јануара обрушило се непримерено пуно представника власти из Србије да повреди митрополита Амфилохија, да га „дисциплинује и ућутка“ и да се додвори своме вођи кроз изражавање оданости. Симптоматично је чему толико вређање ако се у речима митрополита Амфилохија није видела суштинска намера власти Србије да у блиској будућности потпише „обавезујући споразум са Приштином“. Ако ова власт неће да преда и изда Косово и Метохију, онда са правом треба да буде поносна и да тражи извињење од свих оних који су је нападали из бојази да не почини издају виталних националних интереса. Међутим, проблем је у томе шта ако се прогнозе и „враџбине“ обистине и ако то ураде супротно вољи народа?

Митрополит Амфилохије је имао добру очинску намеру да упозори заблуделе и заведене властодршце у Црној Гори и Србији да не издају свој народ и потомство. У том смислу његове речи су веома поучне за све оне који желе да размисле о свом делању и да схвате да су људски живот а посебно власт тако пролазни: „Нека ови наши главари почну да се баве својим послом, Црном Гором, њеном душом и њеним образом, нека се не продају за јефтине паре, као што су кренули да раде, и онда ће Амфилохије, наследник Светог Петра, ућутати и ниједне неће проговорити,“ нагласио је митрополит црногорско-приморски, током прошлогодишње васкршње литургије у Зеленици, крај Херцег Новог. Сличну опомену је упутио и власти Србије око решавања статуса Косова и Метохије, као један од потписника Апела.

У Црној Гори, може се рећи да се континуирано спроводи антисрпски пројекат којим руководи Мило Ђукановић и врх власти у његовом блиском окружењу. Црногорска власт кроз промовисање црногорске нације изван српског националног корпуса, у Црној Гори успешно и злокобно сеје семе нетрпељивости и сукоба. То се додатно поспешује кроз фаворизовање и тихо помагање настанка тзв. црногорске цркве и кроз насилно промовисање „црногорског језика“. Цео тај пројекат марионетска власт у Црној Гори спроводи у сарадњи са појединим водећим чланицама НАТО и са Хрватском.

Црна Гора већ годинама „утврђује државну границу и врши демаркацију државне линије“, тамо где никада није била граница Србије и Црне Горе, као самосталних држава. То раде са властима тзв. државе Косово без икаквог јавног договора са властима Србије. Вероватно да постоје тајни прећутни договори, јер председник Србије нити Влада никада и ни једном речи нису исказали негодовање, неслагање или примедбу. Такво поступање је срамно и историја га неће моћи другачије забележити.

Србија на исти начин, немо посматра процес расрбљавања Црне Горе и не чини ништа да се спречи насиље и унитаризација српског народа и његово превођење у некакву нову нацију и цркву. Милов режим цео тај насилан процес приказује као демократизацију и „повратак државности“ Црне Горе, у домену свих функција државе и као „одбрану“ од тзв. великосрпског национализма и агресивног деловања, а у суштини спроводи се страшан терор и шиканирање свих оних који се изјашњавају као Срби.

Водеће државе НАТО учиниле су све да тај процес антисрпског деловања у Црној Гори има пуну политичку, економску и медијску подршку. Србији се континуирано скреће пажња да не сме да се „меша“ нити да стане у одбрану права српског народа у Црној Гори. Једино су Срби располућени у Црногорце и Србе, при чему власт Србима не да ни елементарна национална права, чак ни на нивоу националне мањине иако се одлично зна да по последњем попису у Црној Гори живи око 32 одсто Срба. Проценат би био далеко већи да власт не застрашује и отпушта са посла све оне који раде у државној управи а изјашњавају се као Срби. То је већ устаљена пракса да су Срби непожељни у државним институцијама, поготово ако су чланови политичких странака, које у програмским опредељењима имају ишта српско. На све то не реагује ни та „демократска цивилизована ЕУ“, која се декларативно бори против било какве дискриминације.

