Прочитај ми чланак

ЈУ-ГО-СЛАВИЈА ИЛИ ЗАМИСЛИТЕ да у 2018. обележавамо 100 година заједничке државе

0

Кривимо човека који нам је направио државу већу од Душановог царства, а не нас који смо је уништили? Занимљива теорија.

А замислите да ове 2018. обележавамо правих 100 година Југославије!

Да је та несрећна земља некако преживела ону тројицу идиота.

Да је прва од источноевропских земаља ушла у ЕУ, како нам се нудило и седамдесетих и деведесетих.

Да је била показна вежба како се бивша комунистичка земља интегрише у Европу, а не пример за балканизацију и распад земље по националним основама.

Много смо финансијски пукли у ових 30 година. Страни капитал нас је прескочио као мост за трговину са Русијом и сва улагања преместио у централну Европу, одакле се више никад неће селити, пошто је земља са највећом технологијом и тржиштем одмах ту.

Највећи добитници распада СФРЈ јесу наша северна словенска браћа. Иако смо их том геостратегијом ми частили.

И сад ако желимо да будемо реални, а то баш и није лепо пред Нову годину, онда треба да схватимо да смо постали периферија Европе. Бугарска је преко везе примљена у ЕУ како би се исекли Руси; Хрвати и Словенци само су усисани тамо где су били 1914, а ми смо гурнути на југ да решавамо питање Балкана с Албанцима, што ће бити добро ако уопште можемо да га решимо?

Пошто се овде свако пита а шта је то решење које нико никад није ни видео.

Ни Југославија, реално, није имала много шанси, пошто се толико тога гурало под тепих, али је била и земља за коју се френетично навијало. Од кошаркашког првенства у Загребу 1989. до Максимира прошло је само годину дана, па сад замислите Босну у којој се ствари погоршају за ту једну годину… То је оно што смо видели.

Сто година касније ми смо за све то лудило пронашли идеалног кривца, човека који је створио Југославију. Као деца наркомани кад окриве оца што их је размазио и оставио им велику кућу око које касније нису успели да се договоре. Кривимо човека који нам је направио државу већу од Душановог царства, а не нас који смо је уништили?

Занимљива теорија.

Ни Југославија, реално, није имала много шанси, пошто се толико тога гурало под тепих, али је била и земља за коју се френетично навијало. Од кошаркашког првенства у Загребу 1989. до Максимира прошла је само једна година.

Некако нам је конзервативан краљ који је био највећи Југословен и завео привремену диктатуру од 33 месеца, а симбол Југославије нам постаје човек који је демократију прекинуо на 35 година и тако уградио динамит у њене темеље.

Све је осим демократије та земља пробала, и зато ја за разлику од многих других мислим да нема шансе да би се распала да смо прихватили план ЕУ из 1991. о брзом прикључењу Унији, демократизацији и пет милијарди евра помоћи.

Јер многе земље чува новац и сређеност на окупу. Од Британије до Шпаније.

Али нема земље која може да опстане кад у њој реформатора Анту Марковића, који им је дао први пут пристојан живот на изборима, разбију тројица примитивних националиста. Ко је онда гласао за рат? Ми или странци? Да се не зезамо…

На крају, ипак треба бити и помало оптимистичан. Престати да се гледа преко плота, јер ако је неко изгубио, онда је то Словенија, у којој данас јесте најбоље, али којом је годинама управљао неки Миро, уместо да постане источна Швајцарска.

Од Југославије су највише профитирали они који су је и направили, Хрвати и Срби. Добро, Хрвати мало више, али и њихова је идеја, најдужи управник.

Опет, ми смо добили Београд као велики југословенски и европски град, који је те 1914. био мањи од Суботице.

Ми данас имамо две своје државе на Балкану, мењали смо југ Србије где нам се налазе споменици и гробља за најплоднију земљу у Војводини.

Да смо остали у држави са Црном Гором, имали бисмо све за шта смо се борили.

И зато мени јесте једини прагрех краља Александра тај што је морао да буде тактичнији према Црној Гори у којој је одрастао…

Није проблем кад се разиђе троимени, али јесте кад се разиђе једноимени народ.

Али и за то вам увек треба мало национализма, елите која не путује по свету, па самим тим себе испише из времена… И добро, понеки Црногорац…