БЕЛИ ИЛИ ЦРВЕНИ: Ко је покренуо Грађански рат у Русији?

106

После одрицања цара Николаја II од престола у фебруару 1917. године и победе бољшевика која је уследила у октобру исте године Русија је била раскомадана. Милиони људи су изгубили живот и много имовине је уништено у том свеопштем разарању које није имало преседана у историји Русије. Ко је крив за ту трагедију и када је све почело?

1. Лењин и бољшевици?

Многима је очигледно да су криви бољшевици. То је најчешћи став који се среће и у Русији и у иностранству. Један од главних аргумената у образлагању тврдње да су бољшевици били главна покретачка снага Грађанског рата је чувена парола о „претварању империјалистичког рата у грађански рат“.

Вођа бољшевика Владимир Лењин је то заиста говорио у лето 1915. године, две године пре свргавања династије Романов, када је Први светски рат био у пуном јеку. То је био интернационални апел, тј. није био оријентисан само на Русију јер су бољшевици пропагирали светску револуцију, али се испоставило да је „империјалистички“ Први светски рат само у Русији прерастао у грађански рат.

Многи сматрају да је рат почео када су бољшевици растерали Оснивачку скупштину. Тај орган се позиционирао као „господар руских земаља“. О његовом сазивању се много причало после свргавања цара Николаја. Прво заседање Скупштине почело је почетком јануара 1918. године, отприлике два месеца након што су бољшевици узурпирали власт.

На изборима су бољшевици изгубили од умерених социјалиста и зато су силом зауставили рад Скупштине и растерали митинг подршке побивши многе демонстранте. Према различитим изворима било је намање 7, а највише неколико десетина жртава.

Растеривање Оснивачке скупштине било је симболичан корак. Историчар Константин Морозов га је окарактерисао као „иницирање Грађанског рата у Русији“, јер је тим потезом Лењин показао како не жели да узима у обзир ставове својих опонената нити разматра друге варијанте осим репресија. Растеривање присталица Скупштине понекад се тумачи и као почетак злогласног „црвеног терора“ који су вршили бољшевици.

2. Припадници „Белог покрета“?

Други, опет, тврде да за већину грађана Русије уопште није била битна судбина Оснивачке скупштине. Сељаци су чинили преко 80% становништва, а за њих је главно питање било како да добију земљу од спахија и да је задрже у свом власништву. Њих нису много интересовала ”апстрактна” правна питања руске државности. Али то није било главно питање ни за Белу армију, а она је била највећи опонент бољшевика.

„’Бели’ официри су већином били монархисти. С тиме се слажу и њихови савременици и данашњи историчари. Припадници ’белог покрета’ су чак и избегавали термин ’Оснивачка скупштина’“, тврди историчар Алексеј Гусев. Полазећи од таквог става, растеривање онога што нема значаја за огромну већину становништва земље тешко се може третирати као почетак Грађанског рата.

Важна је и чињеница да је покушај војног пуча извршен у августу 1917. године – два месеца пре бољшевичког преврата. Тадашњи командант армије, генерал Корнилов, послао је трупе у Петроград да се супротставе Привременој влади. Пуч, међутим, није успео и Корнилов је ухапшен. Иза решетака је осмислио програм који је затим реализовао када су бољшевици дошли на власт и пустили га из затвора.

Тај програм се састојао у оснивању „Белог покрета“. Његови припадници су били најљући непријатељи бољшевика. Они су се трудили да васпоставе претходно уређење. Корниловљев покрет је применио силу пре бољшевика, тако да неки експерти почетак Грађанског рата доводе у везу са Корниловом и његовим следбеницима средином 1917. године.

3. И једни и други?

Ово је „компромисно“ решење. Алексеј Гусев истиче: „Грађански рат као друштвено-политички конфликт испровоцирале су обе стране“. После свргавања цара, власници земље, представници буржоазије и бирократског државног апарата, као и многи официри, осетили су опасност. Јачање револуционарног расположења међу сељацима, радницима и војницима још више је угрожавало положај људи који су били везани за стару власт. Сукоб између присталица и противника револуције био је неизбежан, сматра историчар.

Обе стране су примењивале сличне насилне методе, и због тога је тешко наћи правог злочинца. „Бели терор“ је из многих аспеката био исто толико лош као и „црвени“ – убијене су десетине хиљада људи. Генерал Корнилов је почетком 1918. године говорио: „Не требају нам заробљеници. Што више буде терора, више ће бити и победа“.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!