Режим у Црној Гори спреман је да спроводи многе измишљене сценарије само да би опстао на власти, те да му такви сценарији служе као изговор за обрачун са опозицијом и са оним појединцима који се најупорније боре за истинску демократију. Тако се измислио и покушај „државног удара“ у Црној Гори, баш за време избора, како би се и на тај начин осујетила могућа победа или значајнији успех опозиције. Државни апарат у Црној Гори, пре свега преко специјалног тужиоца за организовани криминал Миливоја Катнића наводно је у јуну 2017. године “утврдио“ да су докази о покушају организовања „државног удара“ у Црној Гори од 16. октобра 2016. године „необориви“ и да у томе посебан значај имају докази које је доставила српска БИА. У новије време је, након дужег периода притисака оболели пензионисани генерал Жандармерије МУП-а Србије Братислав Дикић ускратио право својим адвокатима да га даље заступају, вероватно како би се нагодио са Тужилаштвом Црне Горе. За такву „слободу“, очекивати је да ће изнети многе нове „чињенице о умешаности Русије и неких структура из Србије“ у тзв. државни удар.

Ради се о опакој тиранији власти Црне Горе, која је спремна све да учини зарад опстанка и очувања стечених привилегија и капитала, углавном криминалом и корупцијом. Уцењен од стране неких центара моћи са Запада, Мило Ђукановић ће учинити све да његови послушници опстану на власти и неће је предати мирним путем јер мора да положи рачуне за дела која су учињена супротно националним интересима народа у Црној Гори. Зато је режим развио механизме уцене дела бирачког тела и поступке разбијања и уцене опозиције, како би одржао власт и у блиској будућности, па и на председничким изборима 15.априла 2018.године. У том смислу опредељени су да учине шта год треба како би се угушио српски карактер Црне Горе и присуство Српске православне цркве. Бројне су изјаве црногорских званичника који своје антисрпско деловање правдају верношћу и доследним извршавањем обавеза у оквиру НАТО.

Поглавар Српске православне цркве у Црној Гори митрополит Амфилохије, нагласио је да због образа не може да ћути. „Нека они почну да се баве политиком, нека не буду издајници својих предака и Светог Петра Цетињског, издајници мученичких костију посејаних не само по Црној Гори, него и по Косову и Метохији, и онда ћу ноге да им љубим,“ поручио је митрополит. Због тога је очигледно и настојање Мила Ђукановића да Цркву представи као некакав страни „конзервативни“ фактор и да је треба избацити из Црне Горе, као гаранта историјске државности и демократије праве српске Црне Горе. Комунисти нису у целости успели да заврше пројекат расрбљавања Црне Горе и да направе дисконтинуитет у односу на српско национално биће.

Митрополит Амфилохије Радовић не може да разуме оне који су неверујући и који су заменили своје српско порекло и веру за идеологију „европејства и монтенегријанства“, зарад чланства у Европској унији и НАТО-у. Из истих разлога не разуме ни оне у Србији који су ради власти и лажног европејства спремни да се одрекну Косова и Метохије.
Ђукановићу смета права српска Црна Гора, коју препознаје сваког верског празника у души народа. Посебно не жели да слуша говор свештеника Српске православне цркве о одбрани идентитета, одбрани ћирилице, одбрани културе и традиције. То су све „европске вредности“, које режим не жели да афирмише нити да штити. Срамота је Брисела и Вашингтона што су дозволили да режим Мила Ђукановића злоставља Србе и да тај проблем се не истиче у НАТО-у и у процесу преговарања о чланству у ЕУ.

Силе које су решиле да преобликују националну свест српског народа у Црној Гори од прогласа комунистичке црногорске нације 1945.године, од стране Милована Ђиласа до дана данашњег, сурово су се обрачунавале са Црквом у Црној Гори. Како је могуће да су све до 1941. године и за време Краљевине Црне Горе и Краљевине Југославије у њој Срби чинили око 92 % становништва, а онда да се то стање прогресијом смањује до 32 % данас. Оно што је рађено у време Јосипа Броза, кад је црногорска нација формирана као нека врста идеолошке антисрпске нације, интензивно је настављено у доба Мила Ђукановића.

Комунисти у Црној Гори су били екстремни према свом народу и вери прађедовској, убили су преко 100 свештеника Митрополије црногорско приморске, скрнавили цркве и манастире, кречили иконе, затварали стоку у цркве, разносили материјал и разграђивали црквена дворишта. Тако је свесно и намерно срушена Капела Светог Петра у којој су почивали посмртни остаци владике Његоша, да би се на том месту подигао, може се рећи пагански маузолеј, који нема симболику објекта у коме почива велики владика Његош.

Ми сад заиста имамо ситуацију у којој Српска православна црква постаје на неки начин последњи бедем одбране српског националног идентитета у Црној Гори, а и на простору Косова и Метохије. Треба схватити да је ово данашње време пресудно за одбрану српског народа од власти која потпуно определила за ватиканску и НАТО верзију монтенегринства. Свесни су чињенице да докле год постоје Срби у Црној Гори и остатак народа, приморан да се изјашњава као црногорци, врло брзо може да се врати свом идентитету, у националном, верском и језичком смислу.

Митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве Амфилохије Радовић, навео је да је “Апел за одбрану Косова и Метохије“ потписан због „неповерења и комбинација“. Осим тога, он је, “изразио бојазан већинског народа у свим српским земљама и дијаспори да политика власти у Србији води „издаји Србије и Косова“. Његове речи су изазвале лавину реакција многих српских политичара, који су се утркивали појединачно да буду што оштрији и да њихове речи донесу медији у Србији и региону.

Косово јесте камен међаш, на којој ће се народ делити на “издајнике” и “патриоте”. Ту поделу ће узроковати свака власт у Србији, која не буде питала свој народ на референдуму и која покуша самовољно, неуставно и незаконито да се додвори великим силама Запада.
Митрополит Амфилохије, који је један од потписника Апела за одбрану Косова и Метохије, рекао је да не разуме реакцију српских званичника након што је изјавио „… да се боји да политика српског председника Александра Вучића води издаји Косова и Србије…. Они су хтели да сву кривицу збаце на једног потписника овог апела. Забринут сам што је у овом тренутку Србија ућутала. Овај апел није био напад ни на кога, само је бранио жилу куцавицу Србије. Од 2008. године не једанпут сам Мила Ђукановића назвао највећим издајником Црне Горе у њеној историји, и то понављам и сада“.

Митрополит црногорско приморски истакао је да је садашња црногорска власт признала независно Косово, „што значи да је пљунула на саму себе“. „Не Црна Гора, већ ова група дукљана, монтенегрина, која наставља обезбожену политику и који одричући се Косова и Метохије одричу се изворне и праве Црне Горе. Ово што се сада догађа са политиком у Србији само је наставак ове дукљанско-монтенегринске идеологије која је овде преовладала и која господари Црном Гором. Они не раде ништа ново..“ навео је митрополит Амфилохије. Он је додао да је Ђукановић већ издао и предао Косово и „ови само то хоће да наставе, и још им је криво што има неко ко није сагласан с тим“. Прво је овде почела та издаја, па се онда сада наставља и хтела би да се заврши у Београду, у име Србије. Хвала Богу да је овај апел написан и уверен сам да ће он одиграти значајну улогу и у Београду и у Србији. То је језик истинске и праве Србије и истинске и праве Црне Горе – нагласио је Амфилохије.

Апел за одбрану Косова и Метохије је изузетно важан за јавно мњење и народ у целини. Повећао се број потписника и велика је слабост што се не приказује стални пораст нових потписника и не омогућава то право и другима који то желе. На тај начин би се створила права слика шта мисли академска јавност у Србији и региону, а не само њен један мали део, који је био у прилици да то учини међу првима. Огроман број академске заједнице чека праву могућност да то учини. Одговорност је на покретачима апела да то ураде и створе услове за то и са тим новим списковима и потписима излазе у јавност. У тај посао треба да се укључе све странке које то доживљавају као своје програмско опредељење и нестраначке организације, како би апел имао изворни народни карактер.

„Први пут у српској историји, надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке. У овом одсудном часу, ми долепотписани обраћамо се јавности и српским властима следећим захтевима:

— неодговорном политиком, одобравањем Еулекса, измештањем дијалога о Косову и Метохији под окриље Европске уније, отпочињањем „техничког дијалога” и закључивањем и спровођењем неуставног Бриселског споразума, процес сецесије Косова и Метохије је добио забрињавајући замах. Тај процес се може и мора зауставити.

— захтеви САД и најмоћнијих земаља ЕУ да Србија и Косово потпишу „правно обавезујући споразум“ и да се Србија сагласи да „Косово“ буде примљено у међународне организације, укључујући Уједињене нације, као и свака подела Косова и Метохије – неприхватљиви су и морају бити одбијени, једном за свагда.

— Садашње међународне околности су такве да до праведног решења није могуће доћи. Замрзнути конфликт (попут конфликта на Кипру и другде) је једина разумна одлука. Будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо нерешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувек осрамотимо, одричући се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима.То никад није учинио ни један народ. Пристајући на такав преседан Србија би смртно ранила себе и ударила срамни жиг на лице Срба, свих и свуда.

