Прочитај ми чланак

СРБИЈО НЕ ЗАБОРАВИ АНЂЕЛИЈУ СТАНЧИЋ: Српски је најстарији језик Библије!

0

Анђелија Станчић, учитељица и болничарка: Истраживала је порекло српског народа, наводећи доказе да је наш језик најстарији језик Библије, а Срби један од најстаријих културних народа.

Анђелија Станчић

Анђелија Станчић

Није била нарочито позната, ни довољно призната. Ни некад, ни сад. Али, била је велика и важна. Анђелија Станчић, учитељица која је у миру учила ђаке, а у Првом светском рату неговала рањенике, остала је упамћена по томе што је достојанствено и културно одбила Орден Светог Саве. Иако га је без поговора заслужила.

Рођена је 1865. године у дому Андреја Спајића, вредног столара из Шида. Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да „ивер не пада далеко од кладе“. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала.

Породици је, како је описала у аутобиографији, остала захвална и за духовно наслеђе. Није то било, причала је, клечање и бусање у груди, него чисто уверење у моћ и помоћ Бога коме се молила. Родитељи су јој говорили да је била феномен, јер је са девет месеци проходала и проговорила, а као послушно дете, рано је усвојила мајчине лекције о пристојном понашању, па је знала да старијим људима искаже поштовање пољупцем у руку и културним поздравом на улици. Са школом је од првог дана била на „ти“. Учитељица ју је истицала као изванредно дете и без страха јој предавала катедру, када је морала да изађе из учионице. Због ње су многа деца, поготово она богата, била кажњавана, јер нису могла да је достигну у знању.

Било је природно да таква девојчица оде на усавршавање, па су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому.

Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело – „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“.

ВРЕДНА ДЕЛА

Изузетна учитељица, која је волела истраживачки рад, иза себе је оставила и вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник“: грчко-српски“ (1936).

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала:

– Дани за данима мењају се наизменце. Година за годином жури. А векови, столећа јуре без одмора. Човек ствара, бори се на земљи, подиже се и пада. Преко њега и његових дела диже се хвала, слава, признање или осуда и проклетство. И све бива застрто на крају заборавом из кога се, после неког времена, засија као искра испод пепела сећање на творевине прошлих поколења, на којима су нови људи продужили стварати нова дела која ће се поново опет угасити. И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.

Књигу је завршила речима…

– И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.

Била је готово усамљена у својим идејама, које је бранила где год је могла. Родољубље ју је, а да није имала ни трунку дилеме, одвело на фронт, где је помагала рањеним војницима. Очајавала је над страхотама које су у Првом светском рату задесиле Србе и тражила начин да помогне народу, макар као болничарка.

Указ Краља Петра Првог Ослободиоца

Указ Краља Петра Првог Ослободиоца

По окончању великог сукоба, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године. У писму које је објављено у нашој штампи, објаснила је разлоге овог чина. Написала је да је такво признање требало да стигне за родољубље по којем је њен (венчани) дом у Шапцу био познат или за активности у Учитељском збору у Пожаревцу, где се залагала за бољитак своје професије. Прижељкивала је одликовање и због оснивања Женског друштва, али и зато што је у Охриду две године бесплатно предавала у Радничкој школи, чија је била и управитељица.

– Нисам одликована ни када сам у Водену прва основала „Заштиту сироте деце“, уз помоћ свештеника у логору Љубе Радовановића, који је на мој предлог скупљао децу избегличку, а ја као надзорница „Официрске кујне“ скупљала остатке јела и нашој деци делила – записала је Анђелија.

Била је већ у пензији када се њено име нашло на листи одликованих, па се захвалила и одбила признање, са речима да Министарство убудуће више води рачуна о вредним наставницима који раде на исувише напуштеном васпитању деце. За њу је, рекла је учитељица која је умрла 1955. године у Београду, доцкан.