Прочитај ми чланакПрије неколико дана у Давосу предсједник Вучић је изјавио: „Путујем већ у недељу, у понедељак ћу имати састанак са предсједником Турске, тамо ће доћи члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић, да разговарамо о односима Срба и Бошњака, о односима православља и ислама“. Због такве теме на њиховом састанку не стоје (у вриједносном смислу) изјаве да на тај састанак није требао ићи бошњачки члан Предсједништва БиХ, већ предсједавајући или сва три члана Предсједништва.
Још мање су логичне изјаве које су се појавиле у смислу, да на тему српско-бошњачких односа Србија, као једна страна, не може разговарати само са бошњачким чланом Предсједништва, већ са трочланим Предсједништвом (бошњачким, хрватским и српским чланом), као другом страном. Овај став подразумијева усклађену политику Србије и Српске, односно интерес цјелокупног српског народа.
То би требало да је тако, што подразумијева легитимно право Србије и легитимног представника бошњачког народа, због тога што се може рећи, да смо до скора живјели у заједничкој држави која се ратом разбила. Зато што су од велике важности, у сваком смислу (од политичког до економског), побољшање српско-бошњачких односа, као и постизање истинског праведног и историјског договора Срба и Бошњака, православаца и муслимана, на нашим просторима. То се не може десити „преко ноћи“ једним састанком и са два, три човјека, таман то били Вучић и Изетбеговић уз подршку Ердогана, јер за то је потребан процес и вријеме. Али исто тако од великог значаја је што њих двојица разговарају на ту тему. У том смислу, природно је да Србија покаже озбиљност у виду бриге за своје сународнике у региону.
Оно што брине Србе у Српској је можда за предсједника Вучића „ситница“, а то је његова изјава из Турске: „… Република Српска, која је Дејтоном створени ентитет на територији БиХ“.
Да будем мало саркастичан, можда зато предсједник Вучић није дошао у Бања Луку да прослави и присјети се 9. јануара 1992. године, дана стварања Републике Српске и Пала, сада већ историјског мјеста за српски народ. Што се тиче територије БиХ, не знам на коју територију предсједник мисли? Социјалистичка Република БиХ, република бивше СФРЈ је имала територију, али она се ратом разбила. „Дејтоном“, међународним уговором, настала је дејтонска БиХ као конфедерација и то тако што су Бошњачко-хрватска федерација и Република Српска тим уговором пренијеле дио својих права и обавеза на заједничке институције а суверенитет, као највише право, остало је ентитетима. Доказ:
· Народна скупштина Републике Српске овластила је предсједника Србије Слободана Милошевића да заступа РС. Он је био један од потписника Дејтонског споразума а држава Србија један од гараната;
· У Анексу IV Дејтонског споразума, који је, назовимо, Устав БиХ, не пише да она има централне већ заједничке органе;
· Начин формирања заједничких органа, институција, је принцип паритета, једнаке заступљености сва три конститутивна народа и оба ентитета, као и гласање у њима – консензусом, потврђује да је дејтонска БиХ конфедерација (једино у Уставном суду БиХ одлуке се доносе већином, међутим, у њему се налазе тројица судија странаца који пресудно утичу на њихово доношење);
Дане Чанковић, председник СНП – Избор је наш
Дакле, равноправност сва три конститутивна народа и оба ентитета постиже се у заједничким институцијама дејтонске БиХ, док је Федерација БиХ, како је неки покушавају преименовати, бошњачко-хрватски ентитет, а Република Српска, српски ентитет. Најочигледнији је примјер доношење одлука у Предсједништву БиХ. Ако било који од тројице чланова Предсједништва БиХ сматра доношење неке одлуке проблематичном, штетном, он у року од 48 сати прослеђује приједлог одлуке НСРС или Парламенту Бошњачко-хрватске федерације, који су у обавезе да се у року од 72 сата одреде према њој, прихвате је или одбаце, чиме она постаје правоснажна или одбачена, и то коначно. У том примјеру се види гдје се налази суверенитет.
Заједнички органи БиХ не могу имати територију, територију имају Република Српска и Бошњачко-хрватска федерација, или можда предсједник Вучић мисли да ентитети немају територију.
Значи, политички ентитет дејтонске БиХ, који се назива Република Српска, има правни континуитет оне Републике Српске која је настала 1992. (имала је све елементе државности – народ, територију и ефективну власт, осим међународног признања), јер је учествовала у постизању међународног уговора (преко предсједника Милошевића) и у њему, кроз стварање конфедералне дејтонске БиХ, међународно верификована те пренијела свој суверенитет на политички ентитет дејтонске БиХ који се назива Република Српска. Дакле, Република Српска, која је настала 9. јануара 1992. године може се сматрати, у сваком смислу као политичкоправни субјект, истовјетном са политичким ентитетом Република Српска. Што значи да је „Дејтоном“ Република Српска и међународно потврђена, призната, а не настала, како је рекао предсједник Вучић. Док дејтонска БиХ нема правни континуитет са Социјалистичком републиком БиХ, која се, учествујући у разбијању СФРЈ и сама ратом разбила.
И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.