— Разговоре са представницима Албанаца са Косова и Метохије ваља наставити, неорочено и неусловљено, под окриљем Савета безбедности УН, до коначног решења у складу са Уставом Републике Србије, Резолуцијом СБ УН 1244 и међународним правом. Питање Косова и Метохије се не може решити без пристанка Србије нити је ико може понизити, ако не понизи себе сама. Заклетва дата на Јеванђељу приликом преузимања дужности, обавезује да се државни и национални интереси штите без обзира на опасности и уцене. Без Косова и Метохије или било којег дела своје територије, Србија не би била само осакаћена, већ и трајно поражена, као земља која је своју скупу судбину продала и поништила свој идентитет. Зна се да оно што се силом узме, може да се врати, али да оно што се поклони остаје изгубљено. Саглашавањем са отимањем и добровољним одрицањем од себе и своје основне земље, са највећим бројем својих Црквено–народних средњовековних Светих Споменика – Владарских, Патријарашких и Свенародних Задужбина – као и од дела сопственог народа, отпочело би незаустављиво пропадање и нестајање Србије, до коначног исписивања из историје.

Потписници апела.“

Према речима проф.др Милоша Ковића, Апел за одбрану Косова и Метохије је одговор једног дела јавности на „двосмислене и узнемирујуће“ поруке које стижу из кругова српске владајуће елите, у вези са Косовом и Метохијом. Поред тога, од највиших државних званичника је наговештено да је могуће да ће Србија под одређеним условима бити спремна да прихвати столицу за Косово у Уједињеним нацијама. Истина је да неће Србија да потпише „обавезујући споразум“, него само однарођена и бахата власт, која се не руководи вољом народа

Апел за одбрану Косова и Метохије има смисао да јавност позове власти да коригују политички правац према Косову и Метохији. Апел артикулише идеју вере у суживот на простору Косова и Метохије, без предаје те свете српске територије у руке екстремистима и терористима.

Основни проблем у досадашњем периоду тзв. дијалога о Косову и Метохији, јесте што су затворени и блокирани медији за све који нису део власти или који не раде за стране медије у Србији. Само се објављују повремено штура саопштења о одређеним догађајима везаним за Косово и Метохију и вероватно чека се крај тог процеса, без суштинске дискусије и информисања јавности. Овај Апел, служи и да се стане у одбрану права на јавно изражавање политичког става појединаца и народа.

Косово и Метохија припада Српском народу, има непроцењив државотворни, духовни, гестратегијски, политички и економски значај за опстанак српског народа и не сме бити предато ни по коју цену, нити под било каквим притиском и изговором. Изворни суверенитет над Косовом и Метохијом има српски народ а не било која извршна и законодавна власт.

Признавање независности КиМ би за целокупан Српски народ престављало стратегијски пораз и губитак, који би неминовно водио у унутрашње поделе и сукобе, даље растакање српског животног простора и укупно слабљење националне моћи. То би уједно био увод у дугорочне процесе који би неумитно и неповратно водили у маргинализацију значаја и утицаја српског народа и државе на Балкану.

Уколико НАТО и ЕУ и даље буду уцењивали и условљавали Србију, онда власт треба да распише референдум, а потом да спроводи вољу народа. Ако се Косово и Метохија не може повратити у миру, не сме нико и никада дати Западу потпис и легализовати отцепљење и окупацију, овог дела Србије. Већина албанског народа на Космету не верује у лажну државу Косово и знају да ће се српска држава поново вратити. Власт у Србији такође некуда жури у тај „лажни сјај и загрљај ЕУ“, јер тиме задржава привидну подршку Запада за останак на власти. Нису свесни да ће постат омражени у српском народу и одбачени на сметљиште историје, ако цена њихове власти буде предаја Косова и Метохије.

ИЗВОРИ

1. http://srbin.info/2018/01/08/udario-na-vlast-mitropolit-amfilohije-jednom-izjavom-pokrenuo-rezimsku-lavinu/
2. http://www.pravda.rs/2018/01/15/amfilohije-djukanovic-vec-izdao-i-predao-kosovo-ovi-hoce-samo-to-da-nastave/
3. https://standard.rs/2018/01/15/crnogorci-otimaju-ostrog-od-spc/
4. https://standard.rs/2018/01/05/dss-apel-za-odbranu-kosova-i-metohije/
5. https://stanjestvari.com/2018/01/05/predstavljanje-apela-za-odbranu-kosova-i-metohije/

Извор: anfor.org

Ознаке: анализа, Косово и Метохија, Митар Ковач, СПЦ