ОТЕРАО ЉУБУ ЗЕМУНЦА ИЗ ИТАЛИЈЕ Дадо Церовић – митски јунак Никшића и Београда

3

Човек који је био Гишкин идол „јер га је научио да чита књиге“, који је из суднице бежао кроз прозор, краљ Ђенове за којег се шеф париске полиције заклео да ће ићи на гиљотину, а који је ипак умро у болници од панкреаса и лозе коју је пио..

Тако писац, новинар, бивши колумниста Курира Небојша Јеврић у својој колумни описује Данила Дада Церовића, човека који је у „време када су се заказивале туче, када није било калашњикова и бомби, у витешко време београдских мангупа убио песницом човека испод Савског моста“.

„Припадао је миту београдских и никшићких улица, њиховој машти и надградњи. Усменој књижевности. Био је један од ретких који нису дозволили да се о њима за живота пише. Али се зато причало“, пише Јеврић.

Сви су чули за Дада Церовића, али је ило мало оних који су га познавали

„С документима двојице Италијана из Истре је пребегао је у Италију и запослио се у некој фабрици док није добио оригиналне италијанске папире.

Онда је путовао по Европи. Иза њега нису остајали трагови. Шеф париске полиције, причало се по београдским кафанама, заклео се да ће Дада завршити на гиљотини. Хапшен је, али је увек у недостатку доказа ослобађан.

На крају се скрасио у Ђенови. И учинио да Ђенова нестане с насловних страна криминалних рубрика.

„О, сињор Дада…”, још га помињу ситни трговци у Ђенови које је штитио од провалника и пљачкаша, Вијатнамаца, Цигана…“

Као и сваког полумитског јунака, и Церовића су пратиле разне приче. Причало се да је из Ђенове отерао Љубу Земунца, да је криминалце хватао ефикасније од полиције и да је имао неку куму Милицу коју би звао кад би нестало пара и која је стизала таксијем и доносила кеш.

„Ако Бога нема, све је дозвољено“

Јеврић га описује као високог, “ са сребрном брадом и дугом седом косом, високим челом и очима које никада нису стајале“, како личи на Лубарду, цитира Достојевског и штити песнике сликаре и пијанице.

“ Обожавао је Достојевског и стално је понављао: „Ако Бога нема, све је дозвољено.”

И стварно, откад се он појавио, све нам је било допуштено.

Привлачио га је тај свет одметнут од друштва и увек спреман да реалност замени за снове. Откад се он у нашем друштву појавио, охрабрили су се песници. Њихови пасјаци, које су опасни типови сурово кажњавали, почели су да пролазе некажњено. С Дадом у друштву у полумрак „Црног града”, како је Дада звао „Бели град”, улазили су Аца Секулић и Јаша Гробаров. Сецикесе и подводачи, курве и келнери који су нас увек кињили били су услужни и спремни на висок степен толеранције, који је пијана песничка братија користила. Они који су с Дадом седели за столом били су безбедни“, пише Јеврић.

О његовој наклоности према сликарима и уметницима говори и анегдота коју је својевремено испричао чувени сликар и вајар Пеђа Драговић. Први његов сусрет са Дадом Церовићем десио се у Будви. Пеђа је седео поред мора и сликао, наишла су три набилдована, осиона Цетињанина и отели му блок и бацили га у море.

У том тренутку се појавио Церовић, обучен по последњој модфи у белом мантилу а насалници су завршили у мору. Морали су да покупе све цртеже и извине се сликару. Десетак година по једном морнару стигле су му најскупље боје киз Италије..

Још много је анегдота којима Јеврић слика портрет краља Ђенове

Колико вреди прст једног сликара

Пера Во је лети окопавао кукурузе у Раткову. Имао је јак средњи прст и нико није могао да му га поломи.

Емил, сликар, и Пера Во су ломили за опкладу прсте кад је ушао Дада у кафану. И закуцао Перу.

Пера Во је, лежећи на патосу, питао: „Зашто мене, Дада?”

„Знаш ли ти, будало, колико вреди прст једног сликара?”, рекао му је.

То је могао само Дада, краљ Ђенове.

Једном, годину дана пре него што ће се вратити да умре у Србији, ушао је у банку у Милану да уновчи чекове.
Настали су неки проблеми и он је тражио да види директора.

Кад је ушао у канцеларију, директор је устао, пребледео, подигао руке и стао уза зид.

„Али ја сам дошао само да уновчим чек!”

„Молим те, немој да пуцаш, имам четворо деце”, цвилео је директор.

Дада је заборавио да је ту исту банку опљачкао пре двадесет година. Директор је тада био благајник.

Завршило се смехом уз виски.

Уз Хегела, Хераклита и лозу до краја

„Ако Бога хоћеш да упознаш, мораш да згазиш ђаволу на реп”, говорио је.

Пред крај живота преселио се у Будву.

Виђали су га у друштву Кира Радовића како разговарају о Хегелу и Хераклиту. Киро Радовић је био стари робијаш и голоотокаш двомоторац који је и после Голог отока више пута арестован због вређања Титовог имена и дела. И који је говорио: „Оно мало живота што сам проживео, проживео сам на Голом отоку. Сад можете мислити како ми је било на слободи.”

Дадина дуга седа коса и дуга брада, и очи које су све скривале, али и откривале, изазивали су пажњу пролазника.

Завршио је у болници у шездесет и некој години без чизама.

Прогноза шефа париске полиције није се остварила.

Умро је од обољења панкреаса и лозе коју је пио.