НОВИ СПЕЦИЈАЛЦИ РУСКЕ ВОЈСКЕ: „Акванаути“ у акцији на дну океана

7

У руској армији појавиће се борци-рониоци, тзв. „акванаути“. Министарство одбране је најавило да ће почети да спрема спасиоце, који ће бити у стању да зарањају на дубину већу од 400 метара. Међутим, они неће обављати само спасилачке мисије, већ ће спроводити и разна истраживања у океанским дубинама, укључујући и она за војне потребе.

Покушаји освајања океанских дубина за Русе нису новина. Тај задатак поставиле су још совјетске власти осамдесетих година прошлог века, када су совјетске власти издале Декрет о истраживању Светског мора.

© Sputnik/ Виталий Аньков

Данас, скоро три деценије касније, руски војници се спремају за нове подухвате, захваљујући новим технологијама са знатно бољом опремом. 

Прва фаза обуке ронилаца биће одржана у Ломоносову. Друга фаза те обуке укључиће вежбе роњења са спасилачких бродова руске Ратне морнарице.

 

Зарањање на дубину од 400 метара одвијаће се са палубе спасилачког брода „Игор Белоусов“ и уз коришћење специјалног ронилачког комплекса за екстремне дубине ГВК-450, који омогућава рад на дубинама до 450 метара и у сменама на шест сати дневно током три недеље.

Реч је о ронилачким комплексима, који споља подсећају на велике капсуле и омогућавају рониоцима да дуже време раде на великим дубинама.

Иначе, у новембру прошле године руски спасиоци су оборили рекорд — ронили су на дубини од 317 метара у акваторији Тихоокеанске флоте. Била су изведена два зарањања у условима дужег боравка под водом.

 „Пројекат истраживања одређених места у морским дубинама, којих код нас има далеко више него неистражених делова у ближем космосу, дуго је забрињавао нашу војску, а посебно после трагедије са атомском подморницом ’Курск‘ и неколико других догађаја код нас и у иностранству, када због мањка таквих специјалиста нису на време могле да буде обављене спасилачке мисије. Припрема тог пројекта почела је још 2014. године, а развој је водила компанија ’Тетис про‘. Нама су помогле санкције са којима се суочила Русија. Пројекат је обустављен 2014. године због чињенице да се само између 20 и 25 одсто компоненти производи у Русији, а остатак мора да се набавља из иностранства. Међутим, недавна истраживања су показала да Русија може самостално на томе да ради. То не подразумева роњење у лакој опреми на екстремним дубинама, већ је суштина пројекта стварање аутономних станица у великим дубинама, на којима може да ради најмање 12 људи, који ће бити у стању да организују несметан рад у сменама на том или другом објекту“, каже за Спутњик потпуковник Сергеј Ченик, војни историчар и главни уредник војно-историјског магазина „Милитари Крим“.
 
 

​Према његовим речима, сада се завршавају тестирања спасилачког брода „Игор Белоусов“ и то ће бити прва у Русији, могуће и у свету, подводна станица за војнике, тзв. „акванауте“.

„Учињен је и корак даље. Одвојена јединица ће пружити могућност да се буде максимално независан, да се користе техничке могућности и све што тај брод поседује. Пројекат је сличан орбиталној станици, великој насељеној структури на највећим дубинама. Сада су у току радови који ће дати аутономност. Погледи Русије су усмерени ка мору. У океанским дубинама се крију велика природна богатства, а ми и даље имамо своје интересе у Северном леденом океану, њега треба заштити и истражити. Ко пре освоји водене дубине, доминираће океанским простором. Космос је подстакао науку, а подводни свет може дати подстицај војсци, медицини… Осим тога, они ће имати и улогу спасилаца. ’Акванаути‘ су, наиме, распоређени у састав снага за спасавање, које окупљају огроман број врсних специјалиста са огромним искуством“, закључује Ченик.

Припрему „акванаута“ ће и овог пута спровести Научно-истраживачки институт за спасавање и подводне технологије, заједно са експедиционим спасилачким тимом Војно-морске флоте Русије.

Иначе, пре три деценије задатак је био истражити налазишта гаса и нафте, која су откривена на Арктичком епиконтиненталном појасу, али је настао проблем: налазишта су била на дубини већој од 400 метара. Другим речима, једноставније је било летети у космос, него доћи до њих.

Због тога је руководство Совјетског Савеза затражило да се утврди може ли човек да се спусти на екстремне дубине, да тамо „ради“ одређено време и да то преживи.

Решавање тог задатка пало је на Научно-истраживачки институт за спасавање и подводне технологије у граду Ломоносову, на обали Финског залива, па је 1987. године на територији тог института никао хипербарични комплекс ГБК-50, који је омогућио да се симулира роњење на дубинама од 500 метара.

Следећи корак је био и проналажење рониоца, који су спремни да ризикују живот. Ништа слично раније није рађено ни у СССР-у, нити било где у свету, а било је питање како ће на тај експеримент реаговати људски организам.

Окупљена су три тима од по пет-шест људи, најбољих ронилаца у СССР-у. Прво спуштање на дубину од 400 метара догодило се крајем 1988. године. Тајни експеримент је трајао 28 дана и још неколико недеља декомпресије — постепеног снижавања притиска. Јер, како објашњавају експерти, ако би се ронилац нагло извукао из велике дубине, он не би преживео.

Касније су совјетски рониоци испричали кроз шта су прошли, како је изгледао експеримент и како је то поднео њихов организам: притисак под водом је страшан — 40 пута је јачи него на површини земље, осећа се бол при кретању, тешко се дише и то је могуће само на уста…

Десетине лекара специјалиста их је даноноћно надгледало. Најтеже је, кажу, било узети крв за анализу, која је била густа попут „јогурта или кечапа“. Нагло су губили и на килажи — 10 килограма за само две недеље. Губили су и чуло мириса — месо им је мирисало на гуму, хлеб на пловућац (спужвасту стену)… Неки су, током експеримента, падали и у несвест, а сваки дан им је био све тежи.

Други експеримент је спроведен 1991. године и тада су рониоци кренули у освајање нових дубина — 500 метара. Требало је да издрже две недеље, али нису успели — пред сам крај им се чинило да луде, са тешкоћама су решавали основне логичке тестове, тешко су мислили и имали су утисак да ће им глава пући. Тринаестог дана се одустало, рониоци су евакуисани.

Ипак, најважније је да су сви преживели, иако је експеримент оставио трага на њихово здравље